BalkanZanimljivostiIstorijaPreporučenoSloveni

Slavni Srbi Pozne Antike

Piše: Miodrag Milanović

I Prokopije, kao Car-pisac (Porfirogenit), piše o impresivnim karakteristikama varvara; po njima, u skladu sa rimskom istoriografskom tradicijom, zahvaljujući bliskošću sa prirodnim okruženjem, varvari su dušu dali za tešku borbu, svim mogućim načinima, protiv bolje opremljenog i organizovanog protivnika: „Vole napadati neprijatelje u gusto pošumljenim područjima, obožavaju uske prevlake i strma mesta. Koriste zasede, iznenadne napade, brzo menjanje položaja koristeći različite metode, danju i noću.

Njihovo iskustvo brzog prelaska reka nadmašuje umećem sve ostale narode“.1 Sklavini su bili poznati po svojoj sposobnosti brzog prelaženja vodotoka što je vizantijskim trupama stacioniranim u blizini isprepletene guste mreže balkanskih reka i rečica predstavljalo posebnu teškoću. U slučaju borbe sa daleko bolje opremljenim protivnikom, kakva je bila Rimska imperija (doduše u nezaustavljivom opadanju), veliki broj monoksila bio je neophodan za brzo prebacivanje ljudstva. Bili su rađeni dubljenjem jednog dugačkog komada drveta, dužine obično preko 10 m sa jedrom i veslima. Takođe, koristili su splavove i brodovlje, obzirom da su poznavali upotrebu kvadratnog jedra pa su mogli, prema potrebi, ploviti i uzvodno.

Neki Sklaveni su bili plaćenici u vizantijskim jedinicama, neki, poput izvesnog Valerijana, su dogurali do titule generala. Valerijan je bio konjički zapovednik u službi Velizara; kako Prokopije napominje njegove odrede činili su, pored zemljaka, hunski ratnici. Valerijan se uspešno suprostavio Gotima, kako Prokopije beleži: „Bez sumnje, rimski konjanici, uglavnom hunskog ili sklavinskog porekla, iskusni ratnici, želeli su borbu protiv Gota. Balističari i katapulti su spremni čekali te oni odbaciše Gote nanevši im velike gubitke. Tako je korištena superiorna pokretljivost rimske konjice i vatrena moć kako bi se postigao veliki efekat, uz minimalne žrtve.2 Kao neprijatelje, Mavrikije je uvažavao Sklavine pišući o najboljim načinima borbe protiv njih (kombinovani napadi na otvorenom terenu, bez prepreka) a najbolje godišnje doba je zima, kada se ne mogu sakriti u šumi i grmovima a tragovi u snegu su olakšavali nalaženje begunaca.3


Na osnovu „Strategikona“, možemo zaključiti niz činjenica u vezi sklavinskih boraca: zbog nedostatka štitova i oklopa puno ih je stradalo od udara strela; u odnosu na Rimljane, njihovo naoružanje je bilo inferiorno, ponekad vrlo oskudno i neodgovarajuće; njihove jedinice nisu bile organizovane a primetan je bio i manjak discipline. Protiv Sklavina, vizantijski zapovednicu su koristili tzv. taktiku sokola, kombinaciju drevne kornjače (testudo) i štitnog zida.4 Mavrikije posebno ističe da varvarska naselja leže duž reka, veoma blizu jedno drugom (gde jedno završava počinje drugo); šuma je Sklavinima bila izvor jeftinih sirovina za gradnju naselja, čamaca, posuđa, itd. kao i rezervni izvor hrane (divljač i šumski plodovi). Naselja su namerno locirana u blizini vodotoka i jezera, duž klanaca i blizu šuma; takva mesta su olakšavala svakodnevno funkcionisanje zajednica, u nesigurnim vremenima su davala sklonište. Autor je jasno ukazao da su mreže puteva, staza i bogaza oko sklavinskih naselja, vrsta prepreke vizantijskoj vojsci i njihova isprepletenost je često sprečavala ozbiljne gubitke članovima plemena. Oni bi brzo, po napadu, se izgubili u lavirintu puteva i Rimljani su bili pred dilemom koju stazu uopšte izabrati. Naselje se obično sastojalo od nekoliko porodica iz istog roda (kasnije zadruge), njihovo uništenje nije značajnije uticalo na celu plemensku zajednicu. Podizanje novog obično je trajalo 3,4 nedelje.

Rimljani su bili svesni neefikasnosti svojih metoda pacifikacije. Kada bi se vratili iz svojih kaznenih ekspedicija, iza sebe su ostavljali niz spaljenih naselja; iz njih su stanovnici ranije evakuisali žene, decu i starce, stoku i pokretnu imovinu, pa bi se vraćali u manjim grupama napadajući Rimljane iz zaseda ne dajući im mira, dok se ne bi potpuno povukli. Vojni zapovednici su brzo uvideli, jedino im se može ozbiljno nauditi ako bi im se nanosile nenadoknadive ekonomske štete te su kretali u kaznene ekspedicije tokom setve i žetve; ciklično ponavljanje takvih postupaka (paljevina polja) često je Barbaricum dovodilo na ivicu gladi. U poslednjim godinama šestog veka, ili u periodu opisanom kod Teofilakta Simokate, imperijalne trupe morale su se češće baviti brzim udarima po Sklavinima što su vršili pljačkaške upade na rimskoj strani limesa i hitro se vraćajući natrag.Teofilakt napominje, rimski komandanti su sledili upute iz „Strategikona“ ne bi li, nekako, izašli na kraj sa varvarima. Simokata već u prvoj knjizi, govoreći o drugoj godini vladavine cara Mavrikija (584), daje informacije o Sklavima, preuzimajući istu pripovedačku nit kao Jovan Efeški. On opisuje najveće sklavinske napade na teritoriju Balkana kada je varvarska ordija stigla pred zidine Carigrada: „Avari su dopustili narodu Sklavena, koji opustošiše mnoga područja rimske teritorije, da iznenada napadnu poput munje Carigrad, sve do Dugog zida,5 učinivši veliki pokolj među svojim zarobljenicima. Zbog toga, u strahu, car je pojačao odbranu Dugog zida angažujući svoje najistaknutije lične trupe odmah osmislivši odbranu grada“.6

Simokata nastavlja pripovedanje krajnje uzbudljivih dešavanja: „Komentiolu je poverena značajna komanda; krenuo je u Trakiju ne bi li presreo sklavinske horde;7 stigao je do reke Erginije, iznenada se suočivši sa Sklavima, hrabro ih napao, improvizujući usput, prouzročivši veliku propast varvara. Zbog toga ga je car ponovo imenovao generalom, obdarivši ga najvišom vojnom titulom gospodara rata.8 Zatim, kada je došlo leto (585), sakupio je rimske snage, došao u Hadrijanopolj i nabasao na Ardagasta.9 na čelu velike sklavinske horde što je sa sobom vukla veliki plen i najuglednije zarobljenike. U zoru je hrabro napao varvare kod tvrđave Ansinon, naterao neprijatelje u beg, gonivši ih do iza Astike. Oslobodio je zarobljenike i zapevao himnu pobede. Početkom jeseni (586) varvari su ponovo raskinuli sporazum. Ja ću otkriti uzrok i neću ga poreći. Kada je stiglo proleće (589) i obasjalo zemlju blagom toplinom, Carstvo je vojsci poslalo uobičajenu količinu zlatnika. Intenzitet rata između Rimljana i Persijanaca bio je pojačan donoseći nemir. A što se tiče Geta, to jest najhrabrijih iz roda Sklavena, oni su žestoko plenili područja Trakije; na Mede su naišli rimski generali i satrli ih; stariji Rim je izdržao upade Lombarda“.

U šestoj knjizi Teofilakt Simokata opisuje jedan interesantan susret iz koga mnogo saznajemo o karakteru Sklava: „Sledećeg dana, trojica muškaraca, Sklavi rasom, bez ikakve vojne opreme, behu zarobljeni od strane carevog (Iraklijevog) telohranitelja. Lire (ili možda gusle) bile su njihov jedini prtljag, ne nosiše ništa drugo; car ih je pitao šta su po nacionalnosti, kad mu ih privedoše i koji je uzrok njihovog prisustva u vizantijskim zemljama. Odgovoriše da su Sklavi, žive na granici Zapadnog okeana.10 Takođe rekoše kako je kagan poslao izaslanike u njihove zemlje sa darovima za njihove vladare kako bi im nametnuo svoju vlast; prihvatili su darove odbijajući savez ali je kagan zaboravio zakon izaslanika zarobivši ljude što su s njima putovali odredivši zabranu njihovog povratka; putovali su 15 meseci a dužina putovanja ih je obeshrabrila; čuli su o tome kako je rimski narod najpoznatiji, čuven po svojoj milosti i bogatstvu, iskoristili su priliku i povukli se u Trakiju; nosili su lire (ili gusle) jer svoja tela nisu opasivali oružjem obzirom da nisu poznavali upotrebu gvožđa; stoga, jer beše u neznanju, vodiše miran i bezbrižan život, svirali su na liri jer nisu znali duvati u trube. Za one koji za ratovanje nisu znali, sasvim je razumno da se bave muzikom.

I tako, kao rezultat njihovih reči, izazvaše divljenje kod cara i on zaključi kako su ti varvari dostojni njegovog gostoprimstva. U čudu zbog veličine njihovih tela i plemenitog izgleda njihovih udova, poslao ih je pod pratnjom u Herakleju“. Herakleju su krajem 6. veka razorili Avari i Sklavi te je ostala bez stanovništva da se nikada ne obnovi.11 Za 588.g. Teofilakt Simokata beleži, u istoj knjizi: „Kagan zatraži od Cezara da njihov sporazum dobije dodatak (tražio je još zlata) ali kada car odbi da sasluša njegove reči, ovaj mu odmah objavi rat. Kagan je naredio Sklavenima da sagrade veliki broj čamaca kako bi mogao kontrolisati prelazak Istera (Dunava). Međutim, žitelji Singidunuma (Beograd) su iznenada napali sklavenske brodograditelje, rasterali ih i zapalili njihovo brodovlje. Zbog toga varvari opkoliše Singidunum, gradu zapreti katastrofa jer behu slabe nade u spasenje. Ali, kagan sedmog dana naredi varvarima napuštanje opsade i dolazak k njemu. Kagan je kampovao u Sirmijumu i organizovao sklavenske drvodelje da rade kako bi brodovima mogao preći Saos (Savu)“. Evo šta se, po Teofilaktu, zbilo 593.(?): „Početkom jeseni general (Prisk) je podigao logor i vratio se u Vizantiju dok je ostatak Rimljana ostao da zimuje u tračkim selima.12


Subscribe to Sorabija Info Channel


Početkom proleća car je uputio generala na Istar ne bi li onemogućio prelaz Sklavena (na teritoriju Vizantije). Car reče Prisku da varvari neće mirovati te da Rimljani moraju držati stroge straže na Isteru. Prisk se stavi na čelo konjice a Gencon povede pešadiju. Sredinom proleća, Rimljani se okupiše u blizini Herakleje“. Prisk je uspešno okončao vojnu protiv Ardagasta. O tome Simokata piše: „Prisk je poveo rat protiv Sklavina jer se sporazum i primirje sa Avarima nije odnosio i na prestanak rata sa Getima (Sklavi). Dvanaestog dana general je okončao gradnju brodova i prešao reku (Dunav). Saznavši kako Ardagast (Ἀδράγαστος). sprema sklavenske horde da plene (vizantijske teritorije) izvršio je na njega iznenadan napad, tokom noći. Ardagast se, probuđen bukom, oprostio od snoviđenja, uzjahao kobilu jalovicu i na njenim leđima poleteo među Rimljane. Sjahao je i otpoče borba prsa u prsa. No, nije mogao izdržati protivničku silu, poče se povlačiti preko neke oranice. Ardagast je imao prednost, brzo se kretao jer mu takva beše fizička građa; praćen progoniteljima, kao željno čekani plen, varvarin pade saplevši se preko nekog panja ogromnog drveta. Ali, reka bi njegovo spasenje jer je prepliva i tako pobeže od opasnosti.

Ostali Sklavi behu gozba rimskim mačevima, opustošiše Ardogastovu teritoriju, staviše zarobljenike u kaveze, načinjene od drveta, i otpremiše ih za Vizantiju“. Ove zarobljenike iz varvarske zemlje do Carigrada je vodio izvesni Tatimir (Τατίμερ) Sklavin, kako mu ime svedoči. Ovako važan posao mogao se poveriti samo osobi sa visokim činom. Ako svemu ovom dodamo, ono što Prokopije piše, da su se i Sklaveni i Anti u velikom broju nalazili u četama slavnoga vizantijskog vojvode Velizara, kada je vojevao u Italiji protiv istočnih Gota (537-547), onda je jasno, da nisu svi Sklaveni bili ratari, nego da su gdekoji rado za novac služili u vojsci grčkoga cara. U spomenutim beleškama imamo ujedno dokaz, pojedinci su bili prikladni i za najviša oficirska mesta u vizantijskoj vojsci. O pomenutom Tatimiru (ili Tatimeru) Simokata veli: „I tako je Tatimir otpočeo putovanje u Vizantiju ali šestog dana susrete se sa Sklavinima i nađe se u neočekivanoj opasnosti. U podne, dok su bili nepažljivi i opušteni (u kampu), a konji mirno pasli travu, varvari napadoše.

Podignuta je uzbuna, Rimljani ostaše bez konja a Tatimir jurnu napred praćen nekolicinom saboraca; kad se približio varvarima, velika nevolja ga zadesi obzirom da nije mogao izdržati borbu iz neposredne blizine; pokušao je da pobegne kada je bio pogođen strelama; teško bi spasao glavu da ne pristiže rimska pešadija i spasi ga. Nakon toga udariše na Sklavine. Posle žestoke borbe ih savladaše, napravivši veliki pokolj među njima; zarobili su 50 varvara i vratiše se u svoj logor sačuvavši plen. Tako je Tatimir, manje više izlečen, stigao do Vizantije donevši sa sobom bogat plen; shodno rečenom, car je bio oduševljen ovim događajima i održao bdenije pred Božijim svetilištem; zatim je sa stanovništvom molio, traživši od Božanstva da mu dodeli slavnije trofeje“. Sledi priča o brigadiru Aleksandru i Priskovim nevoljama sa Sklavinima: „ Komandant Prisk je naredio ljudima da krenu napred, u izviđanje. Pošto drugog dana na tom terenu nije bilo ni traga od neprijatelja naredi Aleksandru da zorom ispita oblast iza reke Helibacije. I tako je Aleksandar prešao susednu reku i naišao na Sklavene. Međutim, varvari, ugledavši neprijatelja na vidiku, pobegoše u obližnje močvare i divlje močvarne šume. Rimljani pokušaše da ih uhvate ali, došavši do močvara, upadoše u blato i čitav odred bi tu poginuo da ih Aleksandar nije izvukao. Posle Aleksandar pokuša da zapali šumu ali, zbog vlage, vatra nije mogla da gori te se Aleksandrov napad završi neslavno“.

Jedan Gepid, kako ga Simokata karakteriše, otpadnik iz hrišćanske vere, prešao je na stranu Rimljana i za dobru nagradu otkrio Aleksandru kako se na 30 parsanga (oko 150 km) udaljenosti nalazi bivak sklavinskog vođe Musokija (Musocius) na obali reke Paspirus; Musokije je saznao za poraz i sve muke što zadesiše Ardagasta i poslao je stalne izvidnice, neka prate kretanje Rimljana, kako i on ne bi bio iznenađen. Gepid je savetovao Rimljane da odmah krenu i na prepad uhvate vođu Sklavina. Aleksandar je Gepida izveo pred Priska; obećao je izdajnik vrhovnom komandantu da će prevarom dovesti Musokija pravo u njegove ruke: „Tada je Prisk radosno prihvatio predlog i, podmazujući dezertera sjajnim darovima i velikim obećanjima, posla ga nek zavede vođu varvara. Gepid je otišao kod Musokija zatraživši da mu ovaj obezbedi niz kanua kako bi njima prevezao ostatke ljudi što bejahu sudionicima Ardagastovih nesreća. Musokije mu dade ukupno 150 čamaca i 30 veslača jer bi obradovan mogućnošću spasenja Ardagastovih sledbenika. Gepid je prispeo na drugu stranu reke što je domoroci zovu Paspirus (severna pritoka Dunava) prikupivši usput Ardagastove ljude. Njegov poverljiv čovek je usred noći stigao do rimskog komandanta i zatražio stotinu vojnika kako bi uništili varvarske straže.

Prisk je brigadiru Aleksandu dodelio traženo ljudstvo i kada su se Rimljani približili reci Paspirus zauzeše zasedu. Gepid je razmenio signale i došao do varvara ali, pošto oni spavahu čvrstim snom, omamljeni od pića, dade Aleksandru signal avarskom pesmom. Aleksandar je napao usnule varvare poslavši glasnike generalu ne bi li i onu krenuli u napad. Prisk je uzeo 3.000 boraca, rasporedio ih u čamce prešavši reku Paspirus. Usred noći krenu napad na varvare, pijane i iscrpnjene alkoholom jer je tog dana održan pogreb Musokijevog brata u skladu sa njihovim običajima. Usledi velika panika i noć krvoprolića. Kako se razdanjivalo tako je general zaustavljao pokolj. U trećem satu borbe general je pregazio varvare. Tada Rimljani postaše preterano sigurni a svoju pobedu odlučiše da proslave pijanstvom, zanemarivši stražarsku dužnost. Poraženi su okupili svoje snage i krenuli u povratni napad na Rimljane. I sigurno bi otplatili neuspeh da Gencon nije rasporedio pešadiju i pobedio ih u borbi. Vojnička nemarnost razjari Priska te on dade da se izbičuju neki oficiri i vojnici“.


U skladu sa preporukama iz Mavrikijevog „Strategikona“, car je poslao Tatimira Prisku sa porukom da vojska zimuje na terenu kako bi ogoljena šuma, tragovi u snegu i zaleđeni vodotoci, omogućili Rimljanima efikasan obračun sa Sklavinima. Međutim, šta se desilo obaveštava nas naš hroničar Teofilakt: „Carska poslanica je zahtevala da Rimljani provedu zimu na mestu gde su se već nalazili. Tada su se rimske trupe pobunile odbacivši carske reči, zahtevajući da zimsku sezonu provedu kod kuće, odbijajući podizanje tabora na varvarskoj teritoriji; tvrdili su, vreme je suviše hladno a varvarske horde opasne. General je ublažio neposlušnost vojske ubeđivanjem, kada su snage postale poslušne, komandant je razvio logor na varvarskoj teritoriji“. Do cara su doprle Priskove nevolje sa trupama i on odlučuje da otpusti komandanta i da na njegovo mesto postavi brata Petra. Za to vreme Prisk je prešao Dunav i podigao tabor na rimskoj zemlji jer vojnici ni po koju cenu nisu hteli ostati na varvarskoj teritoriji strahujući od udruženog napada Sklavina i Avara. Kagan je bio zapanjen čuvši za odlazak Rimljana te, obzirom da su bili u (labavom) savezništvu, posla glasnike Prisku u želji da otkrije uzrok povlačenja: „Ali, nakon nekoliko dana, Prisku saopštiše kako je kagan spreman napasti rimske snage te da je naredio sklavinskim hordama prelazak Istera. Zapravo, on je bio ogorčen (i uplašen) dotadašnjim rimskim uspesima. Targitaj i varvarska elita pozvaše kagana na okončanje rata, rekavši da je njegovo ogorčenje Rimljanima neopravdano.13 Prisk velikodušno šalje kaganu ambasadora zvanog Teodor, čovek pametan i pronicljiv po prirodi, lekar profesijom, slobodan čovek.

Ovaj veliki čovek je došao do kagana, preterano samouverenog; izaslaniku je rekao, on je gospodar svakog naroda, nema nikoga dokle god greju sunčeve zrake ko bi mu se mogao suprostaviti. Ambasador, čije poznavanje istorije beše nesumnjivo, nauči kagana drevnoj i veoma mudroj priči“. Sedma knjiga, na koju sada prelazimo, tiče se, prvo, događaja iz 594.g. izuzetno burnih. Mavrikije je, rekosmo, degradio Priska a rođenog brata Petra proglasio za komandanta: „Onda je Mavrikije napisao kraljevske odredbe, predao ih generalu naredivši da ode u logor. Jedna klauzula se odnosila na vojničku platu: isplata je tekla iz tri dela, odećom, opremom i zlatnikom. Potom je general otišao iz Perintusa i stigao u Driziparu, napustio je i došao u Odesu“.14 U Odesi je, na vojnoj skupštini Prisk pročitao imperatorova naređenja što je kod prisutnih izazvalo zaprepaštenje i nevericu. Petar je tako, tek stupivši na dužnost, bio suočen sa vrlo verovatnom pobunom. Međutim, Prisk je na inteligentan i uverljiv način umirio bes vojnika obznanivši ljudima mnogo ugodnije novosti od carskih: „One su sadržavale sledeće velikodušne odredbe: Rimljani koji su se herojski držali i bili ranjeni (posledica hrabrosti u opasnosti) dobiće zaslužen predah i biti demobilisani po gradovima gde bi živeli i hranili se na carski trošak; to isto dobijaju deca čiji su roditelji poginuli u ratu. Prema tome, kada su sa uzvišene govornice pročitane ove odredbe, vojnici se preobratiše i ponovo postaše pokorni, izražavajući dobru volju prema caru Mavrikiju. Cezar je pohvaljen, oslobođen svih nedavnih kleveta; mase su nestabilne i nikada ne zauzimaju čvrst stav, on se transformiše u zavisnosti od slučajnih izjava“.15

Četvrtog dana od pobune, krenuo je Petar iz Varne stigavši do Markijanopolisa.16 Tu se susreo sa šest stotina Sklavina što opustošiše Zaldapu, Akvis i Skopi (Zaldapa Aquis, Scopi), vraćavši se sa gomilom plena i masom zarobljenika potrpanim u vagone. Kada su videli da je sudar sa Romanima neizbežan, krenuše s ubijanjem zarobljenika, od najmlađih do najstarijih. Vagone postaviše u krug, kao barikade. Rimljani su se približili Getima, to je stariji naziv za ove varvare, ali se ne usudiše napasti ih bojeći se njihovih kopalja što ih varvari bacaše ciljajući na konje. Tada im njihov kapetan, zvaše se Aleksandar, naredi na predačkom rimskom jeziku (latinski) da sjašu i obračunaju se s neprijateljem iz neposredne blizine. Rimljani sjahaše, priđoše barikadam i primiše prvi udar strela. Dok je borba trajala jedan Rimljanin je uspeo da se popne na jedna kola, činila je deo barikade što štitiše varvare; zatim, stojeći na njima, udari mačem one koji su bili u blizini. Nakon toga nad varvare se nadvi opasnost jer Rimljani razbiše njihovu barikadu. Varvari, odrekavši se spasenja, pobiše preostale zarobljenike ali Rimljani odlučno napadoše i konačno, pobiše varvare.


Sledećeg dana pobednici opisaše ove događaje generalu, petog dana stiže i general na ovo mesto i kada je video njihovo postignuće nagradi heroje bogatim darovima. Sutradan je Petar odlučio da se malo zabavi, otišao je u lov na divlje svinje; jedan ogromni vepar je izašao iz svog brloga, nasrnuo na njega, oborio ga sa konja te komandant polomi levu nogu. Kad je Mavrikije čuo šta se desilo, obuze ga strašna srdžba te bratu posla pismo sa najžešćim pogrdama optužujući ga za neaktivnost jer, ko je video da se ide u lov, kada si na vojnom pohodu. Teofilakt piše: „Petar nije tolerisao carsko epistolarno omalovažavanje. Iako teško povređen i u bolovima, stigao je do mesta gde su boravili Sklaveni. U međuvremenu, od brata dobi pismo da ostane u Trakiji jer su do njega doprle glasine kako sklavenske horde usmeravaju svoje napore ka Vizantiji. Zbog toga general ode u tvrđavu Pistus (Ruse), potom stiže u Zaldapu (Abrit) i to grada Jantra (na istočnoj obali istoimene reke). Nakon prolaska pored utvrde Latarkijum utabori se u Noviji (Noviae, današnji Svištov u Bugarskoj). Kada su stanovnici čuli za generalov dolazak, izašli su iz grada organizujući mu veličanstven prijem. Potom su molili Petra da se pridruži proslavi Svetog Lupusa, mučenika.17

