ЗанимљивостиИсторијаПрепоручено

Војвода Вук – Заборављени Јунак Кајмакчалана

„Чинило ми се да се са њим сахрањује и Србија…“, речи су новинара Милосава Јелића, саборца Војина Поповића, односно легендарног Војводе Вука, преточене у дневничку забелешку о страдању овог див-јунака српског рода на Грунишком вису, те судбоносне 1916. године.


Малог Војина звали су Туре. Пред турским терором, његов отац породицу је довео из Сјенице у Крагујевац. „Иде Воја Туре! „, викали су његови вршњаци, бежећи кад би повео своје Палилулце у дечачке уличне битке. Воја Туре завршиће Војну академију и у чину потпоручника вратиће се у Крагујевац, али ће оставити брзо своје еполете и, као обичан четник, кренути ка југу. Постаће брзо војвода и своје четнике водиће у смрт и у славу. Био је тврд, строг, груб ратник. Понекад, ратовао је са сувише мржње, што је и сам признавао: „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!“ Војвода Вук није штедео ни себе, ни своје борце, а камоли непријатеља.
Војвода Вук командовао је добровољцима у Првом светском рату. Погинуо на Грунишком вису, у јуришу. Подигнут му је споменик у центру Београда, на Обилићевом венцу.

Једне мрачне фебруарске ноћи године 1886, уз громовити прасак веће количине потпаљеног динамита и уз немоћне клетве пренеражених момака злогласног сјеничког паше Ћатовића, одлетео је у ваздух пашин господски конак.

Док су извршиоци овог дела неки одважни младићи србски, чији родитељи годину дана раније беху пали као жртве свемоћи крволочног паше, користивши се општом пометњом неочекивано пробуђене чаршије и забуном власти, журно измицали од запаљених рушевина, тонући све дубље у ноћну помрчину, дотле су Срби Сјеничани, буновни и преплашени, нервозно подупирали врата својих домова столовима, столицама, орманима и другим намештајем, јер су из ранијег искуства знали да ће огорчени Турци, чим се мало приберу од првог изненађења, са свих страна навалити на њих да на њима искале свој азиатски бес, пошто им је то много лакше него да се крену у потеру за добро наоружаним и сваког тренутка на смрт спремним осветницима.

И заиста. Не беше прошло ни пуних двадесет минута од тренутка кад је експлозија затресла малену касабу, а Турци гомилама нагрнуше србским кућама као вуци кад осете мирис тора. Под тешким ударцима њихових кундака слаба врата брзо беху поизваљивана и они се уз дивљачко халакање изгубише по неосветљеним становима несрећних Срба. Запламтеше стотине пушака, зачуше се тупи ударци по ребрима невиних домаћина, праћени заглушном кукњавом жена и језивом писком нејачи, па се најзад све утиша. Турци савладаше очајнички отпор голоруких браниоца.

На неколико месеци иза овог догађаја, на сам дан Светог Пророка Илије, у Крагујевцу освану један Сјеничанин са женом и четворо деце, од којих најстаријем, једном живахном и кочоперном мушкарчићу округле главе и ситних црних очију, једва да имаше шест година. Тај Сјеничанин беше Алекса Поповић, сиромашни седларски мајстор.
Каква је тебе голема невоља натерала у Шумадију? – упитао је сутра дан Алексу начелник окружни, кад је овај изишао пред њега, заједно са породицом.

Једна чета попушта, и Војвода, трком, кроз врелу ватру зрна, стаје на њено чело. И води је напред, у јуриш, скроз напред, до под сам бугарски положај. Гелер бомбе рањава га у десну руку, он само пребаци карабин у леву и иде даље. Напред! Покушавају да га зауставе, да га поведу у заклон на превијање. Он одмахује руком, рана му није тешка… Смртоносно зрно, испаљено изблиза, пролази му кроз срце, и Војвода полако пада, прихватају га руке верних четника. Очајнички крик старог граничара, Вуковог пратиоца и ордонанса – јаој! погибе командант! – објавило је смрт храброг сина Србије. Заузеће Грунишког виса била је воштаница коју су на гробу Војводином „запалили“ четници.


Побегао сам из султанове државе да спасем главу и да овде у слободи васпитам децу, јер се само тако могу осветити Турцима за све зулуме које су ми до сада учинили, одговорио је Алекса јетким гласом, бацивши на свог првенца поглед пун наде и поуздања.
А што су ти то Турци учинили? – питао је даље начелник благим гласом.
Стрељали су мог прадеду попа Мишка и стричеве мог покојног оца проту Петра и трговца Косту браћу Поповиће, а мене су небројено пута злостављали, па су ме најзад оне несрећне ноћи кад наши порушише пашин двор, заједно са још стотином Срба стрпали у затвор, где су ме тукли и мучили све до пре десетак дана, кад сам, захваљујући неким пријатељима и добром бакшишу, пуштен.
Опраштајући се са Алексом, начелник, који беше приметио како преморени занатлија с времена на време зауставља брижне погледе на похабаним хаљиницама и измученим лицима своје ситне дечице, додате:
Не брини ништа Алекса… Напредна је варош у коју си дошао. Биће у њој пуно посла за тебе, тако да твоја породица неће ни у чему оскудевати.

Имао је право, честити Алекса кад је у почетку разговора са начелником изразио своје уверење да ће га деца моћи осветити само тако ако се буду васпитавала у слободи. Бесмртна Шумадија га заиста није поколебала у том уверењу. Она је задахнула својим бунтовним и ослободилачким дахом његовог првенца Војина, који је, развивши се временом у страшног Војводу Вука, годинама успешно подривао темеље отоманског царства, светећи на тај начине само не свог оца већ све Србе које су Турци у разним временима злим делима задужили.

Под именом „Воја Туре“, како су га популарно покрстили његови нови другари, мали Вук је одмах по доласку у Крагујевац почео да се спрема за свој јуначки позив. Предводио је своје вршњаке – дечаке из крагујевачке „Палилуле“ у бој против организованих дечјих група из других крајева вароши, а нарочито против ратоборних „Сушичана“. Од колевке навикао на муке и патње, очеличен и прекаљен тегобним путовањем од Рашке до Шумадије, готов да пркоси и јачем од себе, он је приликом ових судара био права напаст за своје мале противнике, ма да је он сам од многих био мањи. Довољно је било да се у њиховим редовима чује: „иде Воја Туре“, па да се сви разбегну као врапци кад на њих налети гладан кобац. Тако су његови „Палилулци“ увек побеђивали.

Ово своје војничко знање, стечено на песковитим обалама Лепенице, Вук је употпунио у Војној академији у коју је ступио по свршетку шестог разреда крагујевачке гимназије, наоружан у њој вером у срећну звезду Србије и у снагу своје нације.
Године 1901, месеца августа, по завршеном школовању у академији, Вук се вратио у Крагујевац као пешадијски потпоручник и ту остао са службом све док у Турској није избио четнички покрет. Тада је напустио команду и замакао преко границе као обичан четник, да би после извесног времена стао на чело свих четника, које је годинама водио у смрт и славу.
Рођен у ропском мраку, тако рећи под замахом крвавог турског јатагана, војвода Вук је био те зле среће да у најранијим годинама свог мучног детињства, кад је душа најпријемчивија за утиске, више пута са ужасом гледа како његов јадни отац, везаних руку преко леђа, посрће и пада под снажним ударцима османлијских кундака. Та чињеница, болна и грозна, била је од пресудног утицаја на доцнију Вукову борбену делатност. Њом се потпуно да објаснити и оправдати она његова смртна мржња према Турцима и осталим непријатељима слободе нашег народа, мржња која га до гроба није напуштала и која је била главни и једини извор свих оних претераности које је он за време четовања и ратовања чешће испољавао, а о којима још и данас врло радо, да не речем злонамерно, говоре они који неустрашивог војводу нису ближе познавали. Увек доследан тој мржњи, он никад није хтео да послуша другове кад су, користећи се његовим добрим расположењем, опрезно покушавали да пријатељским утицајем на њега ублаже преоштар начин борбе са непријатељем. – „Да ми даноноћно не лебди пред очима голготски страшна слика мучења мог оца, ја бих вас послушао. Овако, нека сви непријатељи иду у пакао“, одговарао је Вук.
И одлазили су многи непријатељи ђаволу или богу. Отишао је најзад и сам Вук за њима. Али су његова херојска дела, сплетена још за време његовог живота у вечну легенду, остала да нас бар с времена на време подсећају на њега и да нас одушевљавају за несебичну служби земљи и народу.

Многобројни подвизи Вукови у ослободилачкој борби, како по величини његове личне храбрости тако и по постигнутим резултатима, равни су подвизима великих народних војвода из Карађорђевог устанка. Од познате борбе на Челопеку 1905 године, где је као четник добио борбено крштење, па преко славног Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Самуровића Аде, Парашнице, Курјачице, Завлаке, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, Сиве Стене и Груништа, последње борбе његове, он је био страх и трепет за Турке, Аустро-Мађаре, Немце и Бугаре. Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије.
Војвода Вук у четничкој униформи

Увек занет мишљу да уништи противника, Вук није ни најмање штедео своје људе. Па ипак нико од њих ни у једној прилици није негодовао, јер је он, Вук, окрушаст и један као наливен, више здепаст, увек са приписаним редеником преко похабане униформе и са карабином у десној руци, пркосно уздигнутих црних бркова, мрк и страшан, готов да убије свакога ко попусти, – био увек пред њима кад се гине. А то није мала ствар. Они који су ратовали знају да тако храброг и одлучног старешину наши војници обожавају и иду за њим као омађијани, без обзира на оне другове који у том путу остану на голој ледини са пробушеним грудима или просутим мозгом.

Научен за време вишегодишњег четовања да спава под ведрим небом и да, поред одела на себи, од спреме и хране има само пушку, муницију, бомбу и торбу са парчетом окорела хлеба, Вук се у ратовима врло тешко мирио са округлим шаторима, шаторчићима, пољским кујнама, препуним ранчевима конзерви и шињелима увијеним око ранчева. Он је искрено веровао да је логорски систем становања и начин исхране у рату врло велика сметња енергичном и правилном извођењу операција. Стога је приликом гоњења потучених противничких делова наређивао да се сва сувишна спрема, па чак и храна баца, како би се људи, ослобођени тог терета, брже кретали. Краће речено, он је све стављао на жртвеник за потпуну победу над непријатељем.
Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде. Многи његови људи, који нису хтели или умели да уоче ове његове особине, искусили су његов гнев; јер он је у расправљању тежих иступа био исто толико немилостив колико и неумитан. Нарочито су страдали они који су мислили да се у рату нешто може ућарити. Такви су подвргавани драконским казнама, па бога ми и главе губили. Јунаке је волео, али то никад није умео да испољи, тако да многи од оних који су уживали његову љубав нису то знали. Онај који је долазио у прилику да му Вук у неком окршају, не гледајући га, сасвим озбиљно каже: „срећна ти рана“, може бити сигуран да је заузимао много места у Вуковој витешкој души.

FB Коментари

Миодраг Рашић

Ја сам веб и графички дизајнер, аматерски музичар и Блогер ...

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *