Војвода Петар Бојовић, Витез, Ратник и Мученик!

Петар Бојовић, Мишевићи код Нове Вароши, јул 1858 — Београд, јануар 1945, био је српски и југословенски војвода. Учесник свих ратова, које је Србија водила, од Српско-турских ратова (1876—1878) до Првог Светског рата.

Настрадао је мученичком смрћу, брутално претучен од комуниста, после ослобођења Београда 1945.

Петар Бојовић рођен је 4 или 16. јула 1858. године од оца Перута Бојовића и мајке Раде (рођене Пешић) у селу Мишевићи код Нове Вароши. Његов отац се као дечак са својим родитељима, доселио из села Васојевића код Андријевице, где и данас постоји село Бојовића и населио се у село Мишевићи у сјеничкој нахији. Као деветогодишњи дечак прешао је са својим родитељима и браћом 24. априла 1867. године из Старе Србије, која је тад била у саставу Османског царства, преко Јавора у село Радаљево код Ивањице. Овај период војвода је у својој краткој биографији описао:

„Слободан, али без имовине уз скромну платицу у среском начелству у Ивањици, живео је Перута са породицом и злопатио се.”

Основну школу је завршио у Ивањици, а први разред гимназије у Ужицу. Пошто није имао средстава за даље школовање, Петар је поднео молбу Министарству просвете, да му се као избеглици, додели стипендија. Министар просвете Стојан Новаковић, одбио је молбу 19. марта 1871. године. На полеђини молбе, написао је „ад акта“.
По преселењу у Београд, живео је код потпуковника Косте Јанковића, ађутанта кнеза Михаила, који га је примио у свој дом и за малу помоћ у кућним пословима, дао му стан, храну и џепарац њему и његовом старијем брату Луки. Петар и Лука наставили су школовање у гимназији.
По завршетку школовања заједно са својим братом ступио је у Артиљеријску школу 6. октобра 1875. године као припадник 12. класе, без полагања пријемног испита као 1. у рангу. Током школовања упознао је припаднике 11. класе Степу Степановића и Живојина Мишића.
То је био први сусрет будућих истакнутих војсковођа. Дана 4. мајa 1876. Петар Бојовић је заједно са свим питомцима добио чин каплара, а већ 1. јуна исте године, после избијања Српског-турског рата, цела класа је добила поднареднички чин и упућена је на фронт.

После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Kоњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Kумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Kосову и Македонији.

У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се је српска војска повлачила ка Kосову. Kада је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Kраљевине СХС у марту 1921. године. Следеће 1922. је пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра ИИ, а после капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Kарађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Домаћа одликовања:

• Орден Kарађорђеве звезде 1, 3. и 4. реда
• Орден Kарађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3. и 4. реда
• Орден белог орла 4. и 5. реда
• Орден белог орла са мачевима 5. реда
• Орден Таковског крста 2, 3. и 4. реда
• Орден Светог Саве 3. реда
• Орден Југословенске круне 1. реда
• Златна медаља за храброст
• Медаља краља Петра
• Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.
• Споменица за Српско-бугарски рат 1885—1886.
• Споменице балканских ратова 1912—1913.
• Албанска споменица
• Споменица гарде

Инострана одликовања:

• Орден Франца Јозефа 5. реда, Аустроугарска
• Орден Светог Александра 2. реда, Бугарска
• Орден за војне заслуге 2. реда, Бугарска
• Орден за грађанске заслуге, Бугарска
• Орден Светог Спаситеља 2. реда, Грчка
• Орден Данеборг 2. реда, Данска
• Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. реда, Енглеска
• Орден Св. Мауриција и Лазара 1. реда, Италија
• Орден Светог Ђорђа 3. реда, Русија
• Орден Легије части 2. и 4. реда, Француска

Брука и Срамота свих нас – смрт Војводе Петра Бојовића

По ослобађању Београда крајем 1944. године, десио се један немили инцидент у његовој кући од припадника ОЗНЕ, који су га брутално пребили.

Петра Бојовића је јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. Према једном од сведочења, овај срамни догађај изгледао је управо овако:

“Брозови ‘ослободиоци’ упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Kад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био ‘краљев војвода’ довољна је да ‘ослободиоци’ примене силу. Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, после грубих речи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.”

Преминуо је после неког времена од последица батина и иживљаваља 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду.
Сутрадан 20. јануара породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Сазнавши за смрт војводе Бојовића ОЗН-а је преко Радио Београда објавила вест.

„Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.”

Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на воловским колима превезено 21. јануара на Ново гробље. Сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља. Сахрани од поштовалаца није присуствовао нико. За то су се постарали људи у кожним капутима који су лично надгледали скромну породичну сахрану. Нису дозвољавали поштоваоцима његовог дела да приђу гробу и одају поштовање.
Једини је српски бојни војвода кога су понизили унуци његових ратника из Балканских и Првог светског рата.

Закључак:

Можемо ли данас, 74 године од мученичке и срамне смрти и страдања нашег великог ратника и војводе, рећи да је ова забрана присуствовања сахрани овог великана, Комунистичких власти из 1945, укинута … или још траје?!