General je rekao kako je na maršu te da nije u mogućnosti ovde provesti jedan jedini dan ali, stanovnici ga obasuše obilnim molbama te prisiliše generala da učestvuje na festivalu. I tako je Petar, nakon što je dva dana boravio u gradu, krenuo odatle i utaborio se u Teodopolisu, mestu zvanom Kuriska (Curisca)“. Uskoro će se Petar sudariti sa još jednim sklavinskim vođom imenom Pirogost (Pieragastus). Tome je prethodilo slučajno zarobljavanje rimske izvidnice od 20 ljudi koje su Sklavini uhvatili na spavanju. Zarobljeni su i odvedeni pred Pirogosta. Suočeni sa mučenjem ako ne ispripovedaju šta su sve Rimljani isplanirali, očajavajući, sve ispričaše. Simokata nastavlja: „Perigast, plemenski vođa te varvarske horde, okupi svoje snage i utabori se na prilazu reci sakrivši se u šumi. On je rasporedio svoje snage kao grozdove grožđa na lozi. General, carev brat, naredi ljudima prelazak reke. I nakon što pređe 1.000 ljudi, varvari ih sve do jednog pobiše. General je shvatio da postepenim prelaskom reke postaju lake žrtve neprijateljima svojim“.

Petar je odlučio da Sklave sačeka na „svojoj“ obali reke. Perigast, osokoljen lakom pobedom, krenu u monoksilima i splavovima da pređe reku obzirom da Rimljana nigde na vidiku ne beše. Petar je sačekao da varvari pristanu splavovima i čamcima a onda je na njih ispalio na hiljade strela. Varvari, ne mogavši izdržati takvu smrtonosnu kišu, begom pokušaše spasenje: „Onda je njihov vođa Pirogast ubijen jer ga je pogodila strela u vitalni deo tela. Nakon što je Pirogast pao, varvari krenuše da beže. Tako Rimljani postaše gospodarima rečne obale; potom, opkolivši varvarske horde, krenu veliki pokolj; međutim, nisu bili u stanju da nastave gonjenje varvara što pobegoše, zbog nedostatka konjičkih trupa, te se povratiše u tabor“. 598.g. došlo je do sporazuma između Mavrikija i Avara: „osmog dana senat je savetovao Cezara da pošalje izaslanika kaganu; car je pozvao Harmatona, imenovao ga ambasadorom i otpremio kaganu. Tako je Harmaton došao do Drizipera i pregovarao o miru. Ister, dogovoreno je, biće granica između Carstva i Avara uz odredbu da je Sklavinima zabranjen ulaz na rimsku teritoriju. Danak kaganu je takođe povećan za dodatnih dvadeset hiljada zlatnih solida. Na ovim preciznim terminima rat između Rimljana i Avara dođe do svog svršetka“.


1 Das Strategikon, 11.4.23-40.
2 Procopius, De Bello Gothico I.XXVII

3 Das Strategikon 11.4 112-114, 119-121.
4 Das Strategikon 11.4 51-55.
5 Anastasijin zid (Αναστασειον Τειχος) ili dugi zidovi Trakije (Μακρα Τειχη της Θρακης, Uzun Duvar) je utvrda zidova dugih 35 km, izgrađena krajem 5. veka.

6 Theophylacti Simocattae Historiae, C. de Boor – P. Wirth, Stutgardiae 1972. I

7 Komentiol (Kεομεντιολος,) je bio istaknuti vizantijski general za vreme vladavine 
cara Mavrikija odigravši glavnu ulogu u njegovim balkanskim kampanjama. Borio se i na 
istoku protiv persijske dinastije Sasanida. Pogubljen je 602. posle vojne pobune protiv
Mavrikija i cara Foke (602-610) uzurpiravši tron.

8 Magister militium je vojni čin najvišeg ranga korišten u Rimskom carstvu; datira još
 iz vladavine Konstantina Velikog, ekvivalentna je zvanju vrhovnog komandanta, odnosno 
caru koji je postao vrhovni komandant. U grčkim izvorima termin se prevodi kao 
strategos ili kao stratelat.

9 Današnja Edirna, istorijski poznata kao Adrijanopolj (Hadrianopolis, Adrianoupolis); 
grad je osnovao rimski car Hadrijan na mestu ranijeg tračkog naselja Uskudama. 
Ardagast ili Radogost (Ardagastus) je jedno od prvih imena sklavinskih vođa pomenutih 
u grčkim izvorima
10 Zapadni okean bio je naziv za Atlantik, verovatno su poticali iz Pomeranije, ako 
govoraše istinu.
11 Herakleja Linkestis ( Heraclea Lyncestis) je antički grad na južnoj periferiji 
Bitolja. Ime nosi po Heraklu mitskom junaku makedonske dinastije Agreadi; dobili su 
ime po kraju gde su vladali (Linkestida). Zbog dobrog strateškog položaja, Herakleja 
se razvila u veći trgovački i saobraćajni čvor na značajnom putu Vija Ignjatija 
(Via Egnatia) povezivao je Drač i Konstantinopolj. Od Herakleje put je vodio dalje 
prema Stobiju i Serdiku (Sofija)

12 Prisk (grčki: Πιρισκος; umro 613) bio je vodeći vizantijski general za vreme 
vladavine vizantijskih careva Mavrikija, Foke i Iraklija. Bio je efikasan i sposoban 
vojni vođa, iako su savremeni izvori izrazito pristrasni u njegovu korist. Pod 
Mavrikijem se istakao u kampanjama protiv Avara i njihovih sklavinskih saveznika na 
Balkanu
13 Targitaj je bio avarski ambasador kod Mavrikija.
14 Perintus ili Perintos (η Περινθος) bio je veliki i napredni grad drevne Trakije, 
smešten na Propontisu, tridesetak kilometara zapadno od Selimbrije, na malom 
poluostrvu, izgrađen kao amfiteatar na padini brda. Drizipara (ili Druzipara, 
Drusipara) grad u Trakiji i rezidencijalna episkopija u rimskoj provinciji. Odesa 
(Odessus) je današnja Varna.

15 Theophylacti Simocattae Historiae, C. de Boor – P. Wirth, Stutgardiae 1972. VΙΙ.
16 Markijanopolis (Μαρκιανούπολις), grad u Donjoj Meziji, današnja Devnja u Bugarskoj.
17 Sveti Lupus iz Nove je dačanski ili rimski svetitelj; neko vreme bio je sluga 
svetog Dimitrija iz Soluna. Slavi se 23. avgusta. Bio je savremenik rimskim 
hrišćanskim mučenicima Montanusom i Anastasijom iz Sirmijuma

FB Komentari

Miodrag Milanović

Istoričar Miodrag Milanović pripada svetskom kruguistoričara - strukturalista, živo zainteresovan da re--konstruiše drevne korene srpskog naroda. Pre gna n tankritičan stav autora se ne pokazuje tek u samostal nostisuda koji se ne samo razlikuje od drugih, već se odmahrazračunava sa tim drugim (pozitivisti, tito is ti čkiistoričari, Bečko- berlinska škola), kao što se pokazujeu spremnosti ovog istražitelja drevne pro š losti Srbada porekne dela koja kritikuje, smatrajući sebe pozvanimi ovlaštenim da to čini, s jedne strane svojim sigurnimznanjem i još više svojim kriteri ju mom u istori ogra -fiji, nezadovoljan stanjem oficijelne srpske isto ri -ogra fije – konvencionalne i komformi stičke. U svojojrekonstrukciji srpske povesti koristi, pored isto rij -skih vesti i relevantne naučne litera ture, sa velikompregnancijom, arheološke, etnogra f ske i mitološkeizvore. Konačan ishod ovog is to ri ograf skog poduhvataje do te mere uspešan da mo žemo govoriti o novomkritičkom glasu koji svakako treba podržati. Za knjiguSrpski stari vek dobio je plaketu Karađorđe i nagraduMilan Đ. Milićević (prvi sekretar SANU i osnivač SKZ). Ognjenka Mihajlović

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitaj i Ovo

Close