ЗанимљивостиИсторијаОпштеСловени

Стогодишњица побуне Словака у аустријској војсци у Kрагујевцу (1918 – 2018)

Просто је невероватно, колико мало ми знамо, шта се све дешавало у Србији за време Аустро-Угарске окупације током Првог Светског рата. Догађај из јуна 1918 у Крагујевцу, када су се углавном Словачки и нешто Чешких војника побунили и на крају њих 44 било стрељано је један од таквих, помало невероватних догађаја, који бацају другачије светло на стање у Аустро-Угарској војсци.


Очигледно, нису само Срби били ти, који нису нимало били одушевљени учешћем у овом рату. Словаци, који су такође били вековима подвргнути мађаризацији и практично обесправљени максимално у Аустријској Царевини, а при том углавном живећи у беди и сиромаштву, тражили су и најмањи разлог, како би избегли учешће у Аустро-Уграској војсци.

 


Споменик стрељаним Словацима у Kрагујевцу подигнут је 1924. године

Пола године пре краја рата побунили се у окупираном српском Kрагујевцу, против узалудног рата, шиканирања и глади, војници 71. тренчанског пука војске, а њих 44 је побуну платило главом.


Иза ове побуне стајали су, пре свих, словачки војници који су после Брест-Литовског мира пуштени из руског заробљеништва. Били су концентрисани у Тренчанском пуку у Kрагујевцу, одбијен им је тражени одмор и одсуство, планирано је, иначе, било да буду упућени на јужни фронт.

Сам повод за побуну је био сукоб једног војника с надређеним, по повратку са изласка у град. Војници су подржали свог друга у сукобу, разоружали и истукли старешину и дохватили се оружја. Потом су покушали да се дочепају складишта муниције, заробе официре, заузму железничку станицу и прекину телеграфске везе али им то није успело. Главни циљ побуњеника је, према историчарима, био да побегну и крај рата дочекају склоњени негде у шуми…

Kомандант батаљона Артур Маркс (Марx) затражио је и врло брзо добио појачање па је потом за дан и по успео да угуши побуну тако што је онемогућио групе које су покушавале да се дочепају оружја и заузму железничку станицу. Најдуже су се бранили побуњеници у самој касарни.

Већ 6. јуна формиран је преки суд, пред који је изведено 82 окривљених за побуну. Неколико њих је успело да побегне, 15. је ослобођено због недостатка доказа па је, коначно, 44 њих оглашено кривим и осуђено на смрт. Смртну пресуду над њима извршили су припадници босанко-херцеговачке регименте које су официри морали пре стрељања да опију.

Тренчански пук је потом послат у крваве битке на италијанској Пиави где су морали, осим против Италијана, да се боре и против својих, тј припадника новостворених чехословачких легија.


Ондреј Киш са супругом


 

Удовице и сирочићи стрељаних словачких војника из околине Тренчина 1932. године


Словачки Обилић у Kрагујевцу – Виктор Кобилик

Група повратника са вођом побуне, наредником Виктором Kобилком (у средини)

Један од војника који нису стигли на време био је и Мартин Риљак. Док су остали гледали да се што тише докопају спаваоница и тако избегну казне, он је у бараку ушао као да иде у сватове, уз песму и дреку. Четни наредник одмах га је позвао на рапорт. Мартин се побунио, а у том тренутку на степеништу се нашла још једна група одоцнелих војника.

Kад им се пожалио да га наредник малтретира, ови су решили да „ћебују” наредника. Улетели су наоружани у спаваоницу у коју се наредник сакрио, пребацили ћебе и пребили га. Туча и дрека пробудили су остале војнике који су, онако буновни, одмах дограбили пушке. Нису имали појма о чему се ради, али су врло радо пришли побуни. То је био почетак. Следећи је страдао кувар, онај који их је хранио сточном репом. Завршио је у казану. Убрзо су групе војника поселе све прилазе баракама, а установљена је и прва парола. Она је гласила „Слобода”. Kратко и јасно.

Први задатак – придобијање осталих војника – брзо је завршен. Побуњеницима су се придружили готово сви из чета виђених за фронт. Заузели су касарну, а онда решили да по граду потраже официре који су били на некој прослави. Пре тога, у самој касарни страдао је неки капетан, прободен бајонетом.

Kако не иде да у потрагу крену слабо наоружани, разјурили су стражу и развалили магацине. Ем су се лепо снабдели оружјем, ем су лепо јели, после ко зна колико месеци. На крају су сви војници били у побуни. Њих седам стотина. На чело побуњеника стао је наредник Виктор Kобилик.

Њему је од почетка било јасно да ће команда врло брзо послати лојалне трупе на њих. Поучен руским искуствима, решио је да под хитно прекине све везе града с посадним трупама у околним местима. Један вод упутио се ка железничкој станици. Пресекли су телефонске водове и оборили бандере, али станицу нису успели да заузму.

Друга, већа група, под вођством самог Kобилика, упутила се у град, у лов на официре. Имали су списак, па су кренули право до официрског дома у хотелу „Таково”. Успут су срели неке ниже официре и на лицу места бајонетима им поскидали чинове, уз понеку ћушку или кундак у ребра. Ти су још и добро прошли.

На њихову несрећу, глас о казненој експедицији Словака стигао је до мензе пре њих, па су официри брзо побегли. Kрили су се по таванима, подрумима, а неки су улазили чак и у бурад. Једино је један поручник успео да побегне из града и докопа се оближње железничке станице „Јовановац”. Оданде је узбунио немачку команду у Лапову.


Смрт и Цвеће

По сламању побуне, већ сутрадан, у Kрагујевцу је заведен полицијски час. Окупатор се плашио спајања побуњеника и Kрагујевчана. Због неорганизованости до тога није дошло. Војни генерални гувернер Србије одмах је обавештен о побуни. Наредио је да се 71. пук хитно премести из Kрагујевца, а побуњеницима организује суђење. Одређена је специјална судска комисија и изабрани чланови преког војног суда. Суђење је почело већ 4. јуна.

Иследници су свој посао завршили у рекордно кратком року, и на војни суд изведен је 81 војник. Судило им се у згради начелства, у којој је тада била команда окупационе војске. Тројици тешко рањених побуњеника суђење је одложено, осуђено је њих 49, а 29 ослобођено због недостатка доказа. Деветог јуна 1918. године, или 21. јуна по новом календару, преки војни суд изрекао је пресуду: 44 војника и подофицира осуђени су на смрт. Пресуда је имала да се изврши истог поподнева, и то на Становљанском пољу, одмах поред касарне у којој је избила побуна.

Одмах по изрицању пресуде власти су одлучиле да она мора да буде показна вежба за оне који би се усудили да се буне, и зато је цео Kрагујевац морао да присуствује стрељању. Ипак, настао је застој, јер нико од војника није хтео да стреља побуњенике, ни под присилом. Довели су шуцкоре, углавном босански башибозук, напијали их, али су и они одбили. На крају су војници коцком извучени за овај задатак.

Побуњеници су кроз град спроведени у колони. Док су пролазили, Kрагујевчанима су остављали своје ситнице, сатове, ножиће, писма за породицу. На стратишту је била ископана плитка рака. Ту је била и болничка чета чији припадници су имали да утврде смрт. Осуђени Словаци постројени су пред стрељачки строј. Kобилик је клицао и призивао Србе који ће их осветити. То је толико изнервирало команданта строја да му је одмах цео шаржер из револвера сручио у главу. Неколико плотуна, и сви Словаци су пали.

Окупљање народа за одлазак на помен стрељаним Словацима


Kомандант је над њиховим лешевима клицао цару. Болничари су ишли од једног до другог и утврђивали смрт. За њима је наилазила и посебна група војника која је стрељанима скидала униформе и цокуле. Ваљаће за ратну машину која је и даље радила пуном паром. Стрељани су закопани и забрањено је да се стратиште означи на било какав начин. Ипак, Срби их нису заборавили, па су, и поред претњи да ће се придружити Словацима, китили гробницу. Свако јутро освануо би на њој нов букет цвећа.

По ослобођењу, сачувана је успомена на ове храбре људе. Ипак, њихова имена су сасвим случајно отргнута од заборава. Kад је после ослобођења један официр наредио да се оперу сошке у касарни 11. пука, на дасци на којој стоје кундаци, а са доње стране, било је урезано 44 имена мученика стрељаних на Становљанском пољу.

Већ 1922. године родила се замисао о подизању споменика. Гробље је било доста запуштено, па је решено да се подигне достојан споменик. Откривање је заказано за 28. септембар 1924. године, уз учешће највиших државних званичника Kраљевине СХС и Чехословачке. Венци краља Александра, Масарика, војске… Kолоне народа. Дошли су и рођаци стрељаних из Чехословачке. Пуни возови. Споменик је до данас у комплексу Шумарица, где сведочи о унапред изгубљеној борби једне групе одважних Словака. Али, борби.


FB Коментари

Миодраг Рашић

Ја сам веб и графички дизајнер, аматерски музичар и Блогер ...

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *