DruštvoMišljenjaPouke

Vladeta Jerotić: Samoća i usamljenost

Odlomak iz knjige ČOVEK I NJEGOV IDENTITET , Vladete Jerotića.


Verovatno nikad u prošlosti problem samoće i usamljenosti nije postavljan pred ljudski duh sa više oštrine i neposredne datosti nego što je to danas. Nekada su pojedinci bili deo velike porodice, zatim još šire, crkvene ili državne organizacije i nisu se osećali usamljeno, živeli su i umirali sa nekim i pored nekog, u jednom, više ili manje, zatvorenom sistemu. Grčki mudraci i rimski filozofi isticali su gnoseološku vrednost samoće, srednjevekovno hrišćanstvo asketske ideale usamljivanja. Tek novo vreme i naš vek, sa naglo uznapredovalim procesom urbanizacije, individuacije (ali umnožavanjem stanovništva i suprotnim procesom masovnosti i anonimnosti življenja), kao i egzistencijalističkim filozofskim teorijama o „bačenosti u svet“, „bezgraničnoj otvorenosti“ prema svetu u kome prete dosada, seta i očajanje, postavili su na dramatičan način večni ljudski problem samoće i usamljivanja, prvi put oštro razlikujući ova dva pojma.

Dok su ranije u svesti običnog čoveka pojmovi samoće i usamljivanja neosetno prelazili jedan u drugi i pomalo se izjednačavajući stapali, danas smo više u stanju da ova dva pojma razlučimo. Samoću sada shvatamo kao imanentnu crtu života koja može, mada ne mora, postati čovekova šansa, dok usamljenost postaje prinudna i patološka crta ličnosti protiv koje se čovek ili još može boriti unutarnjim i spoljašnjim raspoloživim sredstvima ili ta usamljenost postaje trajna kob pojedinačnog čoveka. Ko nije osetio blagodeti samoće ako je imalo postao individua i naučio da ceni individualnost! Ne može se zamisliti nijedan iole kreativan čovek, da ne govorimo o značajnim umetnicima i naučnicima, koji nije svesno i namerno tražio samoću da bi u miru i usaglašenosti sa sobom poveo neophodne i plodne dijaloge sa sobom, pokušao da iz relativne udaljenosti objektivnije osmotri sebe i društvo, i sebe u društvu, i iznad svega, kada je u pitanju stvaralaštvo, da ostvari slobodnu komunikaciju svesnog i nesvesnog bića.

U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti. Gete je ovo izrazio jednostavnim rečima: „Ako samo jednom mogu da budem na pravi način sam, tada neću biti više usamljen“.

Obratimo sada pažnju na nekoliko kritičnih životnih faza u kojima se samoća i usamljenost dodiruju i mogu da dovedu do opasnog međusobnog zaplitanja, ili plodnog korišćenja samoće u izgrađivanju sopstvene i autentične ličnosti. Već sam akt porođaja označava totalno razdvajanje deteta od majke, koje u detetu stvara negativno osećanje napuštenosti u stranom svetu, često pojačano teškim porođajem. Prema Štirnmanu, negativna reakcija novorođenčeta pri dolasku na svet prema pozitivnoj stoji u odnosu 70:30. Malo dete još pre isteka prve godine mora da nauči da bude povremeno i kratko samo i da ovu prvu samoću, prirodnu i neizazvanu, dobro podnese. Svako dete koje u najdubljem svom biću oseća da je voljeno, sigurno, duševno i telesno nahranjeno, podnosiće bez teškoća i komplikacija ovu samoću. A zar nije tako i sa odraslima u toku celog života? Prvi strah od samoće, koji kasnije može preći u povremenu paniku, ili ozbiljnu, dugotrajnu neurozu, već je signal da detetu nešto bitno nedostaje. Šta ovo bitno može biti drugo nego ljubav!

Pubertet je drugo kritično doba kada samoća postaje potreba i izazov za mladog čoveka. Probuđena nagonska aktivnost neminovno prouzrokuje konflikte mladog čoveka u prvom redu sa samim sobom, sa roditeljima i nastavnicima. Ovi konflikti naizmenično dovode do silne potrebe mladog čoveka za druženjem, razumevanjem i da ga prihvataju bliski ljudi u okolini, a potom do oštrog i naglog usamljivanja, odvajanja, povlačenja. Već je bilo bezbroj neurotičara i pravih duševnih bolesnika, ali i budućih velikih stvaralaca, koji su u pubertetu od svoje samoće napravili doživotnu tamnicu ili odskočnu dasku za let u beskrajnost.

Srednje doba života, ukoliko nije bilo ozbiljnijeg zastoja u razvoju, čiji su koreni, po pravilu, u detinjstvu ili pubertetu, doba je najveće psihičke i fizičke aktivnosti kada opasnost preti upravo od nedostatka povremenog povlačenja u sebe, nekritičnog primanja svojih uspeha, nedovoljne potrebe za daljim usavršavanjem, pre svega svoga unutarnjeg bića – ukratko: zahtev za samoćom imperativ je za sve one suviše aktivne ljude koji zaboravljaju da njihova Persona (maska) kojom se prikazuju pred svetom nije njihovo pravo lice.

Najzad, klimakterijum i ženski i muški, i onda naročito starost, poslednja je kritična faza kada se samoća stavlja na odlučnu probu. Čovek u čitavom dotadašnjem svom životu – ili potpuno osmišljenom, ili samo delimično ispunjenom, ili u objektivnom bilansu procenjenom kao promašenim i praznim – ulazi sada u moguću samoću i pripremu za smrt, i to smiren i vedar, ili svoju usamljenost doživljava kao najgore prokletstvo sveta.

Već smo istakli da je nedostatak ljubavi, pre svega roditelja, ona prva odlučna karika u nizu kasnijih, mahom determinisanih zbivanja u čovekovom životu, koja samoću pretvara u usamljenost, a meditativnu zagledanost u sebe u neurotični strah od sebe samog. Ukoliko postoji i neka nasledna sklonost prema razvoju određene strukture ličnosti, onda će u kombinaciji sa voljnim, a mnogo češće nevoljnim propustima roditelja pri odgoju deteta odrasla osoba pokazivati, prema nemačkom psihijatru Anelisi Hajgl, (Annelisa Neigl), nekoliko tipičnih patoloških stavova u braku i van braka u odnosu na problem samoće i usamljenosti. Tako će šizoidno strukturisana osoba imati prema licima svoje najbliže okoline sledeći stav: drugi treba da me potpuno vole, bez obzira koliko sam neprijatan; depresivna osoba zahteva: drugi treba da mi omogući da u njega uđem bez ostatka; histerična ličnost očekuje: drugi treba da mi bude zahvalan što može da me voli i da mi se divi; a opsesivna ličnost kaže u sebi: drugi treba da se potpuno prema meni upravlja, on treba da bude uvek spreman da mi služi.

Očevidno je u svim pomenutim slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti umesto individuacije bila izgrađena sebična individualnost, namesto plodne samoće izrasla je patološka usamljenost puna zahteva i prebacivanja okolini. Ali ovo je samo jedna strana problema, i to ona psihopatološka, u kojoj unutarnja zbivanja imaju odlučnu ulogu. Druga strana je socijalne prirode i dolazi od društva, njegovog stava, njegove neusklađenosti i patologije. Bez obzira što se i društvo sastoji od zbira pojedinačnih jedinki, sa njihovom određenom psihologijom i patologijom, postoje i neki opšti zakoni savremenog razvoja civilizacije koji vrlo nepovoljno deluju na reagovanje ličnosti za sebe, kada se ona postavlja pred krupnim zadatkom da ovlada svojim slobodnim vremenom i samoćom u tome vremenu.

Opšta težnja ka automatizaciji života, različitim specijalizacijama, zatim brz tempo življenja, sve brže otuđenje od prirode, porodice i ravnodušne okoline, birokratski i surov način ophođenja sa ljudima, a u totalitarnim režimima još i pogubno izdvajanje i bojkotovanje od strane kolektiva onog i onakvog pojedinca koji ne odgovara ustaljenom, krutom i dogmatskom ideologijom šematizovanom načinu ponašanja, vodi ljude, koji ne moraju biti sami po sebi neurotični, u strah i usamljenost. Nedostatak osećanja osnovne sigurnosti i zbrinutosti, ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili u konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, s onom vrstom njegovih jevtinih zabava koje uz pomoć alkohola i drugih droga pružaju čoveku iluziju prilagođenosti, ili je ovo bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.

Čovek, dakle, može prinudno da bude izolovan od drugih ljudi i gurnut, protiv svoje volje, u usamljenost, ali može i samog sebe da izoluje zbog prazne sujete, povređenog samoljublja i uskraćenih umišljenih prava. Ako je teško i preteško ispravljati tu sve anonimniju apstrakciju koja se zove društvo, i još gore – tu opasnu zahuktalost koja se zove savremena civilizacija, onda smo sigurno u boljem položaju kada treba da ispravljamo sami sebe. Otud dobro dolazi Jungovo pismo jednoj njegovoj poznanici, koja se žalila na usamljenost: „Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Ništa nas ne izoluje više od moći i prestiža. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.“

FB Komentari

Miodrag Rašić

Ja sam veb i grafički dizajner, amaterski muzičar i Bloger ...

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *