ZanimljivostiIstorijaOpšteSloveni

Stogodišnjica pobune Slovaka u austrijskoj vojsci u Kragujevcu (1918 – 2018)

Prosto je neverovatno, koliko malo mi znamo, šta se sve dešavalo u Srbiji za vreme Austro-Ugarske okupacije tokom Prvog Svetskog rata. Događaj iz juna 1918 u Kragujevcu, kada su se uglavnom Slovački i nešto Čeških vojnika pobunili i na kraju njih 44 bilo streljano je jedan od takvih, pomalo neverovatnih događaja, koji bacaju drugačije svetlo na stanje u Austro-Ugarskoj vojsci.


Očigledno, nisu samo Srbi bili ti, koji nisu nimalo bili oduševljeni učešćem u ovom ratu. Slovaci, koji su takođe bili vekovima podvrgnuti mađarizaciji i praktično obespravljeni maksimalno u Austrijskoj Carevini, a pri tom uglavnom živeći u bedi i siromaštvu, tražili su i najmanji razlog, kako bi izbegli učešće u Austro-Ugraskoj vojsci.

 


Spomenik streljanim Slovacima u Kragujevcu podignut je 1924. godine

Pola godine pre kraja rata pobunili se u okupiranom srpskom Kragujevcu, protiv uzaludnog rata, šikaniranja i gladi, vojnici 71. trenčanskog puka vojske, a njih 44 je pobunu platilo glavom.


Iza ove pobune stajali su, pre svih, slovački vojnici koji su posle Brest-Litovskog mira pušteni iz ruskog zarobljeništva. Bili su koncentrisani u Trenčanskom puku u Kragujevcu, odbijen im je traženi odmor i odsustvo, planirano je, inače, bilo da budu upućeni na južni front.

Sam povod za pobunu je bio sukob jednog vojnika s nadređenim, po povratku sa izlaska u grad. Vojnici su podržali svog druga u sukobu, razoružali i istukli starešinu i dohvatili se oružja. Potom su pokušali da se dočepaju skladišta municije, zarobe oficire, zauzmu železničku stanicu i prekinu telegrafske veze ali im to nije uspelo. Glavni cilj pobunjenika je, prema istoričarima, bio da pobegnu i kraj rata dočekaju sklonjeni negde u šumi…

Komandant bataljona Artur Marks (Marx) zatražio je i vrlo brzo dobio pojačanje pa je potom za dan i po uspeo da uguši pobunu tako što je onemogućio grupe koje su pokušavale da se dočepaju oružja i zauzmu železničku stanicu. Najduže su se branili pobunjenici u samoj kasarni.

Već 6. juna formiran je preki sud, pred koji je izvedeno 82 okrivljenih za pobunu. Nekoliko njih je uspelo da pobegne, 15. je oslobođeno zbog nedostatka dokaza pa je, konačno, 44 njih oglašeno krivim i osuđeno na smrt. Smrtnu presudu nad njima izvršili su pripadnici bosanko-hercegovačke regimente koje su oficiri morali pre streljanja da opiju.

Trenčanski puk je potom poslat u krvave bitke na italijanskoj Piavi gde su morali, osim protiv Italijana, da se bore i protiv svojih, tj pripadnika novostvorenih čehoslovačkih legija.


Ondrej Kiš sa suprugom


 

Udovice i siročići streljanih slovačkih vojnika iz okoline Trenčina 1932. godine


Slovački Obilić u Kragujevcu – Viktor Kobilik

Grupa povratnika sa vođom pobune, narednikom Viktorom Kobilkom (u sredini)

Jedan od vojnika koji nisu stigli na vreme bio je i Martin Riljak. Dok su ostali gledali da se što tiše dokopaju spavaonica i tako izbegnu kazne, on je u baraku ušao kao da ide u svatove, uz pesmu i dreku. Četni narednik odmah ga je pozvao na raport. Martin se pobunio, a u tom trenutku na stepeništu se našla još jedna grupa odocnelih vojnika.

Kad im se požalio da ga narednik maltretira, ovi su rešili da „ćebuju” narednika. Uleteli su naoružani u spavaonicu u koju se narednik sakrio, prebacili ćebe i prebili ga. Tuča i dreka probudili su ostale vojnike koji su, onako bunovni, odmah dograbili puške. Nisu imali pojma o čemu se radi, ali su vrlo rado prišli pobuni. To je bio početak. Sledeći je stradao kuvar, onaj koji ih je hranio stočnom repom. Završio je u kazanu. Ubrzo su grupe vojnika posele sve prilaze barakama, a ustanovljena je i prva parola. Ona je glasila „Sloboda”. Kratko i jasno.

Prvi zadatak – pridobijanje ostalih vojnika – brzo je završen. Pobunjenicima su se pridružili gotovo svi iz četa viđenih za front. Zauzeli su kasarnu, a onda rešili da po gradu potraže oficire koji su bili na nekoj proslavi. Pre toga, u samoj kasarni stradao je neki kapetan, proboden bajonetom.

Kako ne ide da u potragu krenu slabo naoružani, razjurili su stražu i razvalili magacine. Em su se lepo snabdeli oružjem, em su lepo jeli, posle ko zna koliko meseci. Na kraju su svi vojnici bili u pobuni. Njih sedam stotina. Na čelo pobunjenika stao je narednik Viktor Kobilik.

Njemu je od početka bilo jasno da će komanda vrlo brzo poslati lojalne trupe na njih. Poučen ruskim iskustvima, rešio je da pod hitno prekine sve veze grada s posadnim trupama u okolnim mestima. Jedan vod uputio se ka železničkoj stanici. Presekli su telefonske vodove i oborili bandere, ali stanicu nisu uspeli da zauzmu.

Druga, veća grupa, pod vođstvom samog Kobilika, uputila se u grad, u lov na oficire. Imali su spisak, pa su krenuli pravo do oficirskog doma u hotelu „Takovo”. Usput su sreli neke niže oficire i na licu mesta bajonetima im poskidali činove, uz poneku ćušku ili kundak u rebra. Ti su još i dobro prošli.

Na njihovu nesreću, glas o kaznenoj ekspediciji Slovaka stigao je do menze pre njih, pa su oficiri brzo pobegli. Krili su se po tavanima, podrumima, a neki su ulazili čak i u burad. Jedino je jedan poručnik uspeo da pobegne iz grada i dokopa se obližnje železničke stanice „Jovanovac”. Odande je uzbunio nemačku komandu u Lapovu.


Smrt i Cveće

Po slamanju pobune, već sutradan, u Kragujevcu je zaveden policijski čas. Okupator se plašio spajanja pobunjenika i Kragujevčana. Zbog neorganizovanosti do toga nije došlo. Vojni generalni guverner Srbije odmah je obavešten o pobuni. Naredio je da se 71. puk hitno premesti iz Kragujevca, a pobunjenicima organizuje suđenje. Određena je specijalna sudska komisija i izabrani članovi prekog vojnog suda. Suđenje je počelo već 4. juna.

Islednici su svoj posao završili u rekordno kratkom roku, i na vojni sud izveden je 81 vojnik. Sudilo im se u zgradi načelstva, u kojoj je tada bila komanda okupacione vojske. Trojici teško ranjenih pobunjenika suđenje je odloženo, osuđeno je njih 49, a 29 oslobođeno zbog nedostatka dokaza. Devetog juna 1918. godine, ili 21. juna po novom kalendaru, preki vojni sud izrekao je presudu: 44 vojnika i podoficira osuđeni su na smrt. Presuda je imala da se izvrši istog popodneva, i to na Stanovljanskom polju, odmah pored kasarne u kojoj je izbila pobuna.

Odmah po izricanju presude vlasti su odlučile da ona mora da bude pokazna vežba za one koji bi se usudili da se bune, i zato je ceo Kragujevac morao da prisustvuje streljanju. Ipak, nastao je zastoj, jer niko od vojnika nije hteo da strelja pobunjenike, ni pod prisilom. Doveli su šuckore, uglavnom bosanski bašibozuk, napijali ih, ali su i oni odbili. Na kraju su vojnici kockom izvučeni za ovaj zadatak.

Pobunjenici su kroz grad sprovedeni u koloni. Dok su prolazili, Kragujevčanima su ostavljali svoje sitnice, satove, nožiće, pisma za porodicu. Na stratištu je bila iskopana plitka raka. Tu je bila i bolnička četa čiji pripadnici su imali da utvrde smrt. Osuđeni Slovaci postrojeni su pred streljački stroj. Kobilik je klicao i prizivao Srbe koji će ih osvetiti. To je toliko iznerviralo komandanta stroja da mu je odmah ceo šaržer iz revolvera sručio u glavu. Nekoliko plotuna, i svi Slovaci su pali.

Okupljanje naroda za odlazak na pomen streljanim Slovacima


Komandant je nad njihovim leševima klicao caru. Bolničari su išli od jednog do drugog i utvrđivali smrt. Za njima je nailazila i posebna grupa vojnika koja je streljanima skidala uniforme i cokule. Valjaće za ratnu mašinu koja je i dalje radila punom parom. Streljani su zakopani i zabranjeno je da se stratište označi na bilo kakav način. Ipak, Srbi ih nisu zaboravili, pa su, i pored pretnji da će se pridružiti Slovacima, kitili grobnicu. Svako jutro osvanuo bi na njoj nov buket cveća.

Po oslobođenju, sačuvana je uspomena na ove hrabre ljude. Ipak, njihova imena su sasvim slučajno otrgnuta od zaborava. Kad je posle oslobođenja jedan oficir naredio da se operu soške u kasarni 11. puka, na dasci na kojoj stoje kundaci, a sa donje strane, bilo je urezano 44 imena mučenika streljanih na Stanovljanskom polju.

Već 1922. godine rodila se zamisao o podizanju spomenika. Groblje je bilo dosta zapušteno, pa je rešeno da se podigne dostojan spomenik. Otkrivanje je zakazano za 28. septembar 1924. godine, uz učešće najviših državnih zvaničnika Kraljevine SHS i Čehoslovačke. Venci kralja Aleksandra, Masarika, vojske… Kolone naroda. Došli su i rođaci streljanih iz Čehoslovačke. Puni vozovi. Spomenik je do danas u kompleksu Šumarica, gde svedoči o unapred izgubljenoj borbi jedne grupe odvažnih Slovaka. Ali, borbi.


FB Komentari

Miodrag Rašić

Ja sam veb i grafički dizajner, amaterski muzičar i Bloger ...

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *