Милош Милојевић је најзначајнији Црнобарац, рођен је 16.10.1840. умро у Београду 24. јуна 1897. године. Академик Српског ученог друштва у Београду, Правник, филозоф, филолог, историчар, професор и управитељ Богословије „Свети Сава“ у Београду, комадант Добровољачких и Устаничких одреда у Српско-турским ратовима од 1876-1886 г. учесник Берлинског конгреса 1878. године на коме је створена нова Држава Србија, писац једине ПРАВЕ истоије Срба.
Милош Милојевић је био српски историчар који је знатан део свог живота и рада посветио подизању националне свести у српском народу.
Основну школу завршио је у Глоговцу да би школовање наставио у Београду. На Лицеју је студирао право између 1859. и 1862. да би наредне три године провео у Москви студирајући на Историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета. По завршеном школовању ступио је у државну службу. Радио је као писар и секретар суда у Ваљеву. Од 1870. до 1893. бавио се професорским позивом предавајући у више школа у Београду и Лесковцу, а у некима је радио и као директор. Био је редовни члан Српског ученог друштва, почасни члан Академије наука (1892) и члан главног одбора Друштва Светог Саве у Београду.
Као добровољац учествовао је у Српско-турским ратовима (1876—1878). Као члан Либералне странке, био је ангажован на ширењу националних идеја. Са овим циљем путовао је по Македонији и Старој Србији. Свој историјски и књижевни рад наменио је пре свега подизању националне свести у Срба, међутим, баш због тога је често занемаривао научни приступ и критичку методу. Из националних побуда
често је улепшавао српску прошлост и обичаје. Његове радове оспоравaли су не само историчари других националности, већ и критички настројени српски историчари, нарочито Иларион Руварац. Иако се највећем делу његових раова одриче било каква историографска вредност неки аспекту његовог рада, нарочито онај у вези са прикупљањем српских средњовековних извора нису остали без одјека у историографији. Обилазећи крајеве Старе Србије 79-их година 19. века Милојевић је прикупио значајан број српских рукописа као и три значајне повеље Први уи Другу дечанску хрисовуљу које су чуване у Дечанима и Призренску тапију, документ који представља један од ретких сачуваних купопродајних уговора из средњовековне Србије. ОВај документ пронађен је на тавану цркве Светог Ђорђа Руновића у Призрену. Ови налази су објављивани и тако постали доступни научницима али је добар део Милојевићеве заоставштине изгубљен. Наиме, највећи део његове богате збирке страдао је током Првог светтског рата а након рата пронађен је само један сандук у коме се налазила Трећа дечанска хрисовуља док се другим двема значајним исправама изгубио сваки траг.
Његова главна дела су :
Песме и обичаји укупног народа српског, I (1869), II (1870), III (1875)
Путопис дела Праве-Старе-Србије, I—III (1871-1877)
Одломци историје Срба и југословенских земаља у Турској и Аустрији (1872)
Општи лист патријаршије пећске (1872)
Милош Милојевић рођен је 16. октобра 1840. године у Црној Бари, у Мачви од оца Стефана свештеника Црнобарског, и мајке Софије. Школовао се у Глоговцу, Београду, а затим је као државни питомац наставио школовање на универзитету у Москви где је студирао Филологију славенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу, при чему је највећи утицај на њега стварио руски слависта проф. Јосиф Максимович Бођански.
Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно огласио 1866. године чланком „Пропаганде у Турској“, будући да су Срби у то време још увек били под страном влашћу.
По повратку у Кнежевину Србију (1865) започиње рад у државној служби:
– у Ваљевском окружном суду
– у београдском апелационом и трговачком суду,
– Београдској гимназији
– Београдској богословији
– Лесковачкој нижој гимназији
– Светосавско Богословско-учитељској школи, да би
– 1. маја 1893. године – указом пензионисан.
Овде вреди напоменути речи Сретена Л. Поповића из његове књиге „Путовање по Новој Србији“ где о Милојевићевом деловању у Македонији, он каже:
„На жалост, наши државници слабо се о томе старају, већ и усталачког и вредног Милоша Милојевића, место да га на друге ствари које ће имати доброг плода употребе, отераше га штоно реч „где шева не пева“, и убише у њему и клицу у његовим полетима и одушевљењу за тим народима које је, метув главу у торбу, обилазио и за српску ствар спремао, као што сте, драги читаоци имали прилике чути и из мога у Врањи разговора са Џуваровићем, трговцем врањским, једном поштеном душом. Милојевић не припада ни једној партији, он само живи за српску идеју. Ја то добро знам, па бих желео да и други знају“!
Милојевић је био Редовни члан Српског ученог друштва и Почасни члан Српске краљевске академије, као и оснивач Друштва „Св.Саве“.
У време Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је основао и повео у рат добровољачке јединице (усташе) Моравско-добричко- добровољачки Усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско- усташки кор, како су се у то време називали устаници!!!
Узрок присуства у великом броју људи из неослобођених крајева 
код Милојевићевих усташа, био је његов дотадашњи веома плодни културно-просветно-војни национални рад, јер је на пример само једном приликом са својим кумом Шуменковићем тајно од јуна до октобра 1871. године пропутовао Стару Србију и Македонију, па му је овај довео око 150 добровољаца махом из Охрида и Дебарске нахије.
У редовима његовог кора било је и 30 питомаца чувеног Милојевићевог Другог одељења Богословије из Београда, које је и формирано да би уз редовно образовање, код тамошњих питомаца развијало јасно профилисано родољубље и патриотизам.
Духовне и световне власти Кнежевине Србије нису желеле да одводе (старије) ученике у рат, па је Милош Милојевић морао многе од својих питомаца да одбије чак и грубо, мада су га исти масовно молили да их не одбија када се јаве на зборна места.
Највећи број њих је Милош примио тек након свог преласка са Суповца на Рашку. О тадашњем значају Милоша С. Милојевића, пуковник српске војске Владан Ђ. Ђорђевић наводи следеће:
»Ко га је видео на делу у овом рату, тај ће се са мном сложити. Он је готово из ничега створио на Суповцу читав батаљон добровољаца, који је био састављен из најразноразнијих, а често и нараспуштенијих елемената, и умео је да их држи тако у запту, да су били прилично поуздана трупа. Свих пет села између Суповца и Мрамора, и вис пред Сечаницом он је држао са својим добровољцима, као да ми нисмо оступали у онаквом нереду 20-ог јуна, он је организовао тамошње становништво пошто га је у једној црквици близу Сечанице заклео на верност „свесрпском краљу Милану и свесрпској краљици Наталији“ (ја сажаљевам што немам при руци текст ове драгоцене заклетве, јер је заиста уникум стила и патријотског галиматијаса), он је своје ђаке, које је у II-ом одељењу београдске богословије васпитавао с одличним успехом (по признању његовог књижевног критичара Ст. Новаковића, када је овај био министар просвете), уврстио у редове својих бораца, и тај интелигентни елемент умео је дивно да употреби у корист војничке службе. У опште из тог археолога и професора разви се на један пут природни војнички старешина, као што је то доцније умео и у већим размерама да покаже, те га с правом произведоше за почасног капетана I-ве класе.« [Као учесник Српско-турских ратова (1876-1878),”
Милојевић је одликован: Таковским крстом V, IV, III, II, и I степена Златном медаљом за храброст Сребрном медаљом за храброст Златном медаљом за ревносну службу Краљевским орденом „Светог Саве“ Споменицом рата 1876 и 1877-1878 Медаљом црвеног крста Краљевским орденом „Белог орла“ Орденом Друштва „Светога Саве“ Орденом „Румунског крста“
Милојевић је успео да објави следећа дела: „Песме и обичаји укупног народа србског: Обредне песме“ „Песме и обичаји укупног народа српског: Сватовске“ Друга књига „Путопис дела Праве Старе Србије“ I део „Путопис дела Праве Старе Србије“ II део „Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији“ I део „Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији“ II део „Песме и обичаји укупног народа српског“ Трећа књига „Путопис дела Праве Старе Србије“ III део „Наши манастири и калуђерство“ „Српско-турски рат 1877.-1878. године“ – „Историјско етнографско географска мапа Срба и српских (југославенских) земаља у Турској и Аустрији“ заоставштина у рукописима „Путопис дела Праве Старе Србије“, девет књига „Песме и обичаји укупног народа српског“ Четврта књига „Немањица“ обиман материјал, …и још око 17 сандука несталих и до данас непронађених рукописа!!!
Породица и болест
Поред живота у Београду, Милојевић је остао везан и за Лесковац где је имао и имање у селу Бувцу. Женио се два пута, али ни са првом, ни са другом женом није имао деце. Прва жена је била ћерка Ане П. Николајевић-Молеровић и пуковника Петра П. Лазаревића-Цукића. Друга жена је била Савка, сестра судског генерала Владе С. Јовановића.
Умро је 24. јуна 1897. године у Београду на рукама свог кума, пријатеља и саборца Косте А. Шуменковића и ученика Атанасија-Тасе Јунгића а последње речи које је изговорио биле су – »Чувајте ми СрБство!«. Вест о Милојевићевој смрти објавили су све тадашње новине Краљевине Србије.
Пре почасног плотуна војске током сахране на Новом гробљу, видевши да међу присутнима влада збуњеност и мук, историчар Панта Срећковић, академик Српске краљевске академије, изговорио је следеће опроштајне речи:
»Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: Српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!«
Забрањена Историја Срба
Милош Милојевић, наш предани историчар, свакако је уперио своје мисли ка будућности, ка будућим генерацијама јер је спознао заверу – заверу која још увек траје. Суштина те завере је узмимо једном народу величанствени део историје, узмимо му корене, узмимо му понос – узећемо му територије, узећемо му будућност. Борио се срчано против непријатеља, често најжешћих баш из српског народа, од колега које су му морали помоћи да схвати да није на правом путу или ако јесте да га подрже, да ту историјску бакљу одрже упаљеном за будуће генерације.
Зашто је Милојевићева историја забрањена већ 141 годину?! Kо стоји иза те забране у свету и код нас Срба?!
Kао кад се отворе безграничне небеске капије тако ћете моћи да отворите врата историје сопственог народа када прочитате ову документовану и аргументовану књигу – забрањивану, спаљивану, али, ипак ЖИВУ…
Због чега је ова књига била забрањена?
Због тога што даје истину о српском народу. Милош Милојевић није имао длаку на језику, а био је строго побожан, и једноставно је написао истину. Није писао лажи, да се некоме свиђају а некоме не. Он је једноставно написао оно што је истражио. А шта је то истраживао и шта је користио као изворе, то данас ни један тим од двестотинак експерата, и то руске Академије историчара, не би могао да следи, нарочито у оном делу где говори о Словенству у Азији. Врло важан елеменат јесу и његови путописи и градиво за Обичаје укупног народа српског. Јер, он је схватио обичаје, па затим језик, разумео његов логички систем, што га је потом довело до Индије. Све то заједно води до Индије. Свакога ко се не плаши германског катедризма и политичких идеологија које се називају критичким историјским правцем то наиме води до Индије, а онога који сам себе лаже то води до седмог века. У Индији је Милош С. Милојевић сакупио, нешто преко 4470 српских топонима – значи имена градова, река, планина, језера, области са простора Индије, Kине, Блискога Истока, Северне Kине, па даље све до Јужне и Западне Европе.
Наручите кињигу "Забрањена Историја Срба" на следећем линку: http://veselaknjiga.com/zabranjena-istorija-srba-milos-s-milojevic/
Остави Коментар