Славни Срби Позне Aнтике

Пише: Миодраг Милановић

И Прокопије, као Цар-писац (Порфирогенит), пише о импресивним карактеристикама варвара; по њима, у складу са римском историографском традицијом, захваљујући блискошћу са природним окружењем, варвари су душу дали за тешку борбу, свим могућим начинима, против боље опремљеног и организованог противника: „Воле нападати непријатеље у густо пошумљеним подручјима, обожавају уске превлаке и стрма места. Користе заседе, изненадне нападе, брзо мењање положаја користећи различите методе, дању и ноћу.

Њихово искуство брзог преласка река надмашује умећем све остале народе“.¹ Склавини су били познати по својој способности брзог прелажења водотока што је византијским трупама стационираним у близини испреплетене густе мреже балканских река и речица представљало посебну тешкоћу. У случају борбе са далеко боље опремљеним противником, каква је била Римска империја (додуше у незаустављивом опадању), велики број моноксила био је неопходан за брзо пребацивање људства. Били су рађени дубљењем једног дугачког комада дрвета, дужине обично преко 10 м са једром и веслима. Такође, користили су сплавове и бродовље, обзиром да су познавали употребу квадратног једра па су могли, према потреби, пловити и узводно.

Неки Склавени су били плаћеници у византијским јединицама, неки, попут извесног Валеријана, су догурали до титуле генерала. Валеријан је био коњички заповедник у служби Велизара; како Прокопије напомиње његове одреде чинили су, поред земљака, хунски ратници. Валеријан се успешно супроставио Готима, како Прокопије бележи: „Без сумње, римски коњаници, углавном хунског или склавинског порекла, искусни ратници, желели су борбу против Гота. Балистичари и катапулти су спремни чекали те они одбацише Готе наневши им велике губитке. Тако је кориштена супериорна покретљивост римске коњице и ватрена моћ како би се постигао велики ефекат, уз минималне жртве.² Као непријатеље, Маврикије је уважавао Склавине пишући о најбољим начинима борбе против њих (комбиновани напади на отвореном терену, без препрека) а најбоље годишње доба је зима, када се не могу сакрити у шуми и грмовима а трагови у снегу су олакшавали налажење бегунаца.³

На основу „Стратегикона“, можемо закључити низ чињеница у вези склавинских бораца: због недостатка штитова и оклопа пуно их је страдало од удара стрела; у односу на Римљане, њихово наоружање је било инфериорно, понекад врло оскудно и неодговарајуће; њихове јединице нису биле организоване а приметан је био и мањак дисциплине. Против Склавина, византијски заповедницу су користили тзв. тактику сокола, комбинацију древне корњаче (testudo) и штитног зида.⁴ Маврикије посебно истиче да варварска насеља леже дуж река, веома близу једно другом (где једно завршава почиње друго); шума је Склавинима била извор јефтиних сировина за градњу насеља, чамаца, посуђа, итд. као и резервни извор хране (дивљач и шумски плодови). Насеља су намерно лоцирана у близини водотока и језера, дуж кланаца и близу шума; таква места су олакшавала свакодневно функционисање заједница, у несигурним временима су давала склониште. Аутор је јасно указао да су мреже путева, стаза и богаза око склавинских насеља, врста препреке византијској војсци и њихова испреплетеност је често спречавала озбиљне губитке члановима племена. Они би брзо, по нападу, се изгубили у лавиринту путева и Римљани су били пред дилемом коју стазу уопште изабрати. Насеље се обично састојало од неколико породица из истог рода (касније задруге), њихово уништење није значајније утицало на целу племенску заједницу. Подизање новог обично је трајало 3,4 недеље.

Римљани су били свесни неефикасности својих метода пацификације. Када би се вратили из својих казнених експедиција, иза себе су остављали низ спаљених насеља; из њих су становници раније евакуисали жене, децу и старце, стоку и покретну имовину, па би се враћали у мањим групама нападајући Римљане из заседа не дајући им мира, док се не би потпуно повукли. Војни заповедници су брзо увидели, једино им се може озбиљно наудити ако би им се наносиле ненадокнадиве економске штете те су кретали у казнене експедиције током сетве и жетве; циклично понављање таквих поступака (паљевина поља) често је Barbaricum доводило на ивицу глади. У последњим годинама шестог века, или у периоду описаном код Теофилакта Симокате, империјалне трупе морале су се чешће бавити брзим ударима по Склавинима што су вршили пљачкашке упаде на римској страни лимеса и хитро се враћајући натраг.Теофилакт напомиње, римски команданти су следили упуте из „Стратегикона“ не би ли, некако, изашли на крај са варварима. Симоката већ у првој књизи, говорећи о другој години владавине цара Маврикија (584), даје информације о Склавима, преузимајући исту приповедачку нит као Јован Ефешки. Он описује највеће склавинске нападе на територију Балкана када је варварска ордија стигла пред зидине Цариграда: „Авари су допустили народу Склавена, који опустошише многа подручја римске територије, да изненада нападну попут муње Цариград, све до Дугог зида,⁵ учинивши велики покољ међу својим заробљеницима. Због тога, у страху, цар је појачао одбрану Дугог зида ангажујући своје најистакнутије личне трупе одмах осмисливши одбрану града“.⁶

Симоката наставља приповедање крајње узбудљивих дешавања: „Коментиолу је поверена значајна команда; кренуо је у Тракију не би ли пресрео склавинске хорде;⁷ стигао је до реке Ергиније, изненада се суочивши са Склавима, храбро их напао, импровизујући успут, проузрочивши велику пропаст варвара. Због тога га је цар поново именовао генералом, обдаривши га највишом војном титулом господара рата.⁸ Затим, када је дошло лето (585), сакупио је римске снаге, дошао у Хадријанопољ и набасао на Ардагаста.⁹ на челу велике склавинске хорде што је са собом вукла велики плен и најугледније заробљенике. У зору је храбро напао варваре код тврђаве Ансинон, натерао непријатеље у бег, гонивши их до иза Астике. Ослободио је заробљенике и запевао химну победе. Почетком јесени (586) варвари су поново раскинули споразум. Ја ћу открити узрок и нећу га порећи. Када је стигло пролеће (589) и обасјало земљу благом топлином, Царство је војсци послало уобичајену количину златника. Интензитет рата између Римљана и Персијанаца био је појачан доносећи немир. А што се тиче Гета, то јест најхрабријих из рода Склавена, они су жестоко пленили подручја Тракије; на Меде су наишли римски генерали и сатрли их; старији Рим је издржао упаде Ломбарда“.

У шестој књизи Теофилакт Симоката описује један интересантан сусрет из кога много сазнајемо о карактеру Склава: „Следећег дана, тројица мушкараца, Склави расом, без икакве војне опреме, беху заробљени од стране царевог (Ираклијевог) телохранитеља. Лире (или можда гусле) биле су њихов једини пртљаг, не носише ништа друго; цар их је питао шта су по националности, кад му их приведоше и који је узрок њиховог присуства у византијским земљама. Одговорише да су Склави, живе на граници Западног океана.¹⁰ Такође рекоше како је каган послао изасланике у њихове земље са даровима за њихове владаре како би им наметнуо своју власт; прихватили су дарове одбијајући савез али је каган заборавио закон изасланика заробивши људе што су с њима путовали одредивши забрану њиховог повратка; путовали су 15 месеци а дужина путовања их је обесхрабрила; чули су о томе како је римски народ најпознатији, чувен по својој милости и богатству, искористили су прилику и повукли се у Тракију; носили су лире (или гусле) јер своја тела нису опасивали оружјем обзиром да нису познавали употребу гвожђа; стога, јер беше у незнању, водише миран и безбрижан живот, свирали су на лири јер нису знали дувати у трубе. За оне који за ратовање нису знали, сасвим је разумно да се баве музиком.

И тако, као резултат њихових речи, изазваше дивљење код цара и он закључи како су ти варвари достојни његовог гостопримства. У чуду због величине њихових тела и племенитог изгледа њихових удова, послао их је под пратњом у Хераклеју“. Хераклеју су крајем 6. века разорили Авари и Склави те је остала без становништва да се никада не обнови.¹¹ За 588.г. Теофилакт Симоката бележи, у истој књизи: „Каган затражи од Цезара да њихов споразум добије додатак (тражио је још злата) али када цар одби да саслуша његове речи, овај му одмах објави рат. Каган је наредио Склавенима да саграде велики број чамаца како би могао контролисати прелазак Истера (Дунава). Међутим, житељи Сингидунума (Београд) су изненада напали склавенске бродоградитеље, растерали их и запалили њихово бродовље. Због тога варвари опколише Сингидунум, граду запрети катастрофа јер беху слабе наде у спасење. Али, каган седмог дана нареди варварима напуштање опсаде и долазак к њему. Каган је камповао у Сирмијуму и организовао склавенске дрводеље да раде како би бродовима могао прећи Саос (Саву)“. Ево шта се, по Теофилакту, збило 593.(?): „Почетком јесени генерал (Приск) је подигао логор и вратио се у Византију док је остатак Римљана остао да зимује у трачким селима.¹²

Почетком пролећа цар је упутио генерала на Истар не би ли онемогућио прелаз Склавена (на територију Византије). Цар рече Приску да варвари неће мировати те да Римљани морају држати строге страже на Истеру. Приск се стави на чело коњице а Генцон поведе пешадију. Средином пролећа, Римљани се окупише у близини Хераклеје“. Приск је успешно окончао војну против Ардагаста. О томе Симоката пише: „Приск је повео рат против Склавина јер се споразум и примирје са Аварима није односио и на престанак рата са Гетима (Склави). Дванаестог дана генерал је окончао градњу бродова и прешао реку (Дунав). Сазнавши како Ардагаст (Ἀδράγαστος). спрема склавенске хорде да плене (византијске територије) извршио је на њега изненадан напад, током ноћи. Ардагаст се, пробуђен буком, опростио од сновиђења, узјахао кобилу јаловицу и на њеним леђима полетео међу Римљане. Сјахао је и отпоче борба прса у прса. Но, није могао издржати противничку силу, поче се повлачити преко неке оранице. Ардагаст је имао предност, брзо се кретао јер му таква беше физичка грађа; праћен прогонитељима, као жељно чекани плен, варварин паде саплевши се преко неког пања огромног дрвета. Али, река би његово спасење јер је преплива и тако побеже од опасности.

Остали Склави беху гозба римским мачевима, опустошише Ардогастову територију, ставише заробљенике у кавезе, начињене од дрвета, и отпремише их за Византију“. Ове заробљенике из варварске земље до Цариграда је водио извесни Татимир (Τατίμερ) Склавин, како му име сведочи. Овако важан посао могао се поверити само особи са високим чином. Ако свему овом додамо, оно што Прокопије пише, да су се и Склавени и Анти у великом броју налазили у четама славнога византијског војводе Велизара, када је војевао у Италији против источних Гота (537-547), онда је јасно, да нису сви Склавени били ратари, него да су гдекоји радо за новац служили у војсци грчкога цара. У споменутим белешкама имамо уједно доказ, појединци су били прикладни и за највиша официрска места у византијској војсци. О поменутом Татимиру (или Татимеру) Симоката вели: „И тако је Татимир отпочео путовање у Византију али шестог дана сусрете се са Склавинима и нађе се у неочекиваној опасности. У подне, док су били непажљиви и опуштени (у кампу), а коњи мирно пасли траву, варвари нападоше.

Подигнута је узбуна, Римљани осташе без коња а Татимир јурну напред праћен неколицином сабораца; кад се приближио варварима, велика невоља га задеси обзиром да није могао издржати борбу из непосредне близине; покушао је да побегне када је био погођен стрелама; тешко би спасао главу да не пристиже римска пешадија и спаси га. Након тога ударише на Склавине. После жестоке борбе их савладаше, направивши велики покољ међу њима; заробили су 50 варвара и вратише се у свој логор сачувавши плен. Тако је Татимир, мање више излечен, стигао до Византије доневши са собом богат плен; сходно реченом, цар је био одушевљен овим догађајима и одржао бденије пред Божијим светилиштем; затим је са становништвом молио, траживши од Божанства да му додели славније трофеје“. Следи прича о бригадиру Александру и Присковим невољама са Склавинима: „ Командант Приск је наредио људима да крену напред, у извиђање. Пошто другог дана на том терену није било ни трага од непријатеља нареди Александру да зором испита област иза реке Хелибације. И тако је Александар прешао суседну реку и наишао на Склавене. Међутим, варвари, угледавши непријатеља на видику, побегоше у оближње мочваре и дивље мочварне шуме. Римљани покушаше да их ухвате али, дошавши до мочвара, упадоше у блато и читав одред би ту погинуо да их Александар није извукао. После Александар покуша да запали шуму али, због влаге, ватра није могла да гори те се Александров напад заврши неславно“.

Један Гепид, како га Симоката карактерише, отпадник из хришћанске вере, прешао је на страну Римљана и за добру награду открио Александру како се на 30 парсанга (око 150 км) удаљености налази бивак склавинског вође Мусокија (Musocius) на обали реке Паспирус; Мусокије је сазнао за пораз и све муке што задесише Ардагаста и послао је сталне извиднице, нека прате кретање Римљана, како и он не би био изненађен. Гепид је саветовао Римљане да одмах крену и на препад ухвате вођу Склавина. Александар је Гепида извео пред Приска; обећао је издајник врховном команданту да ће преваром довести Мусокија право у његове руке: „Тада је Приск радосно прихватио предлог и, подмазујући дезертера сјајним даровима и великим обећањима, посла га нек заведе вођу варвара. Гепид је отишао код Мусокија затраживши да му овај обезбеди низ кануа како би њима превезао остатке људи што бејаху судионицима Ардагастових несрећа. Мусокије му даде укупно 150 чамаца и 30 веслача јер би обрадован могућношћу спасења Ардагастових следбеника. Гепид је приспео на другу страну реке што је домороци зову Паспирус (северна притока Дунава) прикупивши успут Ардагастове људе. Његов поверљив човек је усред ноћи стигао до римског команданта и затражио стотину војника како би уништили варварске страже.

Приск је бригадиру Александу доделио тражено људство и када су се Римљани приближили реци Паспирус заузеше заседу. Гепид је разменио сигнале и дошао до варвара али, пошто они спаваху чврстим сном, омамљени од пића, даде Александру сигнал аварском песмом. Александар је напао уснуле варваре пославши гласнике генералу не би ли и ону кренули у напад. Приск је узео 3.000 бораца, распоредио их у чамце прешавши реку Паспирус. Усред ноћи крену напад на варваре, пијане и исцрпњене алкохолом јер је тог дана одржан погреб Мусокијевог брата у складу са њиховим обичајима. Уследи велика паника и ноћ крвопролића. Како се раздањивало тако је генерал заустављао покољ. У трећем сату борбе генерал је прегазио варваре. Тада Римљани посташе претерано сигурни а своју победу одлучише да прославе пијанством, занемаривши стражарску дужност. Поражени су окупили своје снаге и кренули у повратни напад на Римљане. И сигурно би отплатили неуспех да Генцон није распоредио пешадију и победио их у борби. Војничка немарност разјари Приска те он даде да се избичују неки официри и војници“.

У складу са препорукама из Маврикијевог „Стратегикона“, цар је послао Татимира Приску са поруком да војска зимује на терену како би огољена шума, трагови у снегу и залеђени водотоци, омогућили Римљанима ефикасан обрачун са Склавинима. Међутим, шта се десило обавештава нас наш хроничар Теофилакт: „Царска посланица је захтевала да Римљани проведу зиму на месту где су се већ налазили. Тада су се римске трупе побуниле одбацивши царске речи, захтевајући да зимску сезону проведу код куће, одбијајући подизање табора на варварској територији; тврдили су, време је сувише хладно а варварске хорде опасне. Генерал је ублажио непослушност војске убеђивањем, када су снаге постале послушне, командант је развио логор на варварској територији“. До цара су допрле Прискове невоље са трупама и он одлучује да отпусти команданта и да на његово место постави брата Петра. За то време Приск је прешао Дунав и подигао табор на римској земљи јер војници ни по коју цену нису хтели остати на варварској територији страхујући од удруженог напада Склавина и Авара. Каган је био запањен чувши за одлазак Римљана те, обзиром да су били у (лабавом) савезништву, посла гласнике Приску у жељи да открије узрок повлачења: „Али, након неколико дана, Приску саопштише како је каган спреман напасти римске снаге те да је наредио склавинским хордама прелазак Истера. Заправо, он је био огорчен (и уплашен) дотадашњим римским успесима. Таргитај и варварска елита позваше кагана на окончање рата, рекавши да је његово огорчење Римљанима неоправдано.¹³ Приск великодушно шаље кагану амбасадора званог Теодор, човек паметан и проницљив по природи, лекар професијом, слободан човек.

Овај велики човек је дошао до кагана, претерано самоувереног; изасланику је рекао, он је господар сваког народа, нема никога докле год греју сунчеве зраке ко би му се могао супроставити. Амбасадор, чије познавање историје беше несумњиво, научи кагана древној и веома мудрој причи“. Седма књига, на коју сада прелазимо, тиче се, прво, догађаја из 594.г. изузетно бурних. Маврикије је, рекосмо, деградио Приска а рођеног брата Петра прогласио за команданта: „Онда је Маврикије написао краљевске одредбе, предао их генералу наредивши да оде у логор. Једна клаузула се односила на војничку плату: исплата је текла из три дела, одећом, опремом и златником. Потом је генерал отишао из Перинтуса и стигао у Дризипару, напустио је и дошао у Одесу“.¹⁴ У Одеси је, на војној скупштини Приск прочитао императорова наређења што је код присутних изазвало запрепаштење и неверицу. Петар је тако, тек ступивши на дужност, био суочен са врло вероватном побуном. Међутим, Приск је на интелигентан и уверљив начин умирио бес војника обзнанивши људима много угодније новости од царских: „Оне су садржавале следеће великодушне одредбе: Римљани који су се херојски држали и били рањени (последица храбрости у опасности) добиће заслужен предах и бити демобилисани по градовима где би живели и хранили се на царски трошак; то исто добијају деца чији су родитељи погинули у рату. Према томе, када су са узвишене говорнице прочитане ове одредбе, војници се преобратише и поново посташе покорни, изражавајући добру вољу према цару Маврикију. Цезар је похваљен, ослобођен свих недавних клевета; масе су нестабилне и никада не заузимају чврст став, он се трансформише у зависности од случајних изјава“.¹⁵

Четвртог дана од побуне, кренуо је Петар из Варне стигавши до Маркијанополиса.¹⁶ Ту се сусрео са шест стотина Склавина што опустошише Залдапу, Аквис и Скопи (Zaldapa Aquis, Scopi), враћавши се са гомилом плена и масом заробљеника потрпаним у вагоне. Када су видели да је судар са Романима неизбежан, кренуше с убијањем заробљеника, од најмлађих до најстаријих. Вагоне поставише у круг, као барикаде. Римљани су се приближили Гетима, то је старији назив за ове варваре, али се не усудише напасти их бојећи се њихових копаља што их варвари бацаше циљајући на коње. Тада им њихов капетан, зваше се Александар, нареди на предачком римском језику (латински) да сјашу и обрачунају се с непријатељем из непосредне близине. Римљани сјахаше, приђоше барикадам и примише први удар стрела. Док је борба трајала један Римљанин је успео да се попне на једна кола, чинила је део барикаде што штитише варваре; затим, стојећи на њима, удари мачем оне који су били у близини. Након тога над варваре се надви опасност јер Римљани разбише њихову барикаду. Варвари, одрекавши се спасења, побише преостале заробљенике али Римљани одлучно нападоше и коначно, побише варваре.

Следећег дана победници описаше ове догађаје генералу, петог дана стиже и генерал на ово место и када је видео њихово постигнуће награди хероје богатим даровима. Сутрадан је Петар одлучио да се мало забави, отишао је у лов на дивље свиње; један огромни вепар је изашао из свог брлога, насрнуо на њега, оборио га са коња те командант поломи леву ногу. Кад је Маврикије чуо шта се десило, обузе га страшна срџба те брату посла писмо са најжешћим погрдама оптужујући га за неактивност јер, ко је видео да се иде у лов, када си на војном походу. Теофилакт пише: „Петар није толерисао царско епистоларно омаловажавање. Иако тешко повређен и у боловима, стигао је до места где су боравили Склавени. У међувремену, од брата доби писмо да остане у Тракији јер су до њега допрле гласине како склавенске хорде усмеравају своје напоре ка Византији. Због тога генерал оде у тврђаву Пистус (Русе), потом стиже у Залдапу (Абрит) и то града Јантра (на источној обали истоимене реке). Након проласка поред утврде Латаркијум утабори се у Новији (Noviae, данашњи Свиштов у Бугарској). Када су становници чули за генералов долазак, изашли су из града организујући му величанствен пријем. Потом су молили Петра да се придружи прослави Светог Лупуса, мученика.¹⁷

Генерал је рекао како је на маршу те да није у могућности овде провести један једини дан али, становници га обасуше обилним молбама те присилише генерала да учествује на фестивалу. И тако је Петар, након што је два дана боравио у граду, кренуо одатле и утаборио се у Теодополису, месту званом Куриска (Curisca)“. Ускоро ће се Петар сударити са још једним склавинским вођом именом Пирогост (Pieragastus). Томе је претходило случајно заробљавање римске извиднице од 20 људи које су Склавини ухватили на спавању. Заробљени су и одведени пред Пирогоста. Суочени са мучењем ако не исприповедају шта су све Римљани испланирали, очајавајући, све испричаше. Симоката наставља: „Перигаст, племенски вођа те варварске хорде, окупи своје снаге и утабори се на прилазу реци сакривши се у шуми. Он је распоредио своје снаге као гроздове грожђа на лози. Генерал, царев брат, нареди људима прелазак реке. И након што пређе 1.000 људи, варвари их све до једног побише. Генерал је схватио да постепеним преласком реке постају лаке жртве непријатељима својим“.

Петар је одлучио да Склаве сачека на „својој“ обали реке. Перигаст, осокољен лаком победом, крену у моноксилима и сплавовима да пређе реку обзиром да Римљана нигде на видику не беше. Петар је сачекао да варвари пристану сплавовима и чамцима а онда је на њих испалио на хиљаде стрела. Варвари, не могавши издржати такву смртоносну кишу, бегом покушаше спасење: „Онда је њихов вођа Пирогаст убијен јер га је погодила стрела у витални део тела. Након што је Пирогаст пао, варвари кренуше да беже. Тако Римљани посташе господарима речне обале; потом, опколивши варварске хорде, крену велики покољ; међутим, нису били у стању да наставе гоњење варвара што побегоше, због недостатка коњичких трупа, те се повратише у табор“. 598.г. дошло је до споразума између Маврикија и Авара: „осмог дана сенат је саветовао Цезара да пошаље изасланика кагану; цар је позвао Харматона, именовао га амбасадором и отпремио кагану. Тако је Харматон дошао до Дризипера и преговарао о миру. Истер, договорено је, биће граница између Царства и Авара уз одредбу да је Склавинима забрањен улаз на римску територију. Данак кагану је такође повећан за додатних двадесет хиљада златних солида. На овим прецизним терминима рат између Римљана и Авара дође до свог свршетка“.

