БлогДруштвоМишљења

За или Против обнове Монархије у Србији?

Релативна већина грађана Србије би волела да види обнову монархије, и премда то не би био њен средњевековни облик већ модерни, уставни и парламентарни, свеједно је многима привлачан. И не само код нас: све земље у Европи и многе у свету у којима краљ краљује али не влада су развијене, не желе да сруше ту институцију и свет их гледа другачијим очима. А опет, постоји и друга, негативна страна …


Када се данас говори о обнови Монархије у Србији, не говори се о радикалном преустројству државе коју имамо, већ о промени уређења на њеном врху. Оно што је пуно битније, је преустројство локалне самоуправе, регионализација и демократичнији начин избора народних посланика од оног који је сада на снази … а то не ѕависи од републиканског или монархистичког уређења.


Постоји неколико аргумената за и против обнове Монархије у Србији, да видимо да ли се слажете?


ЗА:

– Краљ је политички независна личност која има ујединитељску улогу у држави и друштву. Симбол је јединства свих грађана и њиховог колективног идентитета. Пошто није изабран већ рођен за ту функцију, стоји изнад партијске политике и мири завађене стране, посредујући између од народа изабраних политичара са циљем досезања компромиса око питања око којих се споре. Уместо председника који се непрестано мењају, он је симбол стабилности и континуитета.

– Монархија би променила имиџ Србије. Ма колико ово смешно звучало и ма колико можда изгледало небитно, битно је и истина је. У свести људи реч “краљевина” одзвања другачије него “република”, баш као што је пре 200 година било обрнуто. Краљевство се повезује са бајкама и идеализованим временима у којима је живот био једноставнији, па се на целу појаву гледа носталгично и романтично. Туризам у Србији би вероватно експлодирао, а свет би нас гледао позитивније него што је сада случај.

У Великој Британији је свакако тако. Тамо је краљевска породица кључан економски фактор као туристичка атракција која привлачи на десетине милиона туриста са свих меридијана и то сваке године.

Фокус пажње читавог западног света из кога у суштини долази највише туриста у нашу земљу – света кога смо део хтели то или не, света са којим имамо убедљиво највећу спољнотрговинску сарадњу, света у коме извозимо 90 одсто својих производа – била би управо Србија ако би постала прва бивша социјалистичка земља која је обновила монархију.

– Уштеда новца. Премда је ово уједно и главни аргумент против обнове монархије, чињеница је да изабрани председник троши једнако као краљ или више од њега, а притом и добија доживотну масну пензију, тако да практично имамо неколико председника које истовремено плаћамо, док у случају монархије постоји један краљ који се плаћа (осим ако не абдицира) и његова ужа породица.

Колико је прича о уштеди новца реална најбоље показује следећи пример: Савезна Република Немачка на тренутног и бивше председнике троши двоструко више новца него што Велика Британија троши на краљевску породицу.

Ако на то додате и трошак избора, обично у два круга, на сваких пет година на колико се председник бира, проста је математика да би институција краља коштала пореске обвезнике мање него институција председника. Разуме се, парламентарне изборе по истој логици никада не би требало укинути, чак ни да коштају као Светог Петра кајгана.

– Грађани више не би размишљали кога ће да изаберу за шефа државе а кога за шефа владе, већ би се концентрисали само на ову другу функцију која, уосталом, и јесте најважнија извршна функција у једном демократском друштву. Са друге стране ако се погледа, и политичари би се у својим стремљењима концентрисали на освајање баш позиције председника Владе па се политички способносне особе не би расипале на небитну церемонијалну функцију каква је председник Републике Србије.

Ово има још једну важну страну: велики проблем у републиканским системима је ванинституционална сеоба политичке моћи између председника и председника Владе, у зависности од фактора који немају никакве везе са самим овлашћењима. Тако, на пример, ако је лидер партије изабран за председника и задржи своју позицију и оруђа утицаја и моћи може да постави марионету за премијера. И обрнуто.


ПРОТИВ:

 – Обичан човек не може да преузме функцију краља, па се према томе крши основни постулат савремене цивилизација који каже да су сви људи једнаки и да су сви рођени једнаки (ма колико ова теорија одступала од праксе у свету у коме постоји наслеђивање приватне својине, ово је јако важно као идеја).

 – Особа која је свесна да ће краљевати до краја свог живота или док не одлучи другачије не преузима одговорност за лоше ствари које ради и не узима за озбиљно унапређење живота својих поданика.

Премда му је ово друго свакако ограничено, ипак може да се потруди и да буде мецена и добротвор, да подржава институционалну борбу народа за правду и поштеније друштво, и тако даље. Што се тиче првог, навешћемо пример шведског краља који је познат по томе што воли брзу вожњу, али упркос бројним прекршајима које је направио, пошто има краљевски имунитет, никада за њих није одговарао.

 – У питању је застарели облик владавине, реликт прошлости, који више не одговара потребама модерног друштва и ововековне државе, и једноставно се не уклапа у њих. Такође се не уклапа ни у футуристичко друштво каквом несвесно тежимо, у коме ће технологија довести, надамо се, до коренске демократије која ће заменити представничку у којој сада живимо; причамо о будућности у којој ћемо ваљда и колонизовати неке друге планете. Супротност између друштвено-технолошког прогреса и обнове монархије није међутим сасвим јасна и очигледна. Ипак, аргумент каже: прелазак са монархије на републику је био искорак у 21. век, и не би требало да се враћамо у 19.

 – Упркос томе што је савремена монархија уставна и парламентарна, краљ и даље игра некакву улогу, па тако може да одбије да потпише закон, иако је као и наш председник принуђен да то учини у случају да парламент поново изгласа исто. У развијеним демократијама попут оних у земљама Европске уније, монарх бира да се не меша у политику не зато што нема никаквог права на то него зато што не жели, зато што поштује вољу народа.

Питање је велико како би то функционисало код нас; краљ Петар И је био просвећени монарх који је поштовао одлуке парламента који је изабрао народ, али је већ његов син под истим уставом радио све и свашта, па га на крају и променио и био најобичнији диктатор. Наравно, уставом је увек могуће до крајности ограничити моћ монарха и ефективно га онемогућити да излази ван својих овлашћења. Зато, ако до овога икада дође, неопходно је бити опрезан и прецизан јер ако нам је нечега доста онда су то диктатура и тиранија.


 

FB Коментари

Миодраг Рашић

Ја сам веб и графички дизајнер, аматерски музичар и Блогер ...

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *