BalkanZanimljivostiIstorijaPreporučenoSloveni

Sirijski istoričari o Sklavima-Srbima

Piše: Miodrag Milanović

Pre nego se upustimo u radove ovih istoriografa, osvrnimo se na pisce iz Sirije koji su pisali o Sklavima.Sirijski autori upotrebljavali su različita imena za Sklave. Jovan iz Azije (Efesa) zove ih Askvilinima ili Asklavinima (Asqūlīnē,Asqlāwīnē); Mihajlo Veliki upotrebljava termine Asklabi, Askvulini, Asklavini, Asklavnaji (Asqlābē, Asqūlīnē,Asqlāwīnē, Asqlāwnāyē). Bar Hebrej koristi imena Asklaboni, Asklabe, Asklabaje (Asqlābōnē, Asqlābē, Asqlābāyē.); u svim imenima prepoznajemo osnovu „slavni“;

ova šarolikost formi imena dolazi iz različitih izvora što su ih koristili sirijski autori kad su pisali svoja dela. Većina njih se oslanjala na vizantijske izvore. Za grčke pisce 6. veka Srbi, odnosno Sklavi, bili su potpuno nova i nepoznata grupa varvarskih plemena. Nisu znali kako da ih zovu i isprva su koristili termin Σκλαβηνοι, Sklabenoi, naziv za srpsko pleme koje je zajedno sa Avarima uništilozapadne provincije Vizantije.

Jovan iz Azije ih naziva Asklavine ili Askulinima; ipak, već tokom šestog veka novo kraće imeΣκλαβοιse koristi za pridošlice. Nastalo je u Carigradu i prvi ga je koristio Jovan Malala (+578), nastanjen u glavnom gradu. Ono je postalo zajednički naziv za sve slovenske narode. Njega koristi i Martin iz Brage (520-580). 1 Na povratku sa hodoćašća u Svetu zemlju, u Konstantinopolju, piše o tome kako su Sklavi došli u latinsku Evropu. U tekstovima sirijskih istoričara pojavljuje se samo stariji naziv,ako se odnosi na događaje iz šestog veka. Opisujućiih u kasnijimgodinama, koristi se samo forma izvedena iz Σκλαβοι. Međutim, postoji jedan izuzetak od togapravila. Naime, kada su Mihajlo i Bar Hebrejpisali o opsadi Konstantinopolja odstrane Huna i Sklaba, obojica su koristili ime Asklaba, iako se taj napad odigrao 559. godine;dakle, bio je ranijeu upotrebi kod Jovana iz Azije.Objašnjenje ove nedoslednostiizgleda veoma jednostavno. Glavni izvor informacija o opsadi carskog grada bila je hronika Jovana Malale; ovaj termin on je koristio povremeno. U osamnaestoj knjiziu poglavlju 129. kaže: „U mesecu martu sedmeindikcijeHuni i Sklabi (Σκλαβοι)su izvršili napad na Trakiju.

1. Martin je rođen oko 520. u Panoniji i verovatno je tu čuo sa Sklave. Kao mladić, 
hodočastio je u Svetu zemlju, gde je postao monah. Dok je živeo u Palestini, sreo je 
hodočasnike iz Španije koji su mu govorili o potrebi da se pagani i arijevci preobrate
 u njihovoj zemlji. Sa ohrabrenjem hodočasnika otputovao je u Španiju oko 550. Stigao je 
u Galiciju na severozapadnom delu Iberijskog poluostrva da bi preobratio Sveve, pleme 
koje je ranije migriralo u Španiju. Mnogi su bili još uvek pagani, a drugi su 
prihvatili arijanstvo.

Ubili sumnoge ljude uzevši neke zarobljenike, uključujući generala (magister militium) Sergeja, sina Baha i Ederme, majordoma (major domo) Kalopodiosa. Pronašli su delove konstantinopoljskog zida, srušiše ga i upadoše sve do svetog Stratonikosa. Narod pobeže sa imovinom i skloni se u grad. Nakon što je o ovome obavešten, car je regrutovao mnoge i poslao ih na Dugi zid. Tamo napadoše neprijatelje i mnogo Rimljana bi pobijeno, najviše novaka (scholarii). Tada je car naredio dase srebrne kiburije i srebrnioltarni stolovi,što se nalazišeizvan grada,uklone dok su svi ostali čuvali vrata Teodosijevog zida. Kada je car video da varvari ne odustaju, naredio je patriciju Velizaru da krene protiv njih. Sa još nekim članovima Senata, Velizar je sa sobom poveo svakoga ko je imao konja, naoružao konjanike i pešake i otišao do sela Hitona.

