БалканДруштвоМишљењаПрепоручено

Поводом стогодишњице утопије: размишљања педесетогодишњака

Аутор: Владимир Димитријевић

Ево, наврши се читав век од дана када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је умрла, седамдесетак година касније, као Социјалистичка Федеративна Република Југославија.


Пошто сам, како је покојни Стеван Раичковић рекао Рајку Петрову Ногу, у годинама кад плачем и на рекламе, реших да отворим ковчежић сећања и размишљања.

Сентименталних, наравно, али не без оне црне линије која је, каткад, пресецала Мехмед – пашу Соколовића у Андрићевом роману.

Ове године сам славио три деценије матуре, и, све крућих костију, покушавао да играм, док сам на лицима својих исписника ловио оне црте које памтим из гимназијских дана. Био сам, касније, смешан себи колико и другима, који су ме, углавном искрено, охрабривали да у неколико тренутака карикатуралног скакутања будем онај стари ( млади ).

Ипак, не одустајем од ових записа. Знам да су, као и моје играње на прослави матуре, смешно настојање да се подлмадим, али, као што би рекао Бранко Ћопић у «Писму Зији Диздаревићу», на почетку «Баште сљезове боје»:»Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш…“

Да не заборавим ( почео сам да заборављам, наравно; рупе у памћењу се шире као подерине на изношеној, али и даље удобној, кућној одећи ): овај текст посвећујем својим исписницима из Гимназије у Чачку, који су матурирали 1988. године, док смо још живели у Јутопији.

И све почиње мојим југоносталгичним текстом писаним пре десет година.

При чему је, код Балашевића, све остало у истом, позлаћеном оквиру сете – од „Уникатне“ (сећање на Бившу Земљу и Жену која је била Девојчурак) до „Бароновог бала“ (изнененада, усред страственог плеса, један Мефисто)…


СМРТ У УТОПИЈИ ИЛИ О ЂОРЂУ БАЛАШЕВИЋУ, ЈУГОНОСТАЛГИЈИ И ЕВРОИНТЕГРИСАЊУ

Тако, некад, дође и мени. Онда, рецимо, нешто читам. Да се опустим. Читам Ђорђа Балашевића, „Додир свиле“. Одавно сам хтео да пишем о његовој поезији. Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“. А ја нисам хтео то.

Песник комшилука

Ја сам хтео да анализирам поезију овог лиричара, једног од последњих песника наше романтичарске поезије. Јер, Ђорђе је лирски песник. А лирика је треперење на граници између битија и ништавила, између: „Ала је леп овај свет“ и „Моје небо, јер је црно“, између „Ђулића“ и „Ђулића увелака“. Ми нисмо имали песника који опева обичног човека, најобичнијег, оног нашег свакодневног комшију, врата до врата, из чијег дворишта мирише печена паприка и по томе се зна да је јесен. Нисмо имали таквог песника док се није појавио Ђорђе Балашевић. Он је, уз гитару, ушао у душу малог човека, који се сећа како се „некад добро јело“, али који је способан и да баци све, ако није срео праву љубав (као у песми о Васи Ладачком). Толико добрих, тачних описа свега што се дешава малом човеку („а у војсци сам стекао друга до гроба, / и хроничну упалу зглоба“; „ушао сам на прстима, / мати беше већ будна и брзо се прекрстила“; „један Д мол ме развали, / неки би то просто тугом назвали, / није туга, шта је туга за Д мол“)…


Толико жеље да се живи нормалним животом („Само да рата не буде…“), да све буде мирно као у „Вировитици“, да се избегну Амери и Совјети… Толико сећања на прву љубав, стрипове испод клупе… Читав један свет који нестаје у доба клонираних мафијаша и силиконизираних спонзоруша… Права Војводина, она грађанска, крофнаста и пуфнаста, из „Поп Ћире и поп Спире“… Југославија, које више нема… Од Триглава до Ђевђелије, у којој су на стотине хиљада обичних људи долазили на концерте Ђорђа Балашевића, и гледали купање лепе протине кћери и сретали фаталну жену у „Црном лабуду“, дрхтурили на киши „Словенске“ (да, сви смо били Јужни Словени, који пију и слине заједно, на исти, сентиментални начин; имао сам друга Џенана из Травника, муслимана, песника, који је пио као смук и поклонио ми „Травничку хронику“ )…

Лична југоносталгија

А сад? Где је Адиса из Мостара? Томаж Бранко из Марибора? Мислав из Загреба? Примож из Крања? Симон са Косова? Сњежана из Слуња? Вишња из Карловца? Платиће, кад-тад, Европска Унија: она је себе градила, разграђујући несрећну СФРЈ, иако је СФРЈ, таква каква је била (а била је на вулкану безбројних лажи) ипак била интегрисана више, и економски и културно, но што ће

Европска Унија икад бити…

Првих двадесет година живота провео сам читајући „Алана Форда“ у преводу Ненада Бриксија („биједни остаче свог несретног оца“, обраћају се Боб Року, и „Sir Oliver“ из загребачког превода мени заувек остаје „Sir Oliver“), „Strip Art“ из Сарајева, „Полет“ и „Форум“ из Загреба… Знао сам ко је Павао Павличић, и ко је Ивица Видовић, и које Мустафа Надаревић, и Фабијан Шоваговић… Звонко Лепетић је био прави, рођени брат Бати Стојковићу у „Балканском шпијуну“. Још се сећам Неле Ержишник (мада ми је Чкаља био смешнији) и Саше Зелепугина који води „Недељно поподне“ из загребачког студија, и Оливера Млакара у „Квискотеци“… Старог моста у Мостару, и Сарајева у магли… И Пуле, у коју смо летели авионом на екскурзију… И Охрида, где смо такође били на екскурзији, па ми је лепота овог града остала заувек у души, јер сам тамо срео мистично срце Балкана…

Зар ми није доктор Росман у Карловцу редовно давао упуте за Војну болницу у Загребу (тобож, да контролишем вид), а знао је да због наочара не идем, него да цуњам по загребачким књижарама? Зар Миславова мајка није спремила торту за мој рођендан, и зар ми његов отац није поклонио књигу о ренесансној философији тим поводом? Зар нисам с Миславом ишао у Војну болницу само да бих добио потврду, а онда ми је он давао цивилку свог оца, па смо излазили у шетње по Загребу? Нису ли ми били симпатични Сершен и Хочевар? А командир вода, Адро Шербовић, муслиман из Црне Горе? А господствени Хрват, командант касарне, Рудолф Брлечић, с којим сам попио последње пиће, већ пресвучен у цивила, по одласку из касарне „Петрова гора“ у Карловцу? Дајте, молим вас! Теофил Панчић већи југоносталгичар од мене? „Тешко, сине“! (Израз из војске.) Све се, некако, сводило на Босну. СФРЈ се просто сажимала у Босни, и људи из истог краја у касарни су један другог звали „Земо“, као да су сви из Босне…


Шта се десило?

Отишао сам предалеко. Крив је Балашевић, са својим описом концерта у сарајевској Скендерији, после седам година. Читам тај опис у „Додиру свиле“, и југоносталгичан сам. Дакле, Балашевић, чије девојке имају чардаш ноге и косе пуне полена, који носи чизме скитаљке и кога је тешко волети, који је препевао Дунав, Балашевић, свестан сакралне мисије кловна (данас, у доба виртуалне стварности и „Великог брата“, циркус постаје узвишен као античка трагедија), Балашевић, који је, као дечко у двадесетим годинама живота, умео да отпева „Мој деда већ дуго оре небеске њиве“… Да, песник обичног човека, намћор у његово име, који „не воле“ никог осим ње, а и то што је тако много „воле – не воле“, песник комшилука, пристојног „Добар дан“ сусетки у пролазу, песник дечјих фудбалских утакмица у слепој улици, дечко који је читао „Тома Сојера“ и хтео да бежи Томовим путем (а данашња деца, основци, жале се на ту књигу, да им је неразумљива, и хоће да је избаце из лектире; у међувремену, на мобилним телефонима снимају порно-филмове, у којима „глуме“ њихови другови и другарице)…

Ђорђе Балашевић, који је умео да испева песме о „свим првим љубавима“ које су тужне, да направи модерну басну („Блуз мутне воде“)… Балашевић, који је, као и многи други обични људи бивше СФРЈ, веровао да је Броз цемент те идиле обичног човека, подигнутог из балканског блата у сан о светској политици мира и несврставања… И који је певао о Брозу, па то, касније, и објашњавао… Овако или онако, али није крио, као Радомир Константиновић, писац „Филозофије паланке“, који је 1980. године Тита, Коминтерниног злочинца с ничеовским „веселим трбухом“, поредио са Де Брољијем и Ајнштајном…

Да, сви се каткад сећамо Југославије, са сетом. И сви волимо мирис јесени из комшијског дворишта у коме се пече паприка… И сви имамо градове у којима смо служили војску… Сета је од сећања… И Балашевићеве песме су сушта сета…

Али… Али, смрт… Као и сваки човек у чије име је певао, Ђорђе Балашевић нема одговор на питање смрти. Он је уоквирује у лепе слике, ставља сребрне рамове патиниране шаптавом поруком… Но, то није никаква утеха. За њега и његову публику Бог је далек, и меша се тек као неодређена судбина у земаљски поредак… Као оно: „Има Нешто!“ Као: „Помолићу се пред испит да положим!“; „Упалићу свећу деди!“; „Идем на „полноћку“ у лепи, стари новосадски храм и од мене доста за ову годину!“. А у свој тој лирици често се јавне ђаво, представљен као стара лола, која помаже, мало са стране, мало „илегално“, али помаже (Ђорђе Балашевић: „ Није то sweet, baby, dream, глупи evergreen / (нема љутње, Синатра!), / то смо смислили враг и ја, / то је магија – за још један леп сан…“). И обичан човек је задовољан: далеки добри „дедица Бог“ и неваљали, али полетни, враг, који ускочи да се умеша кад треба, и да подсети да „Деда“ на небу и није баш тако праведан како нам се чини (ево шта каже тај кад је човеку тешко: „Бог је каткад прави шерет, / на стрмини дода терет / и потура недохватно да се дохвати… / Бог је добар… Како коме… / боље не питај о томе… Ућутаћу… Или ћу опсовати“, у песми „Последња невеста“).

Да, сви бисмо волели миран и тих живот. Али, иза тог мира и тишине зјапе провалије зла и небитија. А ђаво се само представља као лола с тамбуром и рогићима, скоро неприметним. Иначе, искуство светих људи нам каже да ђаво као лав ричући хода гледајући кога да прождере… Југоносталгија за добрим комшилуком, мир Титославије… А испод свега се спремао ужас рата…

Само нека повремена језа је то наговештавала… Нека спомен плоча која каже да је у тој згради у Карловцу био усташки затвор… Мермерно „U“ латиницом на поду команде-стана „Петрове горе“, коју су невешто прерадили, додајући му две пушке и петокраку звезду… Посета Јасеновцу… „Окупација Дубровника у 26 слика“ (претварање тихе, грађанске идиле у покољ)… Некакав „Хрватски дом“ у том истом Карловцу у који војсци није било дозвољено да иде… И ти, обични слушаоци балада који су се, 1991-1995, претварали из др Џекила у мистер Хајда, на ратиштима… Без обзира шта су пре тога слушали… Зато ми је страшан филм „Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића који је, касније, решио да се прода. (Колико пута ми се учини да у неком излогу видим оглас „Продајте се!“ и да бацим поглед на фирму на којој пише „Дисконт бића“.)

У том филму најстрашнија је песма „Индекса“, са свим сентиментализмом за који су Даворин и другари (оно Сарајево, из песама Кемала Монтена) били способни. Крв која је легла између дојучерашњих најбољих другова само зато што су рођени у другој вери…

Само зато? То евроунијати кажу „Само зато“, верујући да је економија изнад религије, и маштајући о „melting pot“-у. Није то „само“. То је много јако, смртоносно јако. Најгоре усташе нису били ни чакавци, ни кајкавци, него западни Херцеговци, до XVIII-XIX века православци, који су примили „царску виру“ да презиме, добивши пшеницу од Ватикана, па после нису могли да се врате. Анте Павелић, Артуковић, Љубо Милош, Макс Лубурић… Какве то везе има с Балашевићем? На први поглед – нема никакве. И мени је жао што то помињем у свом „југоносталгичном“ тексту, ја који сам растао на „Алану Форду“, „Стрип арту“ и „Квискотеци“… Али, шта ћеш да поменеш? Религија је кључ: она води човека ка Богу и саздаје у нама слику света на основу које живимо и понашамо се, и у миру и у рату.


Где је излаз?

Наш живот је кратак, и само га сусрет са Личношћу Која је Истина и Победник над смрћу, тој рупи кроз коју у комшијско двориште куља ништавило, може да му да смисла. Дедица „Бог“ на небу је немоћан; он је само склеротични „први покретач“ деиста. А враг не пише успаванке: он убија, режи, дави, баца у бездане јаме…

Тихи и ћутљиви комшија у Пазови коље свог комшију и његовог сестрића, а сусед из Јабуковца убија деветоро… Мирне улице, попут Цвијићеве из Ђолетових песама, претварају се у ратишта с барикадама… Ученици друге вере силују учитељицу…

Ужас! Зар се не може тихо и мирно поживети у свом свету говорећи „Добар дан“ комшији и пијући кафу с комшиницом? Зар се не може одбранити своја тиха, скромна, брачна срећа, своја Дулсинаја од Тобоза, свој лонац у коме се крчка сарма, своје шненокле? Зар песме Ђорђа Балашевића не могу да буду највиша метафизика?

Тако бих волео да могу. Бар понекад. Тако бих волео да с Мићом Данојлићем отпутујем до Жагубице и „проводим лета вечита / с књигама које нико не чита“…

Али, то не нећу моћи. А неће моћи ни он. Свет је погођен смрћу. Свет је пун бола. Свет је овај тиран тиранину, а камоли добром комшилуку. И само Он, Бог Који је постао Човек да би Га, невиног, заклали као Жртвено Јагње и да би Он, Свесилни, сишао у царство смрти и смрт победио, само Он може да нас ослободи… А ми то, углавном, нећемо. Живели бисмо подаље од Њега. Нека Њега тамо, па ћемо у храм доћи за Божић, Славу, евентуално Васкрс. Упалићемо свећу. Даћемо парицу. Али, да нас остави на миру, у нашој кућици и баштици, с комшијама…

Али, Он јасно каже: „Око вас је пожар, пожар греха и смрти! Ускоро ће захватити и сламнати кров ваше кућице! Само Моја Крв може тај пожар угасити! Похитајте, док није касно!“ Ко га чује? Напољу пада ноћ, и све је тихо. Гости ће можда доћи. Сутра… Она спава на твом рамену. У другој соби – деца… Ко мисли о пожару? О Крви која га гаси? Ђорђе Балашевић је песник. Не, Песник чак. Песник пристојног комшилука, али и песник малог света који нестаје у апокалиптичним убрзањима краја великог света. Његов „Slow motion“ више не може да заустави бујицу времена која нас плави, рушећи све традиционалне вредности који је Балашевић опевао.

Комшилука више нема. Бракови се разводе. Ближњи изненада луде и постају убице. Директори самоуправних шећерана одавно су купили Војводину. Геда није био једини. Распоређени су правилно, у све партије, и оне у опозицији и оне на власти. Сви су они Геда. Европа није исто што и Европска Унија. У Сарајеву жене носе шалваре, зарове и фереџе. Мој комадант касарне, Рудолф Блечић, погинуо је као командант „Зенги“ у Карловцу 1991. Томпсон у Загребу пева о „црнцима“ Јуре Францетића. На Косову је багрење одавно поломљено, а многа српска гробља преорана. За то није крив Балашевић. Нисам га кудио, да знате, ви, који сте ме упозоравали. Ђорђе Балашевић је лиричар који је хтео да заустави време. Али, време је подивљало, и, како рече Хамлет, „искочило из зглоба“… Буди нас Онај Чија Крв гаси пожаре смрти. Хоћемо ли се пренути из наших снова и наших сентименталних песама док не буде касно?

Тако сам писао 2008. године.


ЈЕДАН КОМЕНТАР, ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ

Дана 1. Децембра ове, 2018. године, учествовао сам на научном скупу који је организова Институт за политичке студије из Београда, а под насловом «Југословенска држава – од остварења племените идеје до слома вештачке творевине». Скуп је био изузетан, и чуло се тако много битних ствари од учесника који су имали шта да кажу. Али, уместо да размишљам објективно, сцијентистички ако треба, њихова излагања су ме опет подсетила на младост проведену у Југославији, о којој сам искрено писао пре десет година, баш кад сам писао о Ђорђу Балашевићу и југоносталгији.

Опет су ми биле слике пред очима.

Војска у Карловцу, пешачење, седам киломатара тамо и седам овамо, са пуном опремом, на полигон звани Виница (претпостављате – био сам пешадинац, прашинар). Па онда Звездан који нам пева византијске напеве, јер је, у то време, био у пратњи Паје Аксентијевића; па онда један млади Стратимировић, непосредан потомак лозе Стратимировића – Балшића; па адвокат Александар из Београда, који је прво завршио факултет, и онда дошао да служи војску; па опет Примож из Марибора; па Макс из Загорја, изврстан цртач; па Мислав који стално забушава( боли га кичма ), не иде на терен, а кад се ми вратимо, пита:»Дечки, как је било?» Ево, промиче кроз сећање и командир чете, Пешут, коме вири бурек из торбице, и који, из неког разлога, каже:»Не меже тако, другови војници!» А римокатолички Албанац из Призрена, Ђерђи Симон, поштен младић, који ми каже:»Кад ме отац пита шта сам научио у војсци, ја ћу му рећи да сам научио да крадем» (јер, у то време, старији војници, да би се раздужили, крали су опрему нама, гуштерима ).

У тзв. команди стана, касније, као џомбе, Томаж и ја делимо интелектуална искуства и храну из богатих пакета који стижу…

Терен на Слуњу…Нисам добро опкопао шатор, па вода улази и кваси ми леђа…

И тако даље, и тако даље…

Није само то, наравно. Ту су и доживљаји из чачанске Гимназије, која се, у време «усмереног», звала Основна оганизација удруженог рада мешовитих струка «Филип Филиповић» – пре би се рекло да је реч о фабрици, а не о школи…

Кад смо били у првом разреду, певали смо, на одморима, «Липе цвату»…А затим је стигло «Забрањено пушење»…Већ одавно, с нама су били «Хаустор» ( Ноћима сањам како одлазим низ ријеку старим паробродом који вози сол…Да сам Шејн…), и Азра (Пољска у мом срц)… Слушали смо, читали, лутали, трагали…Правили позоришне представе, књижевне вечери…

Био сам песник… Ишао сам по песничким фестивалима…Преводио сам Виљем Блејка и Едгара Алана Поа…

Дописивао сам се са Иваном В. Лалићем и на улици у Чачку пришао Александру Ристовићу да му кажем колико поштујем и волим његову поезију… Човек се запањио да му је неко пришао с том речју…

И све је изгледало неуништиво…

Живели смо скромно, али достојанствено…

А онда се то све срушило.

У крви.


Како је изгледало?

ЗАПИС ИЗ 1992.

Године 1992, у јуну, у „Књижевним новинама“ сам објавио текст „Пустош и затирање“, настао после нашег протеста на Универзитету у Београду. Почео сам Његошевим стихом „Страшно племе, докле ћеш спавати“, и наставио:

1. Док је, након говора у име Удружења књижевника, Матија Бећковић одлазио из Сале хероја Филолошког факултета, организатори су, у знак поздрава, пустили Ленонову песму „Дајте шансу миру“. Њени звуци одјекивали су просторијом, неки од студената су певали, а мени је на памет пала мисао:“Овако је све изгледало у Сарајеву пре почетка грађанског рата“. И те мисли се нисам ослободио ни касније, кад је студентски протест достигао веће размере и проширио се на остале универзитетске центре Србије. Зар није таошња младеж такође певала Ленонову песму? Зар је ико нормалан у Босни и Херцеговини желео да ратује? Па ипак, у вртлогу грађанског обрачуна нашли се се сви – од Мостара до Сарајева настаде оно што се библијским језиком зове ПУСТОШ И ЗАТИРАЊЕ.

2. Очито је: студентски протест није ништа друго да покушај да се Србији каже како излаза ускоро неће бити. Али, велики део Србије то не схвата. Веле: због медијске пропаганде. Доиста, по бескруполозности и бестидности телевизијско ругање студентима ( наравно, мисли се на званичну, државну ТВ ) достигло је врхунац: оптужени су да једу храну намењену пацијентима београдских болница! Па ипак, медијска пропаганда не може оправдати толику заслепљеност многих Срба. Не може зато што велики број њих већ осећа страшне последице блокаде: радници се отпуштају с посла, плате су бедне, нема лекова, нема бензина, нема нада да ће се стање под властодршцима икад битније поправити. Не говорим о беди наше обезбожености, не говорим о томе колико смо сведени на дводимензионалне потрошачке душице које не виде даље од стомака говорим управо о „стомачним“ разлозима за крах телевизијских илузија међу Србима). То, што Србија није на ногама последица је хедонистичког кукавичлука: код многих постоји утопија звана „Само да рата не буде“, а то што ћемо живети испод сваког људског нивоа, то што рата, ако се наставе санкције „светске заједнице“, не може да не буде – ником ништа. Нисмо ми више онај исти србски народ – изгубили смо слободу боголикости, ону крстоваскрсну силу која је Светог ђакона Авакума навела да запева, пре но што су га Турци на колац набили:“Срб је Христов, радује се смрти“. Јер смрт за наше претке није била смрт, него капија Вечности. Изгубивши Вечност, изгубили смо и снагу да се одупиремо лажима и неправди.


3. А НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК?

Већ се довољно показао: умирање беба у србским Крајинама легитимисало је творце овог поретка као људе који свим непослушницима ( дакле, народима који желе да буду самостални и државотворни) спремају већ поменуту пустош и затирање. Очито је да им у Србији не смета Слободан Милошевић ( трпели су и Тита све док им је то одговарало): на нама се врши оглед разарања националног достојанства, а Милошевић је ( као и Хусеин у Ираку ) пуки изговор. У току студентског протеста ми се, барем из раговора с његовим учесницима, учинило да многи тако мисле.

4. Србски народ је, по ко зна који пут у својој историји, у улози многострадалног Јова; први пут, међутим, он одбија да то схвати и да прими крст на своја плећа. Вапај Београдског универзитета стога ми се чини, без обзира на различите „опције“ које су нудили учесници протеста као излаз из кризе, као чин који има бар мало јововског у себи. То је вапај са ђубришта посткомунистичког очаја.

Тако сам писао 1992. године.

Тако се срушио свет у коме сам живео до 1989.

Можда ће неко, опет, кад премлаћују опозицију и спремају се да предају Косово и Метохију, видети понављање историје.

Али, вратимо се Југославији.


КАКО ЈЕ ОСТВАРЕНА ЈУТОПИЈА?

Прво, комунисти су изградили индустрију која је омогућила да се искористе готово сва природна богатства земље. Та индустрија давала је производе који су, захваљујући источним платама радника, добро пролазили на Западу, а захваљујући западном дизајну имали још бољу прођу на Истоку. А благодарећи Титу и његовој политичкој вештини, и Запад и Исток су за Југославију били готово потпуно отворени. Друго, управо тих година завршена је децентрализација земље, али и привреде. Републичке политичко-привредне елите добиле су, између осталог, и право да узимају кредите из иностранства. На Западу су југословенски захтеви за кредитима дочекивани благонаклоно, првенствено из политичких разлога. Тако је дошло до праве експлозије позајмица. Између 1965. и 1981. југословенски спољни дуг увећан је 23 пута – са 0,9 на 22 милијарди долара. Само између 1974. и 1981. године позајмљено је 16,4 милијарди ондашњих долара. Трећина од ММФ-а, трећина од 16 западних земаља и трећина од око 600 банака. И треће, тај зарађени и, још више, позајмљени новац није отишао у продуктивне инвестиције. Југословенски комунисти су, пошто им је добро ишло, пожелели да њихова “радничка класа и радни људи и грађани” почну да живе добро. Потрошња је потпуно ослобођена. Плате су почеле да расту, а појавили су се и јефтини и готово свима доступни потрошачки кредити. Део новца је, наравно, отишао и у инвестиције. Али, оне су мање вршене по економском, а више по политичком критеријуму. Било је важно што више људи запослити, и дати им лепе плате. А колико је био продуктиван њихов рад, то није било баш претерано важно. Тако је, седамдесетих година, Југославија постала прави “феномен” у светским размерама. Док је свуда на планети, након двадесетоструког повећања цене нафте, дошло до привредне рецесије и заустављања раста стандарда, у Југославији је забележен процват. Само између 1974. и 1977. запошљено је 850.000 људи, а у Србији је 1980. године посао имало чак 600.000 људи више него 1974. године. У исто време, са растом запослености, расле су плате и потрошња. Удео плата запослених у привреди у народном дохотку скочио је са 23%, колико је износио 1953. године, на 41% 1971. године, и на тако високом нивоу остао и наредних година. Лични и друштвени стандард само у неколико година (1974-1977), повећан је за 25%, а реална примања запослених и за свих 36%. Лажна општа запосленост, повећање плата и јефтини потрошачки кредити нереално су подигли куповну моћ грађана. То се најбоље може видети по личној штедњи. Штедни улози су, крајем седамдесетих, расли по невероватној стопи од 30% годишње, па су грађани Југославије 1981. године у банкама имали 7,6 милијарди тадашњих долара уштеђевине у девизама и 10,5 милијарди долара уштеђевине у динарима. Ова куповна моћ била је тим израженија што су грађани, као у свакој социјалистичкој земљи, били више поштеђени одређених трошкова. Рецимо, службеници су од државе, а радници од предузећа, сразмерно брзо и сасвим бесплатно добијали станове (за то је одлазило и до 20% инвестиција). Само у раздобљу 1974-1977. у Југославији је изграђено и бесплатно подељено 580.000 станова. У самој Србији је, до краја социјализма, број бесплатно подељених станова нарастао на читавих пола милиона. Према неким социолошким истраживањима, у Србији је чак 40% припадника средње класе бесплатно добило стан, као и неких 25% радника (Вуковић, 1994: 116). И у тим поклоњеним становима могло се становати готово без плаћања станарине. Док се у западним земљама за закупнину станова трошило 25-35% породичног дохотка радника, у Југославији је, 1979. године, четворочлана радничка породица на стан трошила свега 4% расположивих средстава, мање него за дуван и алкохол. Разлог је, наравно, била заштитна станарина у годишњем износу од 0,2% од цене стана. То је било недовољно и за одржавање, а камоли за било какву отплату стана. Пошто су били ослобођени нужности да уштеду улажу у куповину стана или станарину, грађани су свој новац лагодно трошили на робу широке потрошње. А ње је у Југославији било у изобиљу. Од краја 1960-их југословенско тржиште је готово потпуно отворено за западну робу. Иако југословенска трговинска предузећа држе монопол на увоз, иако су увозне царине знатне, избор робе је велики готово као у некој западноевропској земљи. А грађани имају довољно новца да себи могу приуштити западне аутомобиле, западну техничку робу, и скупа туристичка путовања по свету. До 1979. готово свака друга породица у земљи набавила је аутомобил. У Србији 1980-их сви припадници средње класе имали су ТВ, као и 93% радника, телевизор у боји имало је 83% припадника средњег слоја и 31% радника, замрзивач је поседовало 93% службеника и осталих из средњег слоја и 82% радника, машину за прање веша 97% службеника и 75% радника (Вуковић, 1994: 128; 136; Вујовић, 1991: 294-5). Добро се живело, тих златних година, и на селу. У око 60% пољопривредних домаћинстава бар неко је био запослен у фабрици или канцеларији, а чак 24% пољогаздинстава имало је све чланове запослене у непољопривреди (Грбић, 1991:164). Уз то, многи сељачки синови отишли су, концем шездесетих, на рад у Немачку, Француску, Аустрију и друге западне земље. Седамдесетих година око 200.000 људи радило је на Западу, а новац слало својима, у Србију (Петровић, 1978:123). Српско село је тако, вероватно по први пут у историји, дошло до новца. Свуда су почеле да се граде нове, простране куће, да се набављају трактори, камиони и друга возила, да се купују пољопривредне машине… Истина, већ почетком 1980-их година југословенска привреда почиње да показује знаке кризе. Западне новчане славине су пресахнуле, и Југословени поново морају да живе само од свога рада. Просечни привредни раст, у раздобљу 1980-1990, пада на –0.1% годишње, продуктивност рада на -1,2%, а стопа улагања на -5,5%. Годишња стопа инфлације пење се и до 84%. Посустала привреда не запошљава више нове раднике, па стопа незапослености расте на 16% радне снаге. Плате и пензије убрзано падају, те се животни стандрад срозава за трећину, и практично враћа на ниво онога из средине 1960-их. Ипак, у друштву нема већег незадовољства. Сматра се да је криза тренутна, и да ће убрзо бити савладана. Опште друштвено расположење у Србији је и даље веома повољно. Иако се обични људи, притиснути егалитарном свешћу, непрестано жале због “неправедне повлашћености” политичких и привредних руководилаца, социолошка истраживања су показивала да су у Србији укупне материјалне неједнакости далеко мање него на Западу (Поповић 1987). Политичка и економска елита и даље је била отворена за регрутацију нових чланова из свих друштвених слојева, и практично није постојала саморепродукција елите. Чак и најкритичнија социолошка истраживања показивала су да потомци тзв. колективновласничке класе ретко успевају да се и сами домогну владајућих друштвених положаја. Најдаље докле су обично долазили био је стручњачки слој, а у чак трећини случајева нису успевали да досегну ни до њега (Лазић, 1987). Грађани Србије су, тих осамдесетих година, били свесни да још увек живе знатно боље него грађани било које друге социјалистичке земље. У исто време били су потпуно свесни и да је њихово друштво далеко праведније од било ког западног капиталистичког друштва. Они су знали да имају далеко више личних, па и политичких слобода, него грађани у било којој социјалистичкој земљи. Уједно, знали су и да уживају повластице о којима многи запослени на Западу могу само да сањају: да практично не могу бити отпуштени, да не раде много, да се лече у ваљаним болницама, да њихова деца иду у добре школе… То је било готово идеално друштво за обичног човека, друштво једнаких могућности и једнаке отворености за све, друштво у коме је живот опуштен, пријатан и пун традиционалне друштвености. Још само да је и економија била мало боља… Али, 1990. године и економија је живнула. Била је то последица реформи које је, концем 1989, покренуо нови савезни премијер, Анте Марковић. Стопа инфлације је, са месечних 48%, колика је била у септембру 1989. године, оборена на 0%, у мају 1990. године. Уведена је унутрашња претворивост динара у страни новац. Државна залиха страног новца порасла је за преко 50% – са шест на десет милијарди долара. Да подсетимо, оновремене девизне резерве Пољске (1990) износиле су 2,2 милијарди долара, Чешке (1991) 8,3 милијарде, Мађарске (1991) 3,9 милијарде, Бугарске (1991) 1,8 милијарди и Румуније (1991) 0,4 милијарде долара. Покривеност извоза увозом достигла је 110%. Друштвени производ по становнику прешао је границу од 4.000 тадашњих долара, што је по стварној куповној моћи у Југославији одговарало износу од ондашњих 6.700 долара. Југославија је у том тренутку привредно вероватно била најнапреднија социјалистичка земља. Пошто је и вишестраначје озакоњено (1990), чинило се да ће Југославија бити прва држава из Источне Европе која ће се придружити Европској унији.(https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/)

После свега, срушило се. А било је лепо, баш онако како нам је то, у горенаведеном тексту, објаснио незаобилазни Слободан Атнонић. То јест, живели смо, авај, у Колодијевом рају за магарце, у који су нас одвели друг Лисац и друг Мачак (одлични псеудоними за Титове саборце и „градитеље светлије будућности“ ).

И онда смо се пробудили под бичевима злих господара


НИЈЕ СЕ ДЕСИЛО САМО НАМА

Али, није се то десило само нама.

Десило се и чувеном аустријском Јеврејину, приповедачу и биографу, Штефану Цвајгу, који је, између осталог, писао, у својој аутобиографији „Јучерашњи свет“:

Јер зацело сам као мало ко откако је света и века отргнут од својих корена, па и од саме земље која је те корене хранила. Рођен сам 1881. уједној великој и моћној царевини, у монархији Хабзбурга, али њу не вреди тражити на мапи: збрисана је без трага. Одрастао сам у Бечу, метрополи која је стара две хиљаде година и која је превазишла оквире националнога, и морао сам да је напуслим као злочинац, пре него што је била деградирана у једну од немачких провинцијских вароши. Моје литерарно дело на језику на коме сам га писао спаљено је у пепео баш у земљи где су моје књиге стекле пријатељство милиона читалаца. Те тако никуд више не припадам, свугде сам странац, а у најбољем случају гост, чак и своју праву отаџбину што ју је моје срце изабрало, Европу, изгубио сам откако се она по други пут самоубилачки сакати у братоубилачком рату. Против сопствене воље постао сам сведок најужаснијег пораза разума и најсуровијег тријумфа бруталности у границама хронике времена, никад још једна генерација – ово не бележим са поносом већ посрамљен – није претрпела толики морални пад са толике висине духа, као наша. У једном малом интервалу откада ми је брада почела ницати па до времена откако почиње да ми седи, у тој једној половини столећа одиграло се више преображаја и промена него иначе за десет људских генерација, скоро и превише! – тако осећа сваки од нас. Толико је различито моје данас од сваког мога јуче, моји успони и моји падови, да ми се понекад чини да сам живео не једну само, већ више егзистенција, које су међусобно потпуно различите. Јер дешава ми се често да споменувши немарно “мој живот“, нехотице поставим себи питање: ”Који живот? “ Онај пре светскога рата, онај пре Првога или онај пре Другога, или живот од данас? Онда опет затекнем себе где говорим: „моја кућа“, а нисам одмах свестан на коју сам од некадашњих мислио, да ли на ону у Бату или у Салцбургу, или на родитељски дом у Бечу. Или, да рекнем,, код нас“, па се морам сетити, престрашен, како људима мога краја припадам исто толико мало колико и Енглезима или Американцима, јер онамо више нисам органски везан, а овде опет никада нисам потпуно урастао; осећам како се свет у коме сам одрастао, и овај данашњи и онај међу обима, све више разилазе у потпуно различите светове. Сваком приликом када, разговарајући с младим пријатељима, приповедам епизоде из времена пре Првога рата, опажам по њиховим зачуђеним питањима колико се од онога што за мене значи само по себи разумљиву реалност за њих већ претворило у историју или у нешто што не могу себи да представе. И неки скривени инстинкт у мени даје им за право: између нашега данас, нашега јуче и прекјуче сви су мостови срушени. Ни сам не могу друкчије него да се ишчуђавам обиљу и разноликости онога што смо сабили у нашу – наравно крајње непријатну и угрожавану – егзистенцију, а већ поготово акоје упоредим са начином живота мојих предака. Мој отац, мој дед, шта су они видели? Свак је одживео свој живот једнолико. Један јединствен живот од почетка до краја, без успона, без падова, без потреса и опасности, живот с малим напетостима, неприметним прелазима у подједнаком ритму, удобно и тихо носио их је талас времена од колевке до гроба. Живели су у истој земљи, у једном истом граду, а готово увек чак и у истој кући; догађаји у свету, ван њиховога, дешаваху се у ствари само у новинама, не закуцавши на кућна врата. Неки се рат истина десио негде у њихове дане, али ипак само ратић када се упореди са данашњим димензијама, а одигравао се далеко на границама, топови се нису чули, и после пола године се угасио, бивао заборављен, сува страница историје, и опет је почињао стари, онај исти живот. Ми смо, међутим, све проживљавали неповратно, ништа од ранијега није остајало, ништа се није враћало; било нам је суђено да у највишој мери проживимо оно што би иначе историја с времена на време штедљиво распоређивала на поједину земљу, на поједино столеће. Једна генерација проживела је можда револуцију, друга пуч, трећа рат, четврта глад, пета слом државе – а понеке благословене земље, благословене генерације, чак уопште ништа од свега тога. Ми, пак, који данас имамо шездесет година, па бисмо de jure у ствари још имали парче времена пред собом – шта ми нисмо видели, шта нисмо препатили, шта нисмо преживели? Прерили смо с краја на крај каталога свих катастрофа што се даду замислити (а још увек нисмо дошли до последње странице). Ја сам био сам савременик обају највећих ратова човечанства и чак доживео сваки на другом једном фронту, један на немачком, други на противнемачком. Упознао сам уочи рата највиши ступањ и форму индивидуалне слободе, а затим њен најдубљи пад за стотина година, био сам слављен и прогоњен, слободан и неслободан, богат и сиромашан. Сви риђи парипи Апокалипсе протутњали су мојим животом, револуција и глад, инфлација и терор, епидемије и емиграција; видео сам велике масовне идеологије како се пред мојим очима рађају и шире, фашизам у Италији, националсоцијализам у Немачкој, бољшевизам у Русији, а пре свега ону кугу над кугама, национал-социјализам, која је затровала цвет наше цвропске културе. Морао сам да будем беспомоћни и немоћни сведок незамисливога пада човечанства у већ давно заборављено варварство са његовом свесном и програматском догмом антихуманости. Било нам је суђено да после векова опет видимо ратове без објаве рата, концентрационе логоре, мучења, масовне пљачке и бомбардовања беспомоћних градова, бестијалности, дакле, што их последњих педесет генерација нису више познавале, и будуће, надајмо се, више неће подносити. Али ја сам, парадоксално, у истом моме времену када је наш свет у погледу морала пао унатраг за хиљаду година, видео где се исто то човечанство у техничком и духовном погледу подиже до неслућених дела, престижући једним замахом крила све што беше створено током милиона година: освајање етера авионом, пренос људског гласа у истој секунди преко земљиног шара, чиме је побеђен васионски простор, разбијање атома, побеђивање најподмуклијих болести, готово свакодневно омогућавање онога што је јуче још било немогућно. Никада се до наших дана човечанство као свеукупност није својим држањем више приближило Сатани, нити по својим остварењима Богу.


НАСТАВАК на: 


vladimirdimitrijevic.com

FB Коментари

Миодраг Рашић

Ја сам веб и графички дизајнер, аматерски музичар и Блогер ...

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *