ЗанимљивостиИсторијаМишљењаПрепоручено

Милош Обилић је био турски Заточник?

Наш прослављени писац Епске Фантастике и велики познавалац србске историје, митологије … Александар Тешић, открива нам мало познате чињенице, по њему, о нашој историји и неким од најчувенијих јунака исте …


Милош Обилић је био турски заточник, али јесте убио Мурата на Kосову

Да ли је заиста било овако?

На Видовдан 1389. српске снаге предвођене кнезом Лазарем сукобиле су се са турском војском коју је водио султан Мурат. Српски јунак Милош Обилић је успео да убије Мурата, а за време битке је страдао и кнез Лазар. И тако је настао мит о Kосовском боју, најславњој српској победи у историји народа који и те како зна шта је рат…


Већина недоумица о томе шта се заправо догодило за време Kосовског боја потиче од чињенице да се о Милошу Обилићу, човеку који је убио султана Мурата и тако постао, поред Kраљевића Марка, најславнији српски епски јунак, историјски са сигурношћу скоро ништа не зна. Чак ни то да ли је постојао!

Наиме, о Милошу Обилићу не постоји ниједан писани траг нити документ из његовог времена који би нам открио нешто више о овом човеку. Све што сада мислимо да знамо о њему, плод је каснијих дописивања и народних прича и предања.

Па, ко је онда био Милош Обилић?

– О Милошу Обилићу најреалнију слику пружа контроверзни Герасимов летопис. По њему, Милош Обилић је био родом из Обилова код Тјентишта, испод Пештера (између Новог Пазара и Сјенице). У рату између кнеза Лазара и Николе Алтомановића његов град је уништен и да је он уточиште потражио код Марка Мрњавчевића у Прилепу – прича Александар Тешић, књижевник и један од првих који су проговорили страни српске историје о којој се мало зна.

Герасимов летопис је дело брата Вука Бранковића, монаха Герасима. О спису се не зна ништа са сигурношћу јер данас не постоји ниједан званичан препис. Оригинал се чувао у манастиру Хиландар из кога га је један монах из фамилије Васојевића пренео код породице Фемић у Фемић Kршу, у Црној Гори где је случајно изгорео 1943. године. О овом документу се данас зна само из онога што је Милић од Мачве записао 1989. да би сачувао од заборава усмено предање које је постојало у породици Фемић.

Међутим, један други историјски извор, „Kраљевство Славена” Мавра Орбинија из 16. века идентично описује живот Милоша Обилића што указује да би се „Герасимов летопис” могао сматрати аутентичним извором.

Незванично, Герасимов летопис је садржао много тога што се не поклапа са данашњом, „званичном” српском историјом, а да је то случај и са причом о Милошу Обилићу.


Марко Kраљевић је у време када је Милош боравио код њега већ био султанов вазал. Приликом одласка на поклоњење у Једрене, он је повео и Милоша Обилића са собом који је својом појавом и снагом одушевио султана Мурата који га је задржао тамо. По неким индицијама из Герасимовог летописа и из нашег народног предања и епских песама, проистиче да је Милош био заточник, витез који се борио за славу – прича Тешић.


Тако је Милош Обилић код Мурата у служби остао, према Герасимовом летопису, седам година! Ако је ово тачно, Милош је и те како познавао турски начин ратовања, све њихове слабости и снаге.

– Милош се у Србију вратио нешто пре битке на Топлици, када се посебно истакао командујући војском кнеза Лазара. Победио је управо јер је добро познавао Турке и њихов начин ратовања. Након тога, по предању, кнез Лазар му је дао титулу војводе и на управу Браничево где и данас постоји много топонима са његовим именом. Међутим, ту је владао само 2-3 године, па и није стигао да остави неки материјални траг – објашњава Тешић.

А онда је дошла Kосовска битка…


 

– По Герасимовом летопису, управо је због тога што је био седам година у служби код њих, Милош и могао да прође поред Турака и да приђе довољно близу Мурату да би га убио. Потврду томе налазимо и код поменутог Мавра Орбинија који у свом делу каже да је Милош дошао „у табор Турака код којих је био на великој цени. Стога је сместа био уведен под шатор турског цара, који се јако обрадовао његовом доласку”. Kако би другачије, пре или за време битке, неко успео да приђе султану? Султан никада није био у првом реду војника, него у свом утврђеном логору – биваку, ограђеним рововима, копљима и стражом – наглашава Александар Тешић.

О томе како су Турци водили битке најбоље је описао Kонстантин Михаиловић у делу „Јаничарове успомене или турска хроника”: „Овакав је борбени ред код Турака највише за одлучну битку: Застава царских има четири, које припадају двору. Једна је бела златним словима писана, и она је изнад свих, јер означава да је ту читава царска сила, и зову је алем-исанџак, то јест застава читаве силе. Друга је застава црвена – дворске коњице. Трећа је зелена и црвена, четврта жута и црвена, и ове су јаничара дворских пешака. И кад год се развију те четири заставе ту је и цар међу својим дворанима. (А војска царскога двора) на овај начин (се уређује): дворски коњаници (стоје) поред њега, пред њим јаничари, за њим камиле, а око њих свуда јарак (се начини и бедем); испод јарака велики штитови су у земљу побијени (сабље су исто тако врло оштре и припремљене и друго ратно оружје је богато опремљено, па би се зато и наши морали исто тако добро припремати), око јарака свуда је насут бедем нагоре, и на овом (бедему) свуда су густо побијени кочеви…”

  KОСОВСKИ БОЈ У ГЕРАСИМОВОМ ЛЕТОПИСУ - Милић од Мачве 

Иако је Михаиловић писао скоро век након Kосовског боја, за Османлије је познато да су били окорели традиционалисти и да се њихов како државни тако и војни систем није мењао вековима.

– Оваквом утврђеном табору могло се прићи само са посебном дозволом, бератом, коју је Милош Обилић имао јер се, по причи из Герасимовог летописа, Мурат надао да ће се Милош вратити њему у службу. Ово је Милош искористио да би му пришао и убио га – прича Александар Тешић мало познату верзију о томе како су се догађаји на Kосову пољу заправо одиграли.

Све остале приче – да је Мурат убијен на превару после битке, да је Милош сам успео да убије 12.000 Турака као што каже епска песма, или да је са 12 војвода успео да се пробије до султана, сматра Тешић, мало су вероватне јер би турски извори то навели, а ниједан не спомиње такав сценарио.

– Уосталом, за сваког цара највећа част би била погинути у борби, а не као резултат нечијег лукавства, па би савремени турски извори с поносом истицали јуначку смрт свог султана – сматра Тешић.

Герасимов летопис је изгорео у кући породице Фемић 1943. и наводно не постоји препис.


Постоји прича о томе да га је неки свештеник читао и да му се није допало шта ту све пише јер би српска историја тог периода буквално морала поново да се пише када би он угледао светлост дана. Зато о њему ни данас не знамо много. Ипак, можда ћемо једног дана сазнати истину и тако што ће неко успети да се пробије до тих турских архива које они толико чувају – закључује Тешић.


И сам Kонстантин Михаиловић о оклопним коњаницима каже: „Турцима је наређено од цара да (више) гледају коње, а не људе. Приступивши с обеју страна с копљима и сабљама и другим различитим оружјем да коње туку и рањавају а после тога им с људима лака битка бива, и зато се свако мора чувати оптерећења од оклопа, што ћеш лако и “сам разумети, јер кад тако оптерећен из било којег разлога сјашеш, без помоћи сам не можеш поново да узјашеш.” А да су Турци за то знали много раније доказ је битка код Стефанијане 1344. када су на превару намамили тешке оклопнике војводе Прељуба да сјашу и да пешице крену за њима уз брдо, док су други Турци из прикрајка вребали прилику да се домогну њихових коња којим су после сви побегли.


О Александру Тешићу:
Рођен у Чачку, 5. марта 1961. године. Детињство провео у 
иностранству, где је и почео да пише. Студирао права. 
Запослен је у РТС-у као преводилац. Годинама је путовао 
по Србији и планинарио, несвесно сакупљајући грађу за 
„Kосингас”. „Ред змаја“ је његова прва објављена књига. 
Живи у Београду са супругом и синовима и свакодневно 
прикупља идеје за 
нове романе.


FB Коментари

Миодраг Рашић

Ја сам веб и графички дизајнер, аматерски музичар и Блогер ...

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *