ДруштвоМишљењаПоуке

Владета Јеротић: Самоћа и усамљеност

Одломак из књиге ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ , Владете Јеротића.


Вероватно никад у прошлости проблем самоће и усамљености није постављан пред људски дух са више оштрине и непосредне датости него што је то данас. Некада су појединци били део велике породице, затим још шире, црквене или државне организације и нису се осећали усамљено, живели су и умирали са неким и поред неког, у једном, више или мање, затвореном систему. Грчки мудраци и римски филозофи истицали су гносеолошку вредност самоће, средњевековно хришћанство аскетске идеале усамљивања. Тек ново време и наш век, са нагло узнапредовалим процесом урбанизације, индивидуације (али умножавањем становништва и супротним процесом масовности и анонимности живљења), као и егзистенцијалистичким филозофским теоријама о „бачености у свет“, „безграничној отворености“ према свету у коме прете досада, сета и очајање, поставили су на драматичан начин вечни људски проблем самоће и усамљивања, први пут оштро разликујући ова два појма.

Док су раније у свести обичног човека појмови самоће и усамљивања неосетно прелазили један у други и помало се изједначавајући стапали, данас смо више у стању да ова два појма разлучимо. Самоћу сада схватамо као иманентну црту живота која може, мада не мора, постати човекова шанса, док усамљеност постаје принудна и патолошка црта личности против које се човек или још може борити унутарњим и спољашњим расположивим средствима или та усамљеност постаје трајна коб појединачног човека. Ко није осетио благодети самоће ако је имало постао индивидуа и научио да цени индивидуалност! Не може се замислити ниједан иоле креативан човек, да не говоримо о значајним уметницима и научницима, који није свесно и намерно тражио самоћу да би у миру и усаглашености са собом повео неопходне и плодне дијалоге са собом, покушао да из релативне удаљености објективније осмотри себе и друштво, и себе у друштву, и изнад свега, када је у питању стваралаштво, да оствари слободну комуникацију свесног и несвесног бића.

У самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти. Гете је ово изразио једноставним речима: „Ако само једном могу да будем на прави начин сам, тада нећу бити више усамљен“.

Обратимо сада пажњу на неколико критичних животних фаза у којима се самоћа и усамљеност додирују и могу да доведу до опасног међусобног заплитања, или плодног коришћења самоће у изграђивању сопствене и аутентичне личности. Већ сам акт порођаја означава тотално раздвајање детета од мајке, које у детету ствара негативно осећање напуштености у страном свету, често појачано тешким порођајем. Према Штирнману, негативна реакција новорођенчета при доласку на свет према позитивној стоји у односу 70:30. Мало дете још пре истека прве године мора да научи да буде повремено и кратко само и да ову прву самоћу, природну и неизазвану, добро поднесе. Свако дете које у најдубљем свом бићу осећа да је вољено, сигурно, душевно и телесно нахрањено, подносиће без тешкоћа и компликација ову самоћу. А зар није тако и са одраслима у току целог живота? Први страх од самоће, који касније може прећи у повремену панику, или озбиљну, дуготрајну неурозу, већ је сигнал да детету нешто битно недостаје. Шта ово битно може бити друго него љубав!

Пубертет је друго критично доба када самоћа постаје потреба и изазов за младог човека. Пробуђена нагонска активност неминовно проузрокује конфликте младог човека у првом реду са самим собом, са родитељима и наставницима. Ови конфликти наизменично доводе до силне потребе младог човека за дружењем, разумевањем и да га прихватају блиски људи у околини, а потом до оштрог и наглог усамљивања, одвајања, повлачења. Већ је било безброј неуротичара и правих душевних болесника, али и будућих великих стваралаца, који су у пубертету од своје самоће направили доживотну тамницу или одскочну даску за лет у бескрајност.

Средње доба живота, уколико није било озбиљнијег застоја у развоју, чији су корени, по правилу, у детињству или пубертету, доба је највеће психичке и физичке активности када опасност прети управо од недостатка повременог повлачења у себе, некритичног примања својих успеха, недовољне потребе за даљим усавршавањем, пре свега свога унутарњег бића – укратко: захтев за самоћом императив је за све оне сувише активне људе који заборављају да њихова Персона (маска) којом се приказују пред светом није њихово право лице.

Најзад, климактеријум и женски и мушки, и онда нарочито старост, последња је критична фаза када се самоћа ставља на одлучну пробу. Човек у читавом дотадашњем свом животу – или потпуно осмишљеном, или само делимично испуњеном, или у објективном билансу процењеном као промашеним и празним – улази сада у могућу самоћу и припрему за смрт, и то смирен и ведар, или своју усамљеност доживљава као најгоре проклетство света.

Већ смо истакли да је недостатак љубави, пре свега родитеља, она прва одлучна карика у низу каснијих, махом детерминисаних збивања у човековом животу, која самоћу претвара у усамљеност, а медитативну загледаност у себе у неуротични страх од себе самог. Уколико постоји и нека наследна склоност према развоју одређене структуре личности, онда ће у комбинацији са вољним, а много чешће невољним пропустима родитеља при одгоју детета одрасла особа показивати, према немачком психијатру Анелиси Хајгл, (Annelisa Неigl), неколико типичних патолошких ставова у браку и ван брака у односу на проблем самоће и усамљености. Тако ће шизоидно структурисана особа имати према лицима своје најближе околине следећи став: други треба да ме потпуно воле, без обзира колико сам непријатан; депресивна особа захтева: други треба да ми омогући да у њега уђем без остатка; хистерична личност очекује: други треба да ми буде захвалан што може да ме воли и да ми се диви; а опсесивна личност каже у себи: други треба да се потпуно према мени управља, он треба да буде увек спреман да ми служи.

Очевидно је у свим поменутим случајевима неуротичног развоја личности уместо индивидуације била изграђена себична индивидуалност, наместо плодне самоће израсла је патолошка усамљеност пуна захтева и пребацивања околини. Али ово је само једна страна проблема, и то она психопатолошка, у којој унутарња збивања имају одлучну улогу. Друга страна је социјалне природе и долази од друштва, његовог става, његове неусклађености и патологије. Без обзира што се и друштво састоји од збира појединачних јединки, са њиховом одређеном психологијом и патологијом, постоје и неки општи закони савременог развоја цивилизације који врло неповољно делују на реаговање личности за себе, када се она поставља пред крупним задатком да овлада својим слободним временом и самоћом у томе времену.

Општа тежња ка аутоматизацији живота, различитим специјализацијама, затим брз темпо живљења, све брже отуђење од природе, породице и равнодушне околине, бирократски и суров начин опхођења са људима, а у тоталитарним режимима још и погубно издвајање и бојкотовање од стране колектива оног и онаквог појединца који не одговара устаљеном, крутом и догматском идеологијом шематизованом начину понашања, води људе, који не морају бити сами по себи неуротични, у страх и усамљеност. Недостатак осећања основне сигурности и збринутости, угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или у конформизам лажног уклапања у колектив, с оном врстом његових јевтиних забава које уз помоћ алкохола и других дрога пружају човеку илузију прилагођености, или је ово бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у којој се лако постаје плен разних телесних или душевних болести.

Човек, дакле, може принудно да буде изолован од других људи и гурнут, против своје воље, у усамљеност, али може и самог себе да изолује због празне сујете, повређеног самољубља и ускраћених умишљених права. Ако је тешко и претешко исправљати ту све анонимнију апстракцију која се зове друштво, и још горе – ту опасну захукталост која се зове савремена цивилизација, онда смо сигурно у бољем положају када треба да исправљамо сами себе. Отуд добро долази Јунгово писмо једној његовој познаници, која се жалила на усамљеност: „Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Ништа нас не изолује више од моћи и престижа. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

FB Коментари

Миодраг Рашић

Ја сам веб и графички дизајнер, аматерски музичар и Блогер ...

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *