Сиријски историчари о Склавима-Србима

Пише: Миодраг Милановић

Пре него се упустимо у радове ових историографа, осврнимо се на писце из Сирије који су писали о Склавима.Сиријски аутори употребљавали су различита имена за Склаве. Јован из Азије (Ефеса) зове их Асквилинима или Асклавинима (Asqūlīnē,Asqlāwīnē); Михајло Велики употребљава термине Асклаби, Асквулини, Асклавини, Асклавнаји (Asqlābē, Asqūlīnē,Asqlāwīnē, Asqlāwnāyē). Бар Хебреј користи имена Асклабони, Асклабе, Асклабаје (Asqlābōnē, Asqlābē, Asqlābāyē.); у свим именима препознајемо основу „славни“;

ова шароликост форми имена долази из различитих извора што су их користили сиријски аутори кад су писали своја дела. Већина њих се ослањала на византијске изворе. За грчке писце 6. века Срби, односно Склави, били су потпуно нова и непозната група варварских племена. Нису знали како да их зову и испрва су користили термин Σκλαβηνοι, Склабенои, назив за српско племе које је заједно са Аварима уништилозападне провинције Византије.

Јован из Азије их назива Асклавине или Аскулинима; ипак, већ током шестог века ново краће имеΣκλαβοιсе користи за придошлице. Настало је у Цариграду и први га је користио Јован Малала (+578), настањен у главном граду. Оно је постало заједнички назив за све словенске народе. Њега користи и Мартин из Браге (520-580). 1 На повратку са ходоћашћа у Свету земљу, у Константинопољу, пише о томе како су Склави дошли у латинску Европу. У текстовима сиријских историчара појављује се само старији назив,ако се односи на догађаје из шестог века. Описујућиих у каснијимгодинама, користи се само форма изведена из Σκλαβοι. Међутим, постоји један изузетак од тогаправила. Наиме, када су Михајло и Бар Хебрејписали о опсади Константинопоља одстране Хуна и Склаба, обојица су користили име Асклаба, иако се тај напад одиграо 559. године;дакле, био је ранијеу употреби код Јована из Азије.Објашњење ове недоследностиизгледа веома једноставно. Главни извор информација о опсади царског града била је хроника Јована Малале; овај термин он је користио повремено. У осамнаестој књизиу поглављу 129. каже: „У месецу марту седмеиндикцијеХуни и Склаби (Σκλαβοι)су извршили напад на Тракију.

1. Мартин је рођен око 520. у Панонији и вероватно је ту чуо са Склаве. Као младић, 
ходочастио је у Свету земљу, где је постао монах. Док је живео у Палестини, срео је 
ходочаснике из Шпаније који су му говорили о потреби да се пагани и аријевци преобрате
 у њиховој земљи. Са охрабрењем ходочасника отпутовао је у Шпанију око 550. Стигао је 
у Галицију на северозападном делу Иберијског полуострва да би преобратио Свеве, племе 
које је раније мигрирало у Шпанију. Многи су били још увек пагани, а други су 
прихватили аријанство.

Убили сумноге људе узевши неке заробљенике, укључујући генерала (magister militium) Сергеја, сина Баха и Едерме, мајордома (major domo) Калоподиоса. Пронашли су делове константинопољског зида, срушише га и упадоше све до светог Стратоникоса. Народ побеже са имовином и склони се у град. Након што је о овоме обавештен, цар је регрутовао многе и послао их на Дуги зид. Тамо нападоше непријатеље и много Римљана би побијено, највише новака (scholarii). Тада је цар наредио дасе сребрне кибурије и сребрниолтарни столови,што се налазишеизван града,уклоне док су сви остали чували врата Теодосијевог зида. Када је цар видео да варвари не одустају, наредио је патрицију Велизару да крене против њих. Са још неким члановима Сената, Велизар је са собом повео свакога ко је имао коња, наоружао коњанике и пешаке и отишао до села Хитона.

Константинопол – Цариград

Онда је наредио сечу дрвећа, да се оно конопима привеже за седла коњаника, да их вуку за собом. Тако кренуше на варваре, коњаници напред иза пешаци. Ветар иза њих подиже огроман облак прашине од грања, развејавајући га изнад глава варвара. Они, мислећи како на њих иде велика сила повукоше се до Декатона. Њихови извиђачи им јавише да је на зидинама велика гарнизонска сила те се они повукоше и утаборише у Аркадиополису на дан светог Ускрса.2 Након Ускрса цар и сви остали одоше да обнове Дуги зид, на месту где варвари упадоше. Остадоше тамо до августа и тада је цар наредио да се саграде бродови не би ли се одвезли до Дунава и супроставили варварима што су га прелазили и ратовали против њих. Варвари, што цело време луташе унаоколо, открише царску намеру те послаше изасланике са молбом да им дозволи безбедан прелазак Дунава. Цар посла куропалату Јустина, његовог нећака, да спроведе варваре“.3 У једном од старословенских текстова, „Житију Константина (Ћирила)“4 вели се како је, за време боравка на кримском Херсонесу, током мисије међу Хазарима, дошао

2. Аркадиополис (Аρκαδιούπολις)је био древни град и епископија у Малој Азији, данашњи 
Тир у Турској.

3. A Chronicle of John Malalas, a translation by E. Jeffreys, M. Jeffreys, R. Scott, 
Melbourne1986, ppLatham, R. G,The natural history of the varieties of man,Van Voors,
London, 1850. 539. 297–298. 18, 129.

4. Константин Филозоф(Κωνσταντίνος), познатији каоСвети Ћирило(Κύριλλος,Кирилъ) 
(827-869) је биовизантијскимисионар који је са својим братомМетодијемдонеописменост и 
хришћанство Словенима. Био је један од најбољихлингвиста, теологаи учених људи свог 
доба, савременикФотија Ι (858-867,877-886) и творац првог словенског писма 
глагољицеиз које се касније развила нова азбука која је у његову част названаћирилица.
 Око 855. године направио је у Цариграду азбуку, тако што је грчком  алфавиту  додао
  више  словенских  знакова.  Ћирило  је  затим  почео  да  преводи  јеванђеље  и 
псалтир, са грчког на словенски језик.Пре мисије међуСловенима, био је,као 
изасланиквизантијског цара и свог школског друга МихајлаΙΙΙ (842-856, 856—867),
међуАрапима у СамаринаТигру (око851) и међуХазарима,заједно са братом.

у посед јеванђеља и псалтира писаног руским словима на готском језику.5 Трагајући за објашњењем (откуд руска слова, кад Руса тада није било), неки истраживачи су тврдили да је то био систем писања Словена стационираних на територији данашње Русије, други да је текст писан рунским писмом, обзиром да су Готи насељавали Кримско полуострво. Константин користи реч „сурски“ па је, највероватније, у питању грешка преписивача („роски“) а „сурски“ се односи на сиријски. Ово објашњење оставља утисак разумног, поготово зато што је Константин научио врло брзо да разликује самогласника од сугласника. Та разлика би могла сугерисати, псалтир је написан на семитском језику,а „Житије Константина“ сведочи о једном од најстаријих сиријско-склавинских контаката.

До сада није било задовољавајућих објашњења где је била домовина Склава пре него што су, почетком 6. века, прешли Дунав и започели нападе на Балкан. Наше информације о раним Склавима су утемељене на неким језичким (ономастика и хидроними) подацима те неки научници, сматрајући то довољним, препознају регион Волиња, средњи Дњепар и територије на југу, иза Кијева, као првобитна склавонска станишта.

Додају, Склави су тамо живели још од трећег миленијума пре н.е. одакле су се ширили ка западу, североистоку и југу. Ипак, ма како та теорија била дубиозна, и данас се период пре 8. века третира, крајње некритично, као преисторија Склава и осталих словенских народа. Не улазећи у даљу расправу по овом питању (јер нас не би никуда одвела), рецимо, склавински напади на територију Византије у њеним балканским провинцијама, поклопили су се са цветањем сиријске књижевности и, помињањем Склава у њиховим историографским списима. Као што знамо, први помени Склава потичу од византијских хроничара Прокопија и Јордана из 6. столећа. Јордан је писао о два склавска племена, Антима и Склавинима што опустошише Балканско полуострво. У „Гетици“ (V, 35), Јордан пише:

5. Светозар Николић,Старословенски језикI, „Требник“, Београд, 2002.

„Пребивалиште Склава се протеже од града Новиодунума и језера званог Мурсијан у Данастру а на северу све до Вистуле (Висле).6Своја насеља граде у шумама и крај мочвара. Анти су, од ових народа најхрабрији, а ови се налазе на ободу Понтског мора, шире се од Данастера (Дњестар) до Дананера, река удаљених једна од друге много дана“.

Иако су византијски аутори главни извор знања о раним Склавима, извесне податке дугујемо сиријским писцима, неким из 6. века.7 Први историчар из Сирије који пише о племенуСклавена, био је Јован из Азије (+589), односно, Јован из Ефеса. Иако је рођен уМесопотамији,провео је велики део живота у Цариграду.Главно његово књижевно дело„Црквена историја“ подељена јена три дела. Нажалост, прва двасу изгубљена. У трећем, међутим,он је као први сиријски писац информисао о најезди склавенских хордина балканске делове Царства. Јован помиње Склаве на више места. У књизи ΙΙΙ (поглавље 25) пише како су, након смрти Јустина ΙΙ, тј после 578.г. варвари притиснули Царство чинећи све већа насиља, посебно проклета племена Склавона и они дуге косе што се називају Аварима. У петој књизи (поглавље 19) Јован извештава о ратовима цара Маврикија против Авара, док се Склави само узгред помињу.

Шеста књига (поглавље 25) садржи детаљан опис склавинског напада на Грчку, Тесалију и Тракију: „Исте године, треће после смрти краља Јустина, била је позната и по инвазији проклетих људи, звали су се Склавини; они су прегазили целу Грчку, земљу солунску и целу Тракију, освојили су градове и заузели бројне утврде, девастирали и спалили, претварајући људе у робове, населивши се и боравећи у њој без страха, као да је била њихова. Сада је прошло четири године, краљ је у рату са Персијанцима, послао је све своје снаге на исток, те ови без проблема, лако живе и пребивају у њој, ширећи се далеко колико Бог дозвољава, пустошећи, палећи и узимајући заробљенике. До те мере су пустошили чак сустигли и до вањског зида града, отевши краљевска крда коња. И до данашњег дана, године 895. (584) они и

6. Римска тврђава Новиодунум позната и као Noviodunum ad Istrum налази се око 2 км 
источно од града Исакеје у Румунији, на десној обали Дунава, пре делте. Тврђава 
Новиодунум била је један од најважнијих центара одбрамбеног система на Доњем Дунаву. 
Име Новиодунум је латинско-келтског порекла, значи Нову тврђаву. У прошлости је био 
на граници између римске и византијске империје те варвара.Новиодунум се нашао под 
римском контролом анексијом Тракије 46. године, након чега је био прикључен римској 
провинцији Мезији, као деопровинције Мале Скитије у касној антици где је, између 
осталог, био и штаб војне флоте (Classis Flavia Moesica), Пете македонске легије и 
Прве скитске легије. 

7. Sebastian Bednarevitz, Syriaco-slavica, what did the Syriac mediaval writers know 
about Slavs, Orientalia Christiana Cracovensia, University in Poznan, 2010. 29-41.

даље бораве и мирно живе на римским територијама, ослобођени тескобе и страха, убијајући и спаљујући заробљенике; богате се златом и сребром, стадима коња и оружја, научивши да се боре боље од Римљана иако су, испрва, били само груби дивљаци што се не усуђиваше показати изван шума и заштите стабала; што се тиче оружја, нису га познавали изузев стрела или две , три врсте копаља“. Григорије Бар Ебраја (Gregorios Bar Ebraia), Бар Хебреј, рођен 1226. сматра се једним од последњих еминентних представника сиријске класичне књижевности, историчар, теолог и лингвиста.

Имао је тек 20 година када је постао бискуп. Написао је велику црквену историју (Makhtbhanuth Zabhne Chronicon) која започиње стварањем света. Бар Хебреј је консултивао све што је написано пре њега, придајући посебну пажњу, сада изгубљеним хронографским записима Теофила из Едесе (касни 8. век). Рад је подељен у два дела. Први део бави се политичком и цивилном историјом и познат је као „Chronicon Siriacum“, други историјom религије (Chronicon Ecclesiasticum). Прва половина покрива историју Сиријске православне цркве и патријарха из Антиохије, док је друга половина посвећена Источној цркви. Бар Хебрej je своју хроникубазирао наделимаранијих грчких, сиријских и арапских историчара.

