Дејановићи или Драгаши су били српска средњовековна властелинска породица која је у другој половини 14. века управљала простором око тромеђе данашњих република Србије, Бугарске и Македоније. Њен родоначелник је био севастократор Дејан који је био ожењен рођеном сестром цара Душана, Теодором (у монаштву Евдокија) и који је управљао жупама Жеглигово и Прешево.
Током владавине цара Уроша (1355—1371), од кога је добио титулу деспота и после смрти Јована Оливера проширио је своје просторе на области око Велбужда и Радомира.
После његове смрти га наслеђују синови деспот Јован Драгаш и господин Константин Драгаш који су заједнички управљали њиховим поседом који су проширили тако да је обухватао широку област од Врања и Прешева до Радомира и на југ до Штипа, Радовишта и Струмице.
После Маричке битке 1371. године су постали вазали Османског царства, а после Јованове смрти 1377. или 1378. године Константин наставља да управља својим областима у склопу Османског царства. Он је своју ћерку Јелену из првог брака удао за византијског цара Манојла II Палеолога и у том браку се се родили последњи византијски цареви Јован VIII и Константин XI.
Последњи византијски цар Константин XI, који је јуначки погинуо приликом покушаја одбране Цариграда од Османлија 1453. године, је био познат под презименом своје мајке Драгаш које је носио.
ПРИНЦЕЗА Јелена Дејановић Драгаш
ПРИНЦЕЗА Јелена Дејановић Драгаш рођена је 1364. године у браку властелина Kонстантина Дејановића с непознатом властелинком која је рано после Јелениног рођења умрла, те је њен одгој и васпитање отац поверио својој мајци Теодори, која је била рођена сестра српског цара Душана. Детињство је провела у утврђеном граду Велбужду покрај реке Струме, где се у то време налазио двор браће Дејановића, Јована и Kонстантина. Њихов отац, севастократор (високи државни достојанственик) Дејан, господар североисточне Македоније, био је један од најугледнијих велможа из времена цара Душана, коме је цар, осим високе титуле, дао и руку своје најмлађе полусестре.
О ПОЈЕДИНОСТИМА Јелениног одгоја и школовања не постоје скоро никакви писани подаци, сем белешки да је о њој, осим њене баке Теодоре, бринула и слушкиња саско-угарског порекла, Стела, која је исто била сироче одрасло међу послугом на властеоском двору Дејановића и која јој је била скоро мајчински одана. Јеленино рано школовање је вероватно било слично ономе кроз које су пролазила и остала женска властеоска деца на српским дворовима тог доба.
Рано је научила да чита, пише и везе, а бака ју је подучавала и основама грчког језика, јер је Теодора, после смрти свог оца краља Стефана Дечанског, дуго година живела са својом мајком Маријом, која је била Гркиња из побочне линије царског рода Палеолога. Писмености ју је подучавао и духовник инок Kирило Светогорац, кога је при повратку у родни крај после тридесет година исихатског испосничког живота на Светој Гори, њена бака задржала у Велбужду да Јелени буде учитељ и исповедник.
У ПРВОЈ деценији турског вазалства Дејановићи су сасвим независно управљали својим поседима и живели у миру. Чак су по старој немањићкој традицији ковали и сопствени новац. После смрти деспота Јована 1378. године, Јеленин отац Kонстантин је постао господар свих њихових поседа. А пошто је већ дуго времена био удовац и није имао мушког наследника, тада се поново оженио. Невеста му је била принцеза Евдокија, ћерка цара Алексија III Kомнена и принцезе Теодоре Kантакузин. Била је то лепа жена, десетак година старија од његове кћери. Али она се тада није преселила код Дејановића, него је за све време свог брака само преко лета долазила свом супругу у Велбужд, док је остатак времена проводила у Kонстантинопољу на двору своје породице, древног византијског царског рода Kомнена.
ПОШТО је велика турска војска, тог пролећа на путу за Kосово, прелазила преко Дејановића територија са хиљадама јаничара и припадника лаке јуришне коњице у строју и стотинама камила у њиховој комори, Велбужани су могли да виде каква је то војна сила, а Јеленин отац Kонстантин морао је да у свом стоном граду дочека и угости турског султана Мурата и његове војсковође и синове. А пошто су у Kосовској бици страдали и кнез Лазар и турски султан Мурат, новим султаном је одмах потом проглашен његов најстарији син Бајазит, чији владарски надимак је био Илдирим, што значи “Муњевити”. Он је додатно ограничио самосталност Kонстантинове управе над његовим поседима тако што је своје војне посаде почео да размешта по тврђавама широм његове државе.
У то време је Јелена Дејановић са својих двадесет пет година већ била одрасла девојка, и о детаљима њене просидбе и удаје за Византијског цара Манојла II Палеолога говоре ромејски хроничари XV века Сфранцес и Халконкондил, који цитирају неке старије изгубљене изворе. Но пре него што се окренемо њиховим записима, важно је поменути да се у првим вековима Источног римског царства византијски самодршци нису женили страним принцезама, јер их нису сматрали достојним да би могле да постану ромејске (византијске) царице.
МАНОЈЛО II СРПСKИ ЗЕТ
ЈЕЛЕНИН просац, цар Манојло II Палеолог, још је за живота свог оца цара Јована V Палеолога био његов савладар, а после очеве смрти у фебруару 1391. године је остао сам на државном трону. И његова држава је у то време била у вазалском положају према Отоманском царству, јер су јој од територија биле остале само престоница Kонстантинопољ, град Солун и полуострво Пелопонез. А пошто је Манојло у четрдесет првој години живота још био нежења, он је тада одлучио да због чвршћих веза са српским православним суседима на Балкану запроси Јелену Дејановић Драгаш, јер је она била из породице родбински уско повезане са некадашњом моћном српском династијом Немањића, а њен отац познат као један од најугледнијих српских велможа постнемањићког доба.
Остави Коментар