 Das Strategikon, 11.4.23-40.

 Procopius, De Bello Gothico I.XXVII

 Das Strategikon 11.4 112-114, 119-121.

 Das Strategikon 11.4 51-55.

 Анастасијин зид (Αναστασειον Τειχος) или дуги зидови Тракије (Μακρα Τειχη της Θρακης, Узун Дувар) је утврда зидова дугих 35 км, изграђена крајем 5. века.

 Theophylacti Simocattae Historiae, C. de Boor – P. Wirth, Stutgardiae 1972. I

 Коментиол (Кεομεντιολος,) је био истакнути византијски генерал за време владавине 
цара Маврикија одигравши главну улогу у његовим балканским кампањама. Борио се и на 
истоку против персијске династије Сасанида. Погубљен је 602. после војне побуне против
Маврикија и цара Фоке (602-610) узурпиравши трон.

 Magister militium je војни чин највишег ранга кориштен у Римском царству; датира још
 из владавине Константина Великог, еквивалентна је звању врховног команданта, односно 
цару који је постао врховни командант. У грчким изворима термин се преводи као 
strategos или као stratelat.

 Данашња Едирна, историјски позната као Адријанопољ (Hadrianopolis, Adrianoupolis); 
град је основао римски цар Хадријан на месту ранијег трачког насеља Ускудама. 
Ардагаст или Радогост (Ardagastus) је једно од првих имена склавинских вођа поменутих 
у грчким изворима

 Западни океан био је назив за Атлантик, вероватно су потицали из Помераније, ако 
говораше истину.

 Хераклеја Линкестис ( Heraclea Lyncestis) је антички град на јужној периферији 
Битоља. Име носи по Хераклу митском јунаку македонске династије Агреади; добили су 
име по крају где су владали (Линкестида). Због доброг стратешког положаја, Хераклеја 
се развила у већи трговачки и саобраћајни чвор на значајном путу Вија Игњатија 
(Via Egnatia) повезивао je Драч и Константинопољ. Од Хераклеје пут је водио даље 
према Стобију и Сердику (Софија)

 Приск (грчки: Πιρισκος; умро 613) био је водећи византијски генерал за време 
владавине византијских царева Маврикија, Фоке и Ираклија. Био је ефикасан и способан 
војни вођа, иако су савремени извори изразито пристрасни у његову корист. Под 
Маврикијем се истакао у кампањама против Авара и њихових склавинских савезника на 
Балкану

 Таргитај је био аварски амбасадор код Маврикија.

 Перинтус или Перинтос (η Περινθος) био је велики и напредни град древне Тракије, 
смештен на Пропонтису, тридесетак километара западно од Селимбрије, на малом 
полуострву, изграђен као амфитеатар на падини брда. Дризипара (или Друзипара, 
Друсипара) град у Тракији и резиденцијална епископија у римској провинцији. Одеса 
(Odessus) је данашња Варна.

 Theophylacti Simocattae Historiae, C. de Boor – P. Wirth, Stutgardiae 1972. VΙΙ.

 Маркијанополис (Μαρκιανούπολις), град у Доњој Мезији, данашња Девња у Бугарској.

 Свети Лупус из Нове је дачански или римски светитељ; неко време био је слуга 
светог Димитрија из Солуна. Слави се 23. августа. Био је савременик римским 
хришћанским мученицима Монтанусом и Анастасијом из Сирмијума