Konstantinopol – Carigrad

Onda je naredio seču drveća, da se ono konopima priveže za sedla konjanika, da ih vuku za sobom. Tako krenuše na varvare, konjanici napred iza pešaci. Vetar iza njih podiže ogroman oblak prašine od granja, razvejavajući ga iznad glava varvara. Oni, misleći kako na njih ide velika sila povukoše se do Dekatona. Njihovi izviđači im javiše da je na zidinama velika garnizonska sila te se oni povukoše i utaboriše u Arkadiopolisu na dan svetog Uskrsa.2 Nakon Uskrsa car i svi ostali odoše da obnove Dugi zid, na mestu gde varvari upadoše. Ostadoše tamo do avgusta i tada je car naredio da se sagrade brodovi ne bi li se odvezli do Dunava i suprostavili varvarima što su ga prelazili i ratovali protiv njih. Varvari, što celo vreme lutaše unaokolo, otkriše carsku nameru te poslaše izaslanike sa molbom da im dozvoli bezbedan prelazak Dunava. Car posla kuropalatu Justina, njegovog nećaka, da sprovede varvare“.3 U jednom od staroslovenskih tekstova, „Žitiju Konstantina (Ćirila)“4 veli se kako je, za vreme boravka na krimskom Hersonesu, tokom misije među Hazarima, došao

2. Arkadiopolis (Aρκαδιούπολις)je bio drevni grad i episkopija u Maloj Aziji, današnji 
Tir u Turskoj.

3. A Chronicle of John Malalas, a translation by E. Jeffreys, M. Jeffreys, R. Scott, 
Melbourne1986, ppLatham, R. G,The natural history of the varieties of man,Van Voors,
London, 1850. 539. 297–298. 18, 129.

4. Konstantin Filozof(Κωνσταντίνος), poznatiji kaoSveti Ćirilo(Κύριλλος,Kirilъ) 
(827-869) je biovizantijskimisionar koji je sa svojim bratomMetodijemdoneopismenost i 
hrišćanstvo Slovenima. Bio je jedan od najboljihlingvista, teologai učenih ljudi svog 
doba, savremenikFotija Ι (858-867,877-886) i tvorac prvog slovenskog pisma 
glagoljiceiz koje se kasnije razvila nova azbuka koja je u njegovu čast nazvanaćirilica.
 Oko 855. godine napravio je u Carigradu azbuku, tako što je grčkom  alfavitu  dodao
  više  slovenskih  znakova.  Ćirilo  je  zatim  počeo  da  prevodi  jevanđelje  i 
psaltir, sa grčkog na slovenski jezik.Pre misije međuSlovenima, bio je,kao 
izaslanikvizantijskog cara i svog školskog druga MihajlaΙΙΙ (842-856, 856—867),
međuArapima u SamarinaTigru (oko851) i međuHazarima,zajedno sa bratom.

u posed jevanđelja i psaltira pisanog ruskim slovima na gotskom jeziku.5 Tragajući za objašnjenjem (otkud ruska slova, kad Rusa tada nije bilo), neki istraživači su tvrdili da je to bio sistem pisanja Slovena stacioniranih na teritoriji današnje Rusije, drugi da je tekst pisan runskim pismom, obzirom da su Goti naseljavali Krimsko poluostrvo. Konstantin koristi reč „surski“ pa je, najverovatnije, u pitanju greška prepisivača („roski“) a „surski“ se odnosi na sirijski. Ovo objašnjenje ostavlja utisak razumnog, pogotovo zato što je Konstantin naučio vrlo brzo da razlikuje samoglasnika od suglasnika. Ta razlika bi mogla sugerisati, psaltir je napisan na semitskom jeziku,a „Žitije Konstantina“ svedoči o jednom od najstarijih sirijsko-sklavinskih kontakata.

Do sada nije bilo zadovoljavajućih objašnjenja gde je bila domovina Sklava pre nego što su, početkom 6. veka, prešli Dunav i započeli napade na Balkan. Naše informacije o ranim Sklavima su utemeljene na nekim jezičkim (onomastika i hidronimi) podacima te neki naučnici, smatrajući to dovoljnim, prepoznaju region Volinja, srednji Dnjepar i teritorije na jugu, iza Kijeva, kao prvobitna sklavonska staništa.

Dodaju, Sklavi su tamo živeli još od trećeg milenijuma pre n.e. odakle su se širili ka zapadu, severoistoku i jugu. Ipak, ma kako ta teorija bila dubiozna, i danas se period pre 8. veka tretira, krajnje nekritično, kao preistorija Sklava i ostalih slovenskih naroda. Ne ulazeći u dalju raspravu po ovom pitanju (jer nas ne bi nikuda odvela), recimo, sklavinski napadi na teritoriju Vizantije u njenim balkanskim provincijama, poklopili su se sa cvetanjem sirijske književnosti i, pominjanjem Sklava u njihovim istoriografskim spisima. Kao što znamo, prvi pomeni Sklava potiču od vizantijskih hroničara Prokopija i Jordana iz 6. stoleća. Jordan je pisao o dva sklavska plemena, Antima i Sklavinima što opustošiše Balkansko poluostrvo. U „Getici“ (V, 35), Jordan piše:

5. Svetozar Nikolić,Staroslovenski jezikI, „Trebnik“, Beograd, 2002.

„Prebivalište Sklava se proteže od grada Noviodunuma i jezera zvanog Mursijan u Danastru a na severu sve do Vistule (Visle).6Svoja naselja grade u šumama i kraj močvara. Anti su, od ovih naroda najhrabriji, a ovi se nalaze na obodu Pontskog mora, šire se od Danastera (Dnjestar) do Dananera, reka udaljenih jedna od druge mnogo dana“.

Iako su vizantijski autori glavni izvor znanja o ranim Sklavima, izvesne podatke dugujemo sirijskim piscima, nekim iz 6. veka.7 Prvi istoričar iz Sirije koji piše o plemenuSklavena, bio je Jovan iz Azije (+589), odnosno, Jovan iz Efesa. Iako je rođen uMesopotamiji,proveo je veliki deo života u Carigradu.Glavno njegovo književno delo„Crkvena istorija“ podeljena jena tri dela. Nažalost, prva dvasu izgubljena. U trećem, međutim,on je kao prvi sirijski pisac informisao o najezdi sklavenskih hordina balkanske delove Carstva. Jovan pominje Sklave na više mesta. U knjizi ΙΙΙ (poglavlje 25) piše kako su, nakon smrti Justina ΙΙ, tj posle 578.g. varvari pritisnuli Carstvo čineći sve veća nasilja, posebno prokleta plemena Sklavona i oni duge kose što se nazivaju Avarima. U petoj knjizi (poglavlje 19) Jovan izveštava o ratovima cara Mavrikija protiv Avara, dok se Sklavi samo uzgred pominju.

Šesta knjiga (poglavlje 25) sadrži detaljan opis sklavinskog napada na Grčku, Tesaliju i Trakiju: „Iste godine, treće posle smrti kralja Justina, bila je poznata i po invaziji prokletih ljudi, zvali su se Sklavini; oni su pregazili celu Grčku, zemlju solunsku i celu Trakiju, osvojili su gradove i zauzeli brojne utvrde, devastirali i spalili, pretvarajući ljude u robove, naselivši se i boraveći u njoj bez straha, kao da je bila njihova. Sada je prošlo četiri godine, kralj je u ratu sa Persijancima, poslao je sve svoje snage na istok, te ovi bez problema, lako žive i prebivaju u njoj, šireći se daleko koliko Bog dozvoljava, pustošeći, paleći i uzimajući zarobljenike. Do te mere su pustošili čak sustigli i do vanjskog zida grada, otevši kraljevska krda konja. I do današnjeg dana, godine 895. (584) oni i

6. Rimska tvrđava Noviodunum poznata i kao Noviodunum ad Istrum nalazi se oko 2 km 
istočno od grada Isakeje u Rumuniji, na desnoj obali Dunava, pre delte. Tvrđava 
Noviodunum bila je jedan od najvažnijih centara odbrambenog sistema na Donjem Dunavu. 
Ime Noviodunum je latinsko-keltskog porekla, znači Novu tvrđavu. U prošlosti je bio 
na granici između rimske i vizantijske imperije te varvara.Noviodunum se našao pod 
rimskom kontrolom aneksijom Trakije 46. godine, nakon čega je bio priključen rimskoj 
provinciji Meziji, kao deoprovincije Male Skitije u kasnoj antici gde je, između 
ostalog, bio i štab vojne flote (Classis Flavia Moesica), Pete makedonske legije i 
Prve skitske legije. 

7. Sebastian Bednarevitz, Syriaco-slavica, what did the Syriac mediaval writers know 
about Slavs, Orientalia Christiana Cracovensia, University in Poznan, 2010. 29-41.

dalje borave i mirno žive na rimskim teritorijama, oslobođeni teskobe i straha, ubijajući i spaljujući zarobljenike; bogate se zlatom i srebrom, stadima konja i oružja, naučivši da se bore bolje od Rimljana iako su, isprva, bili samo grubi divljaci što se ne usuđivaše pokazati izvan šuma i zaštite stabala; što se tiče oružja, nisu ga poznavali izuzev strela ili dve , tri vrste kopalja“. Grigorije Bar Ebraja (Gregorios Bar Ebraia), Bar Hebrej, rođen 1226. smatra se jednim od poslednjih eminentnih predstavnika sirijske klasične književnosti, istoričar, teolog i lingvista.

Imao je tek 20 godina kada je postao biskup. Napisao je veliku crkvenu istoriju (Makhtbhanuth Zabhne Chronicon) koja započinje stvaranjem sveta. Bar Hebrej je konsultivao sve što je napisano pre njega, pridajući posebnu pažnju, sada izgubljenim hronografskim zapisima Teofila iz Edese (kasni 8. vek). Rad je podeljen u dva dela. Prvi deo bavi se političkom i civilnom istorijom i poznat je kao „Chronicon Siriacum“, drugi istorijom religije (Chronicon Ecclesiasticum). Prva polovina pokriva istoriju Sirijske pravoslavne crkve i patrijarha iz Antiohije, dok je druga polovina posvećena Istočnoj crkvi. Bar Hebrej je svoju hronikubazirao nadelimaranijih grčkih, sirijskih i arapskih istoričara.

Ovaj veliki sirijski naučnik pisao je o Sklavima sledeće:„Vojske Huna i Asklaba (Sklava) se utaboriše oko kraljevskog grada udarivši na njegove spoljne zidove, opljačkavši i spalivši sve kolonade; potom su zauzeli grad uzevši sve što su našli. Otišli su pa su opet došli a tad ih u ratu što usledi uništiše Romeji (Rhomaye). Nekolicina njih što pobegoše više se ne pojaviše na tom mestu“.8 „U vreme kada je romejska vojska marširala na Persiju, predvođena cezarom Mavrikijem, varvarski narodi Avara (Abharis), Sklava (Asklabhone) i Langobarda, podvrgnutih kaganu, pustošila je zemlje Romeja“9. „I četvrte godine njegove vladavine došli su sa istoka Avari upletenih kosa a sa zapada su pristigli Sklavi i Longobardi potčinjeni kralju Hakanu (Khakan) kralju Kazaraja (Kazaraye, arapsko pleme), osvojivši mnoge romejske gradove. I da nije bilo velikog jarka, što ga kralj napravi nedaleko od Hadrijanopolja našli bi se ispred Konstantinopolja. Onda su Romeji pobili Ante (Antio, Antu),

8. The Chronography of Gregory Abu’l Faraj, the Son of Aaron, the Hebrew Physician,
Commonly Known as Bar Hebraeus: Being the First Part of His Political History of the 
World,translated from the Syriac by E. A. Wallis Budge, vol. 2, London 1932.76.

9. Ibid. 83.

mnoge od njih zarobili i opljačkali. Kada su Sklavi doznali za ovo, krenuše u veliki rat protiv Romeja.10 Onda je ponosni Justinijan prekršio zakletvu, prekinuo mir, poslao vojsku i zarobio Arape što boraviše na Kipru. Zbog ovoga emir sa ostrva Karda otišao je u Kapadokiju napavši Romeje i Asklabe. Oni behu poraženi blizu grada Cezareje.

A Asklabe se sprijateljiše sa Arapima i oko sedam hiljada ih je otišlo s njima u Siriju. Naselili su ih u Antiohiji i Kurosu davši im žene da žive (ubuduće) po njihovim zakonima“.11 „Ovaj Tiberije (Tiberije ΙΙ Konstantin) je ponovo pokorio Sklave jer se pobuniše protiv Romeja.12 Na početku njegovog kraljevanja, Simijan, poglavica Bugara, i Sklavi krenuše na Konstantinopolj uništivši usput mnoga sela. Tako pristigoše do gradske kapije zvane Zlatna vrata. Kralj Romeja mu posla poruku, mi smo svi hrišćani, deca jednog krštenja, zašto da toliko neprijateljstva vlada između nas? Simijan, umišljen, odbi pomirenje. Onda je Konstantin okupio zarobljene Arape u Konstantinopolju obećavši im nagrade i slobodu ako pobede Bugare. Oni se zakleše kralju nad ratnim oružjem što ga dobiše. I tako su Romeji zajedno sa Arapima porazili Sklave pobivši mnoge od njih dok ostali utekoše.

Kralj Konstantin međutim ne održa svoje dato obećanje, pogazi reč. Uze oružje od Arapa i okova ih u lance potom ih raseli po pokrajinama svojim jer se bojao njihovog ujedinjenja“. 13 Istorija blaženog Mihajla Sirijca (Mar Michael) koja opisuje ratove Romeja sa Arapima, svedoči o ovome kao i brojni arapski rukopisi koji govore o ratovima sa Sklavima i pomenuti događaj je tačan. „Naime, Romeji nikada stvarno nisu nameravali da oslobode arapske zarobljenike još sa oružjem u rukama“.14 „Tokom godine kad je vladao Mustakfi (Mustakfi) sin Muktafe (Muktakfi)što je vladao nakon Mutakija (Muthaki),razni narodi Alani (Alanaye), Sklavi(Asklabhaye) i Lagzaje (Lagzaye) stigoše do Adorbidžana ( persijska provincija) i grada Bardaha. Zauzeše ga, ubiše dvadeset hiljada ljudi i odoše.151030. godine što je 421. arapska godina, vojska

10. Ibid. 84.

11. Ibid.103,104.

12. Ibid. 104.

13. Ibid, 105.

14. Ibid. 

15. 2.15Ibid. 163.

Romeja je izašla iz Antiohije i utaborila se kraj Alepa.16 Mala grupa Arapa iz Alepa im je izašla na megdan i porazila ih. Od Romeja uzeše mnogo konja i ratnog oružja. Za vođe Romeja progon pravovernih (muslimana) bio je prvorazredan zadatak, ali ovaj kralj je proganjao i (sirijske) hrišćane, preokrenuvši drevne ustaljeneobičaje i navike.17 Iste godine, kada je romejski kralj čuo za slom vojske pred Alepom, sakupio je moćnu vojsku, više nego 100.000 ljudi, i zaputio se u Antiohiju pa u Alepo.

Sa njima su, kao saveznici,pošla i dva plemića Asklabe (Sklavi) sa svojim ratnicima kao prethodnica. Na njih iznenada udari oko stotinu konjanika Madaja (Ma’daye, arapsko pleme) i 1.050 pešaka; Sklavi su bili pobeđeni, okrenuli se javljajući Romejima da im u susret dolaze brojni vojnici Egipćani i Arapi. Strah pade među Romeje te njihov kralj sa najvećim poteškoćama, okrenu trupe i pobegoše od borbe.18 I ove godine došla je velika vojska Sklava pod zidine kraljevskog grada. Bog pomože Romejima,zapališe na moru veliki broj brodova te oni potonuše. One što pristigoše kopnom pobediše i mnoge zarobiše, Romeji ostvariše veliku pobedu. 19 U to vreme Tuši, najstariji sin Čingiz kana je umro ostavivši sedam odraslih sinova: Tamshala, Hardua, Batu, Sibarana, Tanguta, Barakaha i Barkajara. Između njih kan je izabrao kao naslednika Batu predavši mu zemlje severnih Sklava, Germana, Rusa i Bugara.20

16. Alep je jedan od najstarijih neprekidno naseljenih gradova na svetu; možda je bio 
naseljen od 6. milenijuma pre nove ere. Iskopavanja južno od starog grada Alepa, 
pokazuju da je područje bilo okupirano od strane Amorita u drugoj polovini 3. 
milenijuma pre Hrista. Grad se prvi put pominje na klinastim tablicama iskopanimu 
Ebli i Mesopotamiji, gdeje deo amoritske države poznat je po svojoj komercijalnoj i 
vojnoj sposobnosti.

17. U pitanju je Roman ΙΙΙ (1028-1034), suprug kraljice Zoe Porfirogenit 
(Ζωὴ ἡ Πορφυρογέννητος, Zoe u purpuru rođena) koji je vladao zajedno sa svojom ženom.
Prognao je antiohijskog patrijarha Petra ΙΙΙ Antiohijskog i jednog biskupa.

18. U pitanju je bio dukljanski knez Stefan Vojislav (1018-1043), prvo saveznik 
Vizantije a potom je srušio njihovu nadmoć nad Srbima; osnivač je dinastije 
Vojislavljevića. 1035. pobunio se protiv Vizantijskog carstva, ali je bio primoran da 
potpiše primirje; ponovo je otišao u rat 1040. godine, nastavio ga je njegov naslednik 
i sin Mihailo. Osim Duklje, njegova oblast je uključivala Travuniju sa Konavlima i 
Zahumljem.

19.Ibid. 

20. 3.20Batu Kan (Mαπατου,1205–1255), takođe poznat kao Sain kan (dobar vladar) i 
Car Batu. Bio je mongolski vladari osnivač Zlatne Horde koja je vladala Rusijom, 
Volgom Bugarskom, Kumanijom i Kavkazom oko 250 godina, nakon što je uništila vojske 
Poljske i Mađarske. Posle smrti sinova Džingis Kana, postao je najugledniji knez zvan 
aga (stariji brat) u Mongolskom carstvu.

Subscribe to Sorabija Info Channel

Njegova prestonica beše na reci Itil (Volga). Oštrica Batuovog mača izbrisa njihova kraljevstva. Oni su sekli desno uvo poginulima i onda ih brojali da saznaju koliko neprijatelja ubiše. Ukupno je bilo 270.000 ušiju“.21 Gore citirani tekstovi mogu osvetliti opšte shvatanje sklavinskog naroda među Sirijcima.Iz informacija koje sadrže ove hronike možemozaključiti da su sklavinskinarodi za njih ništa višeod drugih varvarskih plemena što su udarala na Rimsko carstvo. Sklaveni,u sirijskim izvorima,se pominju skoro svuda u kontekstu rata, invazije,pljačke i sličnih (ne)dela.

Taj pogled je bio uobičajen iu ostalim sirijskim hronikama, npr. u „LiberChalipharum“, kompilaciji raznih sirijskih istorijskih tekstova, sačuvanih u rukopisima osmog veka.Sklaveni se spominju samo na jednom mestu, kao osvajači na Kritu: „Godine 934. (623.)Sklavi su napali Krit i druga ostrva. Oni su zarobili tamo pobožne ljude a u Kenešrinu ih ubiše dvadesetoro“.22 Slika Sklava kao paganskih varvara sa severa čiji su upadi na teritoriju Imperije i svetogrđa ispunila hrišćane strahom, dominirale je u sirijskim tekstovima vekovima.

Zanimljivo je, hrišćanski pisci iz Sirije i Mesopotamije, nikada nisu pisali o preobraćanju sklavinskih naroda u hrišćanstvo. Crkvene vlasti i teolozi, poput Mihajla Velikog i Bar Hebreja, koji je živeo nekoliko vekova posle Konstantinove smrti, kao da su pokrštavanje tih varvara smatrali nemogućom misijom. Ignorisan je i evangelizatorski rad Ćirila i Metodija među Slovenima, u potpunosti izostavljen u njihovim hronikama, kao da nije ni postojao. Što se tiče Sklava i apokrifnih tekstova, udesetom poglavlju biblijske knjige „Postanja“ opisana jepodela zemljemeđu Nojevim sinovima. Dugi niz godina ovaj opis je tretirankao osnova jevrejske i hrišćanske etnografske i lingvističke tipologije. Jedan od ostataka takve tradicije je terminologija, do danas korištena, u oblasti lingvistike (npr. semitski, hamitski i kušitski jezici).

21. Ibid. 398.

22. „Anno 934 (A. D. 623) Slavi Cretam caeterasque insula invasere; atque illic pii 
viri Kenesrinensescomprehensi sunt, quorum fere viginti interfecti” (J. P. N. Land, 
Anecdota Syriaca,vol. 1, Lugduni Batavorum 1862, p. 115).

U drevnim rodoslovima, naravno, nisu spomenuti sklavinski narodi.Narodi centralne i istočne Evrope, Skiti i Sarmati, bili su poznati Rimljanima, grčkim hrišćanskim i jevrejskim autorima; obično se smatralo da su potomci Jafeta. Takav pogled je podržao i Josif Flavije.23 Judeo-hrišćansku podelu zemlje među Nojevim sinovima su preuzeli sirijski autori i, poput ostalih, propustili pitanje sklavinske geneaologije.

Sem, Ham i Jafet

U Jevremovom komentaru „Postanka“,spominje se petnaest Jafetovih plemena potpuno podupirući biblijski tekst.24 Međutim, u „Pećinis blagom“(6. vek) broj plemena raste do brojke od 37, a među njima se pojavljuje i narod zvan Askolaje (Asqolaye).25 Teško je reći da li su Sloveni bili skriveni pod ovim imenom. Postoji neka formalna sličnost sa izrazom Sklavi ili Sklabi (Σκλαβοι),kako su spomenutiu grčkim i latinskim izvorima. Uzimajući u obzir korupciju prvobitnog imena, nastalu u prepisivačkim postupcima, prema autoru „Pećine s blagom“, Askolaje su živele u susedstvu Gelena, Avara i Atrokaja (Atroquaye, Turci).

Avarska dominacija nad Sklavima veoma je dobro dokumentovana i znamo da su bili saveznici Avara u njihovim pohodima na Vizantijsko carstvo. Geloni su pomenuti u Herodotovoj „Istoriji“ (ΙV, 108-109); živeli su na području današnje Ukrajine, jednoj od slovenskih domaja. U 6. veku turski narodi su bili prisutni u istočnoj Evropi, što bi moglo podržati pretpostavku o korupciji izraza Askolaje od imenice Sklavi, Sklaboi. Prve pouzdane informacije o jafetskom poreklu Sklava daje nam Mihael Veliki: „Imali su (Jafetovi potomci) sledeće zemlje:zemlju Alana s Turcima i na istoku; Mediju, Jermeniju, Kapadokiju, Galaciju,Aziju, Meziju, Trakiju, Grčku i zemlje na severu i zapaduod njih: zemlju Grka, Rimljana, Sarmata, Sklava; na zapadu zemlju Gala (Španiju) a svi ostali nalaze se na granicama zapadno do Gadire”.26 Sumirajući

23. Skiti su smatrani Magogovim sinovima. Flavius, Antiquitate, I, VI:I

24. Jevrem Sirijski (Εφραιμ ο Συρος, Ephraim Syrus, 306-373) bio je sirijsko-aramejski
 hrišćanin, đakon i plodan pisac himni i teolog iz četvrtog veka.

25.W. Witakowski, The Division of the Earth between the Descendants ofNoah in 
SyriacTradition, Aram,5 (1993), p. 640.

26.Chronique de Michel le Syrien, Patriarche Jacobite d’Antioche (1166–1199), op. 
cit., vol.1, pp. 18–19.

iznesene podatke, dolazimo do zaključka, Sklavi, prema sirijskim autorima, potiču od jafetske grane naroda. Njihova staništa nalazila su se u severoistočnim delovima drevne ekumene,ususedstvu Sarmata i Bugara.

 

 

FB Komentari

Miodrag Milanović

Istoričar Miodrag Milanović pripada svetskom kruguistoričara - strukturalista, živo zainteresovan da re--konstruiše drevne korene srpskog naroda. Pre gna n tankritičan stav autora se ne pokazuje tek u samostal nostisuda koji se ne samo razlikuje od drugih, već se odmahrazračunava sa tim drugim (pozitivisti, tito is ti čkiistoričari, Bečko- berlinska škola), kao što se pokazujeu spremnosti ovog istražitelja drevne pro š losti Srbada porekne dela koja kritikuje, smatrajući sebe pozvanimi ovlaštenim da to čini, s jedne strane svojim sigurnimznanjem i još više svojim kriteri ju mom u istori ogra -fiji, nezadovoljan stanjem oficijelne srpske isto ri -ogra fije – konvencionalne i komformi stičke. U svojojrekonstrukciji srpske povesti koristi, pored isto rij -skih vesti i relevantne naučne litera ture, sa velikompregnancijom, arheološke, etnogra f ske i mitološkeizvore. Konačan ishod ovog is to ri ograf skog poduhvataje do te mere uspešan da mo žemo govoriti o novomkritičkom glasu koji svakako treba podržati. Za knjiguSrpski stari vek dobio je plaketu Karađorđe i nagraduMilan Đ. Milićević (prvi sekretar SANU i osnivač SKZ). Ognjenka Mihajlović

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitaj i Ovo

Close