Србске Племићке Породице: Војновићи

Војиновићи су били чувени великаши из Старе Херцеговине, који су и у народним песмама опевани.

Војислав Војиновић (+ 1363.) је био син војводе Војина и један од првих обласних господара у Српском царству.

Господарио је пределима између Дрине и Јадранског мора. Wегова област је у највећем обиму захватала територију између Рудника, Дрине, Поповог Поља, Дубровачке републике, Боке и Косова. Како је потицао из утицајне властеоске породице, Војислав је своју политичку каријеру почео на двору цара Душана, па се тако већ око 1350. године помиње као ставилац.  а пред крај Душанове владавине је понио и титулу кнеза За вријеме владавине цара Уроша Војислав постаје најмоћнији великаш и носи титулу хумског кнеза.

Војислав Војиновић је био члан утицајне феудалне породице. Његов отац Војин, родоначелник Војиновића, био је војвода и један од најистакнутијих велможа из времена Стефана Дечанског. Војислав је имао и двојицу старије браће, Милоша и Алтомана. Међу Војиновићима, Милош је био најстарији и већ 1333. се помиње као учесник у преговорима краља Душана и дубровачке општине, везаним за уступање Стона. Други Војинов син, Алтоман, 1347. године био је жупан у околини Дубровника. Све ово сведочи да су Војиновићи били угледна феудална породица за време владавине Стефана Душана.

Војислав Војиновић је своју политичку каријеру почео на двору Стефана Душана, где се око 1350. године помиње као ставилац. Упоредо са политичком каријером он је радио и на формирању своје феудалне области. Тај процес као и код осталих феудалних господара текао је постепено. Војислав је имао своје властелинство и за време Стефана Душана, али се о томе ништа поуздано не зна. Постоји помен у „Диверса канцеларие“ од 14. јануара 1345. да се Свињарево налази у „ин террно Војислави Војиновицх“. Међутим, како ово место није убицирано, остају непознати обим и величина Војиславqевог првобитног поседа.

Милош Војиновић и три девојке, 1914

Милош Војиновић и три девојке, 1914Језгро Војислављеве првобитне области засигурно представља ба[тина породице Војиновћи. Наиме, Милош Војиновић, коме је предстојала сјајна каријера на двору Стефана Душана, умро је веома млад. Алтоман, који је после смрти оставио велики посед и малолетног сина Николу, последњи пут се помиње 1359. године. Војислав је својој области придружио највећи, део ако не и сав Алтоманов посед.

Политичке прилике у сусједству области Војислава Војиновића су се измјениле када је почетком 1358. године, 18. фебруара, у Задру склопљен мир између Млетачке републике и Угарске. Овим миром је Млетачка република изгнана са источне обале Јадранског мора, а Дубровник је постао поданик тада највећег непријатеља српске државе, Лудвига 1., краља Угарске. Ова чињеница дала је формално-правни основ Војиславу да почне свој сукоб са Дубровачком републиком. Територија хумског кнеза, Војислава, је постала гранична област, нека врста крајине, према Угарској, што је Војиславу дало још већи утицај на српском двору. Целом копненом страном Дубровачка република се наслањала на на посед хумског кнеза, што је Дубровчане стављало у тежак положај. Међутим, до рата није дошло тако брзо. Ситне пограничне чарке и неспоразуми су половином 1358. године изглађени тако што су Дубровчани послали кнезу Војиславу дарове у вредности од 400 перпера.

Средином јула 1359. године се угарска војска повукла са територија Српске државе, а непосредно потом је почео сукоб Војислава и Дубровчана. Наиме, Војислав је, као хумски кнез, тражио од Републике Св. Влаха да му преда Стонски Рат, јер је Стон био „седиште хумских кнежева“. У намјери да умире Војислава и одговоре га од рата Дубровчани су послали Джива Павла Гундулића. Међутим, ова Гундулићева мисија је била без успеха и очекивао се рат.Ратовао је у два маха (1359—60 и 1361—62) против Дубровника. У склапању мира посредник је био цар Урош.

Војислав Војиновић је умро 1363, а wегова удовица са још  непунолетним синовима није се могла одржати на његовим земљама. Истиснуо ју је 1367/68. Војиславов синовац, Никола Алтомановић, којим се породица Војиновића гаси.

Припадници породице Војиновић

1. Војин (1322—1347), војвода Стефана Дечанског и Душана Силног,
   1. Милош Војиновић, ставилац краља Душана, учествовао у продаји Стона и Пељешца Дубровчанима, преминуо након децембра 1333. године
   2. Алтоман Војиновић (1347—1359), ожењен Ратославом Младеновић (сестра каснијег севастократора Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића (1371—1391))
      1. Никола Алтомановић Војиновић (рођен 1348, умро после 1398, владао 1366 — 1373), велики жупан, након очеве смрти 1359. године, сузбио га је стриц Војислав, након чије смрти 1363. године је повратио поседе
   3. Војислав Војиновић (око 1355 — 1363), велики војвода, ожењен Гоиславом
      1. Добривој, након очеве смрти 1363. године, док је још био дете, сузбио га је брат од стрица Никола
      2. Стефан, након очеве смрти 1363. године, док је још био дете, сузбио га је брат од стрица Никола
      3. Петар, након очеве смрти 1363. године, поменут 1388. као племић у служби кнеза Лазара Хребељановића.
   4. Војислава Војиновић, удата за Брајка Бранивојевића, након његове погибије 1326. године, млади краљ Душан посредује да буде пуштена из дубровачког затвора

Војиновићи у народним епским песмама

У народним песмама са тематиком средњег века често се као главни актери помињу Војиновићи. По нарадној традицији они су сестрићи цара Душана. Најпознатија народна епска песма где су опевани је Женидба Душанова.

Предање о потомству

Војиновићи из Херцеговине

Породица грофова Војиновића из Херцег Новог сматра да води порекло од средњовековних Војиновића. Племство им је признавала Венецијанска република послије 1771. године, Аустрија 1815. и Русија у чијој су служби имали високе војне чинове и титуле. Од ових Војиновића били су чувени књижевници Иво и Лујо Војновић, те адмирал гроф Марко Војновић.

Предања у Црној Гори

Негде око четрдесет братстава у Црној Гори држи предање по којем изводе своје порекло од Војиновића. Од војводе Војина према Ердељановићу изводе своје порекло: Радуловићи у цетињском Башином Селу( данас део Чева), Завргу код Никшића и пјешивачком селу Милојевићи, где се један огранак назива уже Гавриловићи, затим Радовићи и Перовићи (звани Озринићи) у бајичком засеоку Дубовик; Бојанићи у Кривошијама, као и Пуношевићи и од њих Милошевићи и Пејовићи, Марићевићи, Пајовићи, Водалије (Одаловићи), Боратовићи и Параче у његушком Дугом Долу, Богдановићи у Копиту, Вујаши или Вујашевићи, Пераши и Ћоровићи у Мирцу, Тјурановићи у Дугом Долу и Каменарима те други. Такође има их и у Бијелом Пољу, највише у насељу Љешница.

Према истраживању етнолога Мила Недељковића, Карађорђе је потомак чувеног хајдука Трипка Гуриша који је пето колено кнеза Богдана Војиновића. Трипко Гуриш живео је у другој половини 17. века у селу Лијешње одакле се одселио у Веље Дубоко у северозападном делу Роваца. У Вељу Дубоком Гуриш је побио колашинске Турке на челу са Бећир-агом, после тога прво се склања у село Драговољиће код Никшића, а одатле у Васојевиће, где ће и погинути у једном окршају са Турцима, после чега се његова породица сели у Бихор. Из Бихора ће Карађорђев деда Јован прећи у Шумадију.