BalkanIstorijaPoukePreporučeno

Vojvoda Petar Bojović, Vitez, Ratnik i Mučenik!

Petar Bojović, Miševići kod Nove Varoši, jul 1858 — Beograd, januar 1945, bio je srpski i jugoslovenski vojvoda. Učesnik svih ratova, koje je Srbija vodila, od Srpsko-turskih ratova (1876—1878) do Prvog Svetskog rata.

Nastradao je mučeničkom smrću, brutalno pretučen od komunista, posle oslobođenja Beograda 1945.


Petar Bojović rođen je 4 ili 16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši. Njegov otac se kao dečak sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice. Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:

„Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.”

Osnovnu školu je završio u Ivanjici, a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“.
Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji.
Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića.
To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović je zajedno sa svim pitomcima dobio čin kaplara, a već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa je dobila podnarednički čin i upućena je na front.


Posle srpsko-bugarskog rata postao je vodnik konjice, a zatim je 1891. položio ispit i dobio čin kapetana. Istovremeno je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Štaba Moravske divizije u Nišu, gde je ostao pet godina. Menjao je nekoliko dužnosti sve do izbijanja Balkanskih ratova 1912. godine, kada je bio komandant Konjičke divizije.

U Prvom balkanskom ratu Bojović je bio načelnik Štaba Prve armije od oktobra 1912. godine. Istakao se tokom Kumanovske i Bitoljske bitke, posle kojih je dobio čin generala. Po okončanju Prvog balkanskog rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske. U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici, a posle rata bio je komandant trupa Novih oblasti na Kosovu i Makedoniji.

U Prvom svetskom ratu je bio komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, a po oslobađanju Šapca, sa ovom jedinicom forsirao je, početkom septembra, Savu i prodro u Srem. Biva ranjen u gležanj, pa je smenjen sa mesta komandanta. Od novembra 1914. do novembra 1915. godine general Bojović je bio na raspolaganju, kada je zbog Trojne ofanzive, opet reaktiviran. Opet je postao komandant trupa Novih oblasti i uspeo je da pruži otpor neprijatelju, dok se je srpska vojska povlačila ka Kosovu. Kada je doneta odluka da se trupe povlače ka Albaniji, Bojović je tada (decembar 1915.) postavljen za načelnika Vrhovne komande. Podneo je ostavku načelnika Vrhovne komande 19. juna 1918. godine, zbog neslaganja oko proširenja Solunskog fronta. Zatim je opet postavljen za komandanta Prve armije, kojom je komandovao i u bici kod Dobrog polja. Zbog ratnih zasluga 13. septembra 1918. dobio je čin vojvode.


Posle rata postao je komandant Prve armijske oblasti i na toj funkciji je ostao do decembra 1920. godine. Imenovan je načelnikom Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS u martu 1921. godine. Sledeće 1922. je penzionisan. Vraćen je u službu 1941. i postavljen za Vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. Tokom Aprilskog rata postavljen je za pomoćnika vrhovnog komandanta kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II, a posle kapitulacije vojske bio je u kućnom pritvoru u Beogradu sve do kraja rata. Po oslobođenju Beograda uhapsila ga je OZNA. U pritvoru je mučen, pa zatim pušten, a ubrzo je i preminuo.

Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda (1930. godine), Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda (1933. godine) i francuskim Ordenom Legije časti (1936. godine). Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.


Domaća odlikovanja:

  • Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
  • Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 1, 2, 3. i 4. reda
  • Orden belog orla 4. i 5. reda
  • Orden belog orla sa mačevima 5. reda
  • Orden Takovskog krsta 2, 3. i 4. reda
  • Orden Svetog Save 3. reda
  • Orden Jugoslovenske krune 1. reda
  • Zlatna medalja za hrabrost
  • Medalja kralja Petra
  • Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
  • Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
  • Spomenice balkanskih ratova 1912—1913.
  • Albanska spomenica
  • Spomenica garde

Inostrana odlikovanja:

  • Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
  • Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
  • Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
  • Orden za građanske zasluge, Bugarska
  • Orden Svetog Spasitelja 2. reda, Grčka
  • Orden Daneborg 2. reda, Danska
  • Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
  • Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
  • Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
  • Orden Legije časti 2. i 4. reda, Francuska

Bruka i Sramota svih nas – smrt Vojvode Petra Bojovića

Po oslobađanju Beograda krajem 1944. godine, desio se jedan nemili incident u njegovoj kući od pripadnika OZNE, koji su ga brutalno prebili.

Petra Bojovića je januara 1945. pretukla grupa partizana koji su došli da ga prinudno isele iz njegove kuće u Trnskoj 25, u Beogradu. Prema jednom od svedočenja, ovaj sramni događaj izgledao je upravo ovako:

„Brozovi ‘oslobodioci’ upadaju u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopada ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primećuju vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio ‘kraljev vojvoda’ dovoljna je da ‘oslobodioci’ primene silu. Najpre šutiraju njegovu vojvodsku šapku, a potom, posle grubih reči, nasrću i na slabašnog vojvodu, na završnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skače da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom biće upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice.“

Preminuo je posle nekog vremena od posledica batina i iživljavalja 19. januara 1945. godine, u svojoj kući u Beogradu.
Sutradan 20. januara porodica je kontaktirala komandu grada Beograda i prijavila smrt. Saznavši za smrt vojvode Bojovića OZN-a je preko Radio Beograda objavila vest.

„Poštovani slušaoci danas je 20. januar 1945. godine. Juče u Beogradu umro je Vojvoda Petar Bojović. Važno saopštenje: Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen.”

Nije ispoštovano pravo na sahranu o državnom trošku, pa je njegovo telo na volovskim kolima prevezeno 21. januara na Novo groblje. Sahranjen je bez ikakvih vojnih počasti u porodičnu grobnicu u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Sahrani od poštovalaca nije prisustvovao niko. Za to su se postarali ljudi u kožnim kaputima koji su lično nadgledali skromnu porodičnu sahranu. Nisu dozvoljavali poštovaocima njegovog dela da priđu grobu i odaju poštovanje.
Jedini je srpski bojni vojvoda koga su ponizili unuci njegovih ratnika iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.


Zaključak:

Možemo li danas, 74 godine od mučeničke i sramne smrti i stradanja našeg velikog ratnika i vojvode, reći da je ova zabrana prisustvovanja sahrani ovog velikana, Komunističkih vlasti iz 1945, ukinuta … ili još traje?!


FB Komentari

Miodrag Rašić

Ja sam veb i grafički dizajner, amaterski muzičar i Bloger ...

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *