BlogDruštvoOpšteTurizam

Srbi i Stranci i Srbi

Jer Srbin ceni više stranca nego brata. To je velika slabost srpska.

sv. Vladika Nikolaj Velimirović

Na žalost, istinita i česta pojava u nas! Danas mišljenje o Srbima kao o izuzetno gostoljubivom narodu, počinje da preovladava čak i na Zapadu, u Zemljama i među ljudima, koji su do skoro uglavnom prilično loše, pa često i katastrofalno loše, govorili i mislili o nama i o Srbiji.

Može se čak reći da stranci, koji posete Srbiju po bilo kom osnovu, odavde ponesu utiske ne samo o gostoljubivosti, nego čak o neverovatnoj nesebičnosti i spremnosti većine ljudi u Srbiji, da strancima i nepoznatim ljudima prirede, za njih nestvarnu dobrodošlicu, da ih odmah po upoznavanju povedu svojim domovima, da ih hrane, poje, goste …

Stranci su naravno svesni loše materijalne situacije kod nas i deluje im još nestvarnije, da mi trošimo i što imamo i što nemamo da bi ih ugostili.


Zar bi iko normalan mogao da ima nešto protiv ovakvog ponašanja naših ljudi i našeg naroda? Ja se prvi ovako ponašam. Ponosan sam, što mnogi stranci smatraju Srbiju jednom od najsigurnijih Zemalja za turiste, što čak i Amerikanci, koji po pravilu se boje agresivnog ponašanja prema njima, ukoliko dođu u Srbiju (stvarno ne znam zašto?…ha.), budu prosto šokirani, koliko ih naši ljudi tretiraju „normalno“.

Malo, malo pa bude nekakav prilog na TV-u ili čitamo na nekom Internet portalu o strancima, koji su se doselili da žive u Srbiji itd.


Sve bi ovo bilo fenomenalno, što i jeste, kada bi mi makar i 10-ti deo ovakvog ponašanja primenjivali i jedni prema drugima. Kada bi naš čovek ili žena, mogli da bez ikakve bojazni zalutaju u sred nekakve nedođije i bez bojazni šta će i kako će, budu skoro sigurni da će i njih tako zalutale, neko prihvatiti u svoj dom ili im nesebično pomoći na neki drugi način …

Međutim i tu se projavljuje ta naša opsesija prema strancima i potreba da se svidimo i da prosto opčinimo nepoznate ljude … jer ovi zalutali, bi još i mogli očekivati pomoć, jer su nepoznati …., ali … ukoliko, makar i iz viđenja poznajemo nekoga, njegove/njene šanse da dobije pomoć se drastično smanjuju.

Ukoliko poznajemo tog nekog ili, ne daj bože, smo u bliskim, rodbinskim vezama sa njim/njom … e tu šanse za pomoć, prosto nestaju.

Po čemu to i zašto, stranac zaslužuje daleko bolji tretman nego ja ili vi. Zbog čega bilo koji Srbin/Srpkinja ili Građanin/Građanka Srbije, ne bi bili tretirani na isti način od strane drugih Srba i Srpkinja?


Sada, neko bi mogao reći da preterujem i da to nikako nije tako. Da se u Srbiji još uvek ceni i poštuje porodica, da se kumovi, prijatelji, komšije itd cene, druže …

Daj Bože da sam u krivu! Ono što ja primećujem, već dugo, dugo vremena,  je baš suprotno. Postalo je skoro nemoguće, da dve genracije žive u jednoj kući bez većih trzavica, nesuglasica … pa čak i gorih stvari. Jako puno starih ljudi je ostavljeno na milost i nemilost svojoj starosti i nemoći. Jako puno dece je ostavljeno na milost i nemilost sebi samima i svojoj nemoći.

Sve više ljudi u drugima gleda, ne ljude, nego potencijalan izvor koristi! Zavist, ljubomora itd …


Ne znam od kada i kako je u nas ušla tolika zavist, neka vrsta takmičenja ko ima više (materijalnih sredstava), ko je na „boljoj“ društvenoj poziciji … kada nam je postalo mnogo važnije šta se dešava kod komšije u dvorištu, a ne u našem dvorištu.

Kada nam je postalo toliko bitno, da se „ima sve“ i to odmah, bez obzira na cenu. Odkada mi to smatramo, da se sve može kupiti i shodno tome, jedino je bitno imati dovoljno novca i onda kao u samoposluzi, kupiš, diplomu, posao, karijeru, prijatelje, devojke, momke … žene, muževe … milina jedna!

Naravno, totalno je „out“, vaspitanje, obrazovanje, rad, trud, na duge staze – sigurno, sa kvalitetom, … obraz?, poštenje? … „nemoj biti naivan!“ .


Naravno da ja sa svojim skromnim i intelektualnim i obrazovnim kapacitetom, neću ni da se usudim da donosim dijagnozu ili rešenja. Mogu samo da se zapitam, i vas da pitam, ima li neko ideju, kako da učinimo slogu, zajedništvo, udruživanje itd, korisnim i poželjnim konceptom?

Da li je to uopšte bitno? Možda neki od nas, poput mene, „robujemo“ tradicionalnim vrednostima isuviše. Možda je moj i meni sličnim ljudima problem, što imamo „kočnice“ u vidu tih vrednosti i takvog pogleda na život, pa ne možemo da ostvarimo brz i zavidan nivo uspeha u životu?

Možda sve ovo i ne zavisi od nas, naprosto „Veliki Svet“ diktira svoje vrednosti i mi možemo ili da to pratimo i usvajamo, ili da nas uopšte ne bude.


Međutim, šta je sa Ljubavlju? Zar ja umišljam, da postoji Ljubav u svom tradicionalnom obliku, da se prilično nespretno izarazim. Pa valjda Otac, Majka, Deca … se vole. Valjda nam je stalo bar malo, da neko „moj“ je dobro, zdrav, da ima nešto da pojede, popije, gde da spava, da ga niko ne maltretira, da on nikog ne maltretira … da je živ …


Moj Zaključak:

Ukoliko uporedimo to što, sa jedne strane imamo toliku potrebu da se svidimo strancima, a neverovatno umemo da budemo, bezobzirni, skoro bezosećajni prema „slabijima“ od nas, pa makar bili i naši rođeni … to mi liči na nekakvu opasnu vrstu kompleksa niže vrednosti?!

Izvinjavam se još jednom, na mojoj nestručnosti i drskosti, da se izražavam poput psihologa ili Psiho-analitičara … ali liči da je to to.

SAMOPOUZDANJE? Gde li se dede? Vera u sebe i svoje vrednosti? Imamo li uopšte vrednosti na koje možemo da se ugledamo i oslonimo?

Znam da ćemi mnogi „liberalniji“ sada opasno zameriti, ali šta ja tu mogu, već suviše dugo, našem narodu se spočitava i nameće, da šapatom i skoro sa stidom izgovori da je Srbin ili Srpkinja. Da je Pravoslavni Hrišćanin. Da smatra Karađorđa ili Njegoša velikanima svog naroda, na koje se njegova deca mogu ugledati. Da je srpsko rodoljublje, ekstreman čin samopožrtvovanja i donekle iracionalan i čak besmislen oblik delovanja, koji „koči“ sve nas, a predstavlja opasnost za druge …

Naravno, komplikovano je sa Slovenima, Balkancima … mnogo je tu prenaglašenosti u osećanjima, stavovima, tako da se lako „sklizne“ u ekstremizam, ali sa druge strane, skoro niko, bar ne javno i da ga mnogi čuju, i ne govori, kako da se ugledamo na naše „stare“, a da to primenimo u realnosti modernog Sveta i življenja.

Kako da pomirimo, tradicionalno i moderno, kako da gradimo budućnost, a da ne poništimo prošlost u potpunosti. ne možemo bez temelja graditi kuću, ne možemo stalno pronalaziti neke „nove puteve“ … i ne možemo biti Englezi, Nemci … žao mi je ali ne možemo i ne trebamo.
Ne možemo stalno biti žabe koje dižu nogu, kad vide da se konj potkiva?! Pa valjda i ta jadna žaba ima neku vrednost i smisao postojanja, čim očigledno, postoji!


Ali da bi imali nekog novog Vladiku Nikolaja ili Jovana Skerlića, Pupina, Despota Stefana Lazarevića … mi moramo prestati, da stalno primenjujemo sistem negative selekcije. Mi MORAMO naći način, da bar deo kvaliteta, koji mi nesumljivo posedujemo kao narod i kao ljudi, izbije na površinu, bar ponekad. Ne možemo stalno ili ubijati ili proterivati od sebe, najbolje, najtalentovanije, da „služe“ drugima, a da im onemogućujemo da služe i nama, svojima.

E, tu je što se kaže „lopta u našem dvorištu“ i to je najteže. To ipak zavisi od nas samih, od nikog drugog. Nijedan vođa, nijedan sistem, država, EU … to nam ne može obezbediti, jer njima to nije u interesu!

Jedini koji imaju interes da se ovo dogodi smo mi, ljudi, Srbi, Građani Srbije … mi moramo da se ponašamo drugačije. Mi moramo da se podsetimo, da može da se dogodi „neka bude što biti ne može“, ali samo našom ličnom aktivnošću.


Hajde, bar ponekad, ne mora stalno, preskočimo jedno bacanje smeća na javne površine. Bar jednom probajmo da nešto uradimo bez korupcije i mita.

Bar se jednom godišnje setimo da možda imamao nekog starog, ko nas je možda i uvredio isl, a sada je star, nemoćan …

Bar jednom mesečno, pitajmo iskreno nekog svog najbližeg: „Kako je? Je si li zdrav, imaš li problema? Jel mogu nekako da pomognem“ ili bar jednom godišnje.

Bar jednom, kada smo u gradu ili centru sela i kada prođe pored nas mlada devojka, probajmo da ne pomislimo odmah na nju samo kao seksualni objekat, probajmo da zamislimo da je ona ljudsko biće, da je nečija kćerka, sestra, devojka, supruga … i da nam to bude važno. Bar jednom u životu!

Kad kod vidimo malo dete, zamislimo da smo mu kao roditelj i obratimo pažnju, da li možda trči prema kolovozu, da li radi nešto što bi ga moglo dovesti do povređivanja isl.

Bar jednom, ukoliko vozimo auto, pogotovu ako živimo u manjoj sredini, povezimo, neku baku ili deku, pa makar i ne išli u našem pravcu …

Bar jednom, nemojmo unapred pretpostavljati da naše dete ne može da uradi ništa loše, a sva ostala deca mogu, nego ozbiljno preispitajmo slučaj, ukoliko nam neko kaže da je dete uradilo nešto nepristojno i bilo drsko, bezbrazno …

Bar jednom godišnje se setimo velikih i neprevaziđenih reči Marka Miljanova:

Junaštvo je kada sebe branim od drugoga,
čojstvo je kada drugoga branim od sebe

i tako dalje, i tako dalje …


Bar jednom nemojmo pomisliti da gore pomenuto su samo, naivne, bajkovite i infantilne misli i predlozi …


FB Komentari

Miodrag Rašić

Ja sam veb i grafički dizajner, amaterski muzičar i Bloger ...

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *