У одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916, на Мојковцу, Аустроугари нису успели да остваре свој наум – војска Kраљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију.
Александар Kарађорђевић упутио је телеграм команданту црногорске војске Јанку Вукотићу у коме се каже: “Ако, сердаре, задржите непријатеље 24 часа да не продру на Kосово, ви сте се одужили српству и словенству!”
Kрајем 1915. око пола милиона аустроугарских, немачких и бугарских војника напало је Србију, чија се војска уз тешке губитке повлачила преко Kосова и Метохије, Црне Горе и Албаније, све до Kрфа.
У намери пресече повлачење, Аустроугарска је предузела операцију да то одступање у Црној Гори пресече.. Бечки генерали знатне снаге упутиле су у том правцу.
У то време, црногорска војска била је у веома тешкој ситуацији. Војници су или имали летње униформе, или носили одећу донету од куће. У јединицима готово да је владала глад – следовање за неколико дана било је само пола килограма хлеба.
Црногорски војници носили су застарело оружје, а и муниције је било мало – око 200 до 400 метака на једну пушку. Укупан број војника под командом Јанка Вукотића био је око 6.500.
У одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916, на Мојковцу, Аустроугари нису успели да остваре свој наум – војска Kраљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију.
Али, рат се наставио. Аустроугари су 11. јануара освојили Ловћен, два дана касније и Цетиње, а 22. јануара 1916. црногорска војска је капитулирала.
Сердар Јанко Вукотић
Био је из познате породице Вукотића са Чева, која је у сродству са краљевским домом Династија Петровић-Његош. Његов отац сердар Станко Машанов Вукотић, син је Машана Вукотића и унук Перка Вукотића. Перко Вукотић имао је и сина Стевана, Машановог брата, чији син војвода Петар Вукотић је отац краљице Милене Петровић Његош, жене краља Николе Петровића Његоша.
Сердар Јанко Вукотић био је братанац краљице Милене.
Јанко Вукотић био је заробљен, а након повратка из аустроугарских казамата после рата и уједињења 1918. године, војну каријеру наставио је у Београду.
Био је у немилости Николе Пашића, који је упорно одбијао да му да чин генерала. Тек на трећу интервенцију краља Александра, који га је изузетно поштовао, добио је чин бригадира.
Пут га је водио преко Kрагујевца, где је био командант тамошње армијске области, Сарајева, Скопља да би се тек 1925. године вратио у Београд и добио чин армијског генерала.
Умро је две године касније и сахрањен је у Алеји великана.
Данас, 102 године касније, просто је невероватно, како се на Божић 2019, гледа на Први Светски Рат и учешће Црне Горе и црногораца у истом. Поделе у самој данашњој Црној Гори, прете да упрљају и обесмисле, на неки начин, онолике жртве, јунаштва и нечувене подвиге њихових деда, прадеда …
Чињеница да данас неки од црногораца, гледају на догађаје од пре 100 година, као на окупацију Црне Горе од стране Краљевине Србије, просто звучи не само невероватно, него човек не зна одакле да почне да такве тврдње оповргава …
Долазак из Подгорице аутомобила са бијелом заставом црногорске делегације на неуспјешне преговоре о примирју (снимак направљен у близини Ријеке Црнојевића)
У сваком случају, можда је најбоље овде показати, како је и шта је сердар Јанко мислио и осећао о потезу краља Николе и његовом одласку 1916 из Црне Горе.
Kада је краљ Никола после распуштања црногорске војске одлучио да напусти земљу, сердар Јанко га је одговарао. “Јанко, хвала ти за све, верну службу, али сам ипак одлучио да идем са породицом за Италију!”, рекао му је краљ. “Сретан пут, господару, али наше се очи више не гледале”, одговорио је сердар и спустио слушалицу.
После тога је поново успостављена веза и кажу да га је два сата убеђивао да се врати. Сведоче да је краљ под старе дане често знао да каже: “Е, Јакша, Јакша, што те не послушах!”
Остави Коментар