Овај велики сиријски научник писао је о Склавима следеће:„Војске Хуна и Асклаба (Склава) се утаборише око краљевског града ударивши на његове спољне зидове, опљачкавши и спаливши све колонаде; потом су заузели град узевши све што су нашли. Отишли су па су опет дошли а тад их у рату што уследи уништише Ромеји (Rhomaye). Неколицина њих што побегоше више се не појавише на том месту“.8 „У време када је ромејска војска марширала на Персију, предвођена цезаром Маврикијем, варварски народи Авара (Аbharis), Склава (Asklabhone) и Лангобарда, подвргнутих кагану, пустошила је земље Ромеја“9. „И четврте године његове владавине дошли су са истока Авари уплетених коса а са запада су пристигли Склави и Лонгобарди потчињени краљу Хакану (Khakan) краљу Казараја (Kazaraye, арапско племе), освојивши многе ромејске градове. И да није било великог јарка, што га краљ направи недалеко од Хадријанопоља нашли би се испред Константинопоља. Онда су Ромеји побили Анте (Antio, Antu),

8. The Chronography of Gregory Abu’l Faraj, the Son of Aaron, the Hebrew Physician,
Commonly Known as Bar Hebraeus: Being the First Part of His Political History of the 
World,translated from the Syriac by E. A. Wallis Budge, vol. 2, London 1932.76.

9. Ibid. 83.

многе од њих заробили и опљачкали. Када су Склави дознали за ово, кренуше у велики рат против Ромеја.10 Онда је поносни Јустинијан прекршио заклетву, прекинуо мир, послао војску и заробио Арапе што боравише на Кипру. Због овога емир са острва Карда отишао је у Кападокију напавши Ромеје и Асклабе. Они беху поражени близу града Цезареје.

А Асклабе се спријатељише са Арапима и око седам хиљада их је отишло с њима у Сирију. Населили су их у Антиохији и Куросу давши им жене да живе (убудуће) по њиховим законима“.11 „Овај Тиберије (Тиберије ΙΙ Константин) је поново покорио Склаве јер се побунише против Ромеја.12 На почетку његовог краљевања, Симијан, поглавица Бугара, и Склави кренуше на Константинопољ уништивши успут многа села. Тако пристигоше до градске капије зване Златна врата. Краљ Ромеја му посла поруку, ми смо сви хришћани, деца једног крштења, зашто да толико непријатељства влада између нас? Симијан, умишљен, одби помирење. Онда је Константин окупио заробљене Арапе у Константинопољу обећавши им награде и слободу ако победе Бугаре. Они се заклеше краљу над ратним оружјем што га добише. И тако су Ромеји заједно са Арапима поразили Склаве побивши многе од њих док остали утекоше.

Краљ Константин међутим не одржа своје дато обећање, погази реч. Узе оружје од Арапа и окова их у ланце потом их расели по покрајинама својим јер се бојао њиховог уједињења“. 13 Историја блаженог Михајла Сиријца (Mar Michael) која описује ратове Ромеја са Арапима, сведочи о овоме као и бројни арапски рукописи који говоре о ратовима са Склавима и поменути догађај је тачан. „Наиме, Ромеји никада стварно нису намеравали да ослободе арапске заробљенике још са оружјем у рукама“.14 „Током године кад је владао Мустакфи (Mustakfi) син Муктафе (Muktakfi)што је владао након Мутакија (Muthaki),разни народи Алани (Alanaye), Склави(Asklabhaye) и Лагзаје (Lagzaye) стигоше до Адорбиџана ( персијска провинција) и града Бардаха. Заузеше га, убише двадесет хиљада људи и одоше.151030. године што је 421. арапска година, војска

10. Ibid. 84.

11. Ibid.103,104.

12. Ibid. 104.

13. Ibid, 105.

14. Ibid. 

15. 2.15Ibid. 163.

Ромеја је изашла из Антиохије и утаборила се крај Алепа.16 Мала група Арапа из Алепа им је изашла на мегдан и поразила их. Од Ромеја узеше много коња и ратног оружја. За вође Ромеја прогон правоверних (муслимана) био је прворазредан задатак, али овај краљ је прогањао и (сиријске) хришћане, преокренувши древне устаљенеобичаје и навике.17 Исте године, када је ромејски краљ чуо за слом војске пред Алепом, сакупио је моћну војску, више него 100.000 људи, и запутио се у Антиохију па у Алепо.

Са њима су, као савезници,пошла и два племића Асклабе (Склави) са својим ратницима као претходница. На њих изненада удари око стотину коњаника Мадаја (Ma’daye, арапско племе) и 1.050 пешака; Склави су били побеђени, окренули се јављајући Ромејима да им у сусрет долазе бројни војници Египћани и Арапи. Страх паде међу Ромеје те њихов краљ са највећим потешкоћама, окрену трупе и побегоше од борбе.18 И ове године дошла је велика војска Склава под зидине краљевског града. Бог поможе Ромејима,запалише на мору велики број бродова те они потонуше. Оне што пристигоше копном победише и многе заробише, Ромеји остварише велику победу. 19 У то време Туши, најстарији син Чингиз кана је умро оставивши седам одраслих синова: Тамсхала, Хардуа, Бату, Сибарана, Тангута, Баракаха и Баркајара. Између њих кан је изабрао као наследника Бату предавши му земље северних Склава, Германа, Руса и Бугара.20

16. Алеп је један од најстаријих непрекидно насељених градова на свету; можда је био 
насељен од 6. миленијума пре нове ере. Ископавања јужно од старог града Алепа, 
показују да је подручје било окупирано од стране Аморита у другој половини 3. 
миленијума пре Христа. Град се први пут помиње на клинастим таблицама ископаниму 
Ебли и Месопотамији, гдеје део аморитске државе познат је по својој комерцијалној и 
војној способности.

17. У питању је Роман ΙΙΙ (1028-1034), супруг краљице Зое Порфирогенит 
(Ζωὴ ἡ Πορφυρογέννητος, Зое у пурпуру рођена) који је владао заједно са својом женом.
Прогнао је антиохијског патријарха Петра ΙΙΙ Антиохијског и једног бискупа.

18. У питању је био дукљански кнез Стефан Војислав (1018-1043), прво савезник 
Византије а потом је срушио њихову надмоћ над Србима; оснивач је династије 
Војислављевића. 1035. побунио се против Византијског царства, али је био приморан да 
потпише примирје; поново је отишао у рат 1040. године, наставио га је његов наследник 
и син Михаило. Осим Дукље, његова област је укључивала Травунију са Конавлима и 
Захумљем.

19.Ibid. 

20. 3.20Бату Кан (Мαπατου,1205–1255), такође познат као Саин кан (добар владар) и 
Цар Бату. Био је монголски владари оснивач Златне Хорде која је владала Русијом, 
Волгом Бугарском, Куманијом и Кавказом око 250 година, након што је уништила војске 
Пољске и Мађарске. После смрти синова Џингис Кана, постао је најугледнији кнез зван 
ага (старији брат) у Монголском царству.

---

---

Његова престоница беше на реци Итил (Волга). Оштрица Батуовог мача избриса њихова краљевства. Они су секли десно уво погинулима и онда их бројали да сазнају колико непријатеља убише. Укупно је било 270.000 ушију“.21 Горе цитирани текстови могу осветлити опште схватање склавинског народа међу Сиријцима.Из информација које садрже ове хронике можемозакључити да су склавинскинароди за њих ништа вишеод других варварских племена што су ударала на Римско царство. Склавени,у сиријским изворима,се помињу скоро свуда у контексту рата, инвазије,пљачке и сличних (не)дела.

Тај поглед је био уобичајен иу осталим сиријским хроникама, нпр. у „LiberChalipharum“, компилацији разних сиријских историјских текстова, сачуваних у рукописима осмог века.Склавени се спомињу само на једном месту, као освајачи на Криту: „Године 934. (623.)Склави су напали Крит и друга острва. Они су заробили тамо побожне људе а у Кенешрину их убише двадесеторо“.22 Слика Склава као паганских варвара са севера чији су упади на територију Империје и светогрђа испунила хришћане страхом, доминирале је у сиријским текстовима вековима.

Занимљиво је, хришћански писци из Сирије и Месопотамије, никада нису писали о преобраћању склавинских народа у хришћанство. Црквене власти и теолози, попут Михајла Великог и Бар Хебреја, који је живео неколико векова после Константинове смрти, као да су покрштавање тих варвара сматрали немогућом мисијом. Игнорисан је и евангелизаторски рад Ћирила и Методија међу Словенима, у потпуности изостављен у њиховим хроникама, као да није ни постојао. Што се тиче Склава и апокрифних текстова, удесетом поглављу библијске књиге „Постања“ описана јеподела земљемеђу Нојевим синовима. Дуги низ година овај опис је третиранкао основа јеврејске и хришћанске етнографске и лингвистичке типологије. Један од остатака такве традиције је терминологија, до данас кориштена, у области лингвистике (нпр. семитски, хамитски и кушитски језици).

21. Ibid. 398.

22. „Anno 934 (A. D. 623) Slavi Cretam caeterasque insula invasere; atque illic pii 
viri Kenesrinensescomprehensi sunt, quorum fere viginti interfecti” (J. P. N. Land, 
Anecdota Syriaca,vol. 1, Lugduni Batavorum 1862, p. 115).

У древним родословима, наравно, нису споменути склавински народи.Народи централне и источне Европе, Скити и Сармати, били су познати Римљанима, грчким хришћанским и јеврејским ауторима; обично се сматрало да су потомци Јафета. Такав поглед је подржао и Јосиф Флавије.23 Јудео-хришћанску поделу земље међу Ноjeвим синовима су преузели сиријски аутори и, попут осталих, пропустили питање склавинске генеаологије.

Сем, Хaм и Јaфет

У Јевремовом коментару „Постанка“,спомиње се петнаест Јафетових племена потпуно подупирући библијски текст.24 Међутим, у „Пећинис благом“(6. век) број племена расте до бројке од 37, а међу њима се појављује и народ зван Асколаје (Asqolaye).25 Тешко је рећи да ли су Словени били скривени под овим именом. Постоји нека формална сличност са изразом Склави или Склаби (Σκλαβοι),како су споменутиу грчким и латинским изворима. Узимајући у обзир корупцију првобитног имена, насталу у преписивачким поступцима, према аутору „Пећине с благом“, Асколаје су живеле у суседству Гелена, Авара и Атрокаја (Atroquaye, Турци).

Аварска доминација над Склавима веома је добро документована и знамо да су били савезници Авара у њиховим походима на Византијско царство. Гелони су поменути у Херодотовој „Историји“ (ΙV, 108-109); живели су на подручју данашње Украјине, једној од словенских домаја. У 6. веку турски народи су били присутни у источној Европи, што би могло подржати претпоставку о корупцији израза Асколаје од именице Склави, Склабои. Прве поуздане информације о јафетском пореклу Склава даје нам Михаел Велики: „Имали су (Јафетови потомци) следеће земље:земљу Алана с Турцима и на истоку; Медију, Јерменију, Кападокију, Галацију,Азију, Мезију, Тракију, Грчку и земље на северу и западуод њих: земљу Грка, Римљана, Сармата, Склава; на западу земљу Гала (Шпанију) а сви остали налазе се на границама западно до Гадире”.26 Сумирајући

23. Скити су сматрани Магоговим синовима. Flavius, Antiquitate, I, VI:I

24. Јеврем Сиријски (Εφραιμ ο Συρος, Ephraim Syrus, 306-373) био је сиријско-арамејски
 хришћанин, ђакон и плодан писац химни и теолог из четвртог века.

25.W. Witakowski, The Division of the Earth between the Descendants ofNoah in 
SyriacTradition, Aram,5 (1993), p. 640.

26.Chronique de Michel le Syrien, Patriarche Jacobite d’Antioche (1166–1199), op. 
cit., vol.1, pp. 18–19.

изнесене податке, долазимо до закључка, Склави, према сиријским ауторима, потичу од јафетске гране народа. Њихова станишта налазила су се у североисточним деловима древне екумене,усуседству Сармата и Бугара.