Замислите да почините чин толико херојски и генијалан да по повратку са задатка лично регент Александар скине са своје униформе Карађорђеву звезду и окачи је на ваше груди, а потом исто то уради и француски генерал Сарај са својим орденом Легије части.
Холивуд мора да ангажује врхунске сценаристе и писце да би ИЗМИСЛИЛИ акционе и ратне јунаке … наша скорија историја има јеног таквог РЕАЛНОГ јунака и хероја – Михаила Маџаревића!
Тај суперхерој Великог рата данас пред нама васкрсава макар за тренутак и поклања се онако скромно у свом шињелу сурих пукова, трагајући за својим саборцима, трагајући за онима међу нама који и даље својим срцем осећају оно што су осећали победници на Церу, Сувобору, Kајмакчалану. Најбољи међу нашим претходницима, Михаило Маџаревић је ратовао за нас, сада и овде, сутра и заувек, он је ратовао да буде узорни јунак свим будућим српским генерацијама. Он је био један од оних који никада неће и не могу умрети и кога не може победити чак ни заборав -Драгослав Бокан.
Деветнаестогодишњи Михаило Маџаревић из Ваљева октобра је 1912. године тек био изашао из подофицирске школе када је почео Први балкански рат.
Тек, први у серији од три конфликта у којима је учествовао завршио је као наредник, након што је заробио једну турску батерију, а све то без и једне једине огреботине.
Други балкански рат је видео на Брегалници, скоро па једино хладним оружјем – бајонетима. Након што се опоравио од колере, новембра 1913. године вратио се у Ваљево као потпоручник.
Напад Аустроугарске у Првом светском рату дочекао је у Скопљу, да би потом био пребачен у околину Лознице. Његова прва акција је била скидање агресорског извиђача који је преко ливаде ишаодржећи испред себе српску сељанку као живи штит.
Даљина? Четири стотине метара! Сутрадан су наишли на гроб тог човека, на месту на коме је и убијен. Испоставило се да је у питању био официр, оберлајтнантФриц Мајер.
После борби које су се водиле на Гучеву и последичног повлачења српске војске, рањен је у Каменици код свог родног Ваљева. Ако мислите да га је то зауставило, па, грешите, јер људе као што је био Михаило Маџаревић ништа не може да заустави. Рањен, са својим је одељењем зауставио напад непријатеља.
Још 1914 Аустро’Уграски војници су већ славили освајање Србије, Михаило и његова јединица налетели су током гоњења душмана на кућу у којој су се, како су им сељаци дојавили, крили војници Двојне монархије. Он и двојица подофицира су развалили врата: у првом просторији пијани Мађар је на ражњу вртео ћуранакоји није ни приметио када су му склонили пушку, а у другој цео вод армејаца кајзера Фрање Јосифа. Испоставило се да су сви били официри. Епилог: Маџаревић је добио златну медаљу за храброст.
Почетком маја био је већ на реци Сави. Свака чета имала је задатак да команду обавести о непријатељу на другој страни реке, али пошто је преко пута њих био и густиш и ништа нису видели Маџаревић одлучује да без дозволе пређе реку са петнаестак добровољаца.
На другој страни у цик зоре затиче збуњене и буновне Аустроугаре како се брију. Без испаљеног метка све их пребацује на нашу страну и обезбеђује Врховној команди двадесетак „живих језика“. Леже да се одмори. Буде га, неко га тражи на телефон. Узима слушалицу:
– Ало.
– Овде Петар.
– Који Петар, презиме?
– Краљ Петар. (Ту је Маџаревић скочио као опарен)
– Изволите, Ваше величанство.
– За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка преко Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, под данашњим даном унапређујем у чин поручника.
– Хвала, Ваше величанство!
– Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци.
– Чуо нас Бог, Ваше величанство!”
Према књизи „Кроз сјај и сенке рата” (Београд, 1933)
Нема стајања и живљења на ловорикама за јунака наше данашње приче. 13. јуна креће да преотме Мишарску аду код Шапца, где непријатељи држе и неколико заробљених српских војника. Добија дозволу да сам смисли тактику. Одлучује се за лажни напад на доњи шпиц, а да он са главнином зађе непријатељу иза леђа и искрца се на горњем.
Упалило је. Број заробљених: више од сто. Један од њих га обавештава: Аустроугарској су познати његови подвизи и глава му је уцењена на 50.000 круна.
Недуго потом код Смедерева заробљава пун понтон Немаца из 83. пука. Бранећи одступницу преко реке Језаве, последњи је остао на мосту. Док су Швабе урлале, Михаило је извадио револвер, нанишанио и скинуо официра. Потом се хладнокрвно удаљио са лица места као Клинт Иствуд у Доларској трилогији.
Следио је слом српске војске која више није могла да држи силног и премоћног непријатеља, посебно не након што је на бојно поље дошао фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Прелази Косово, Албанију, увек штитећи одступницу, чекајући да се последњи војник повуче. Одмара се на Крфу, стиже на Солунски фронт.
И сада ви мислите, шта је овде све набројано од невероватних јуначних дела Михаила Маџаревића … а највећи подвиг тек долази …
Наиме, Бугари су се добро били ушанчили на Кајмакчалану и сламали сваки јуриш нас и наших савезника, а између тог места и Доброг Поља стајао је неосвојиви Кучков камен, највиша тачк са својих 2525 метара, где је непријатељ поставио митраљез којим је косио све што се мрда. Сви покушаји да се неутралише су пропадали један за другим.
Једнога дана на бојном пољу појављују се војвода Живојин Мишић, француски генерал Сарај и регент Александар. Притрчава им поручник Маџаревић и тражи дозволу да се он опроба на Кучковом камену. Мишић одбија. Овај инсистира. Сарај пита о чему се ради. Објашњавају му. Сарај се мисли, кад луди Србин хоће да гине ко сам ја да га у томе спречим. Даје дозволу.
Михаило и његов наредник узимају бомбе и крећу да се, усред бела дана, пењу као митраљеском гнезду, прво преко потока, па преко чистине пузећи, па узбрдо. Митраљез, који је до тада звекетао као блесав, сада се није оглашавао. Наједном: неколико експлозија, и котрљање Мике Маџаревића и његовог саборца низ падину. Кучков камен престаје да буде препрека.
Дотрчавају до забезекнуте заповедничке тројке, рапортирају. Потрешени регент Александар, будући краљ, са својих груди скида Карађорђеву звезду и качи је на Микине груди. Генерај Сарај, који је остао без текста и који је сада у мислима размишљао због чега он у својој војсци нема овакве јуначине, са својих груди скида орден Легије части.
Због чега Бугари нису пуцали? Па, Маџаревић је данима пажљиво гледао шта се дешава тамо горе и коначно је схватио да непријатељ, када сунце око поднева највише упекне, нема намеру да седи на положају, у пакленом бункеру, него се повлачи у хладовину. Е, управо је у том тренутку Маџаревић напао.
Постао је због тога капетан, и одбио место у гарди где би се одморио, већ је тражио да остане на фронту. 2. септембра је учествовао у општем нападу на Кајмакчалан и заробио бугарског војника тако што је око себе везао телефонску жицу па дао саборцима да га вуку не би ли отео везу; испоставило се да су исто радили и Бугари тако да им је шака допао жив непријатељски телефониста.
Када су пар дана касније Бугари кренули у противнапад спасила их је само алкохол. Ево шта се десило. Док су били у рововима неки наш војник је осетио да преко грудобрана много мирише ракија. Погледају они, кад, имају шта и да виде: мртви пијани Бугари леже на метар од њих. Ваљда кренули у офанзиву, али претерали у „охрабривању“ па пали у несвест. Последње што су урадили.
Тог дана је Маџаревић рањен, па се опорављао у Бизерти, у Африци. Вратио се и учествовао у пробоју Солунског фронта. У дневнику једног бугарског официра којег је ножем убио у борби прочитали су да је неколико дана раније спасио живот бугарском принцу престолонаследнику Борису. И то је имало везе са Миком.
Наиме, док је био седео у рову на стражи, међу непријатељем се појавила хрпа неких битних људи, а међу њима и један у белој униформи. Мика, шта ће куд ће, нема избора него да пушку упери у њега и опали. У задњем тренутку неко се бацио на момка у белом и повукао га у ров, спасивши му живот. Михаило Маџаревић тако умало није на списак рецки додао име будућег краља.
На крају рата, док је наша војска победоносно јездила кроз ослобођене пределе, у Бијељини ће упознати поповску кћи и заљубити се. Са њом ће родити троје деце. 1920. године биће демобилисан.
1933. ће објавити данас тешко доступну књигу сећања, „Кроз сјај и сенке рата“.
Када је избио Други светски рат, након пораза наше војске, одбија да приступи формацијама Недићеве Србије (ово сигурно не може бити уписано, као “светли моменат Недићеве владе …”). Одводе га у заробљеништво на Бањицу, а потом и у Немачку.
По завршетку рата одбија да се врати у комунистичку Југославију, и одлази у Америку. Умире 1965. године у Либертвилу, где је и сахрањен у порти манастира.
Његове кости још увек чекају да их се незахвална српска држава сети, и да их врати у отаџбину.
Михаило И. Маџаревић - Мургаш, 13. јануар 1894 — Либертивил, 20. фебруар 1965.
Шта ли треба да се догоди, да се у нашем народу нађу лјуди и средства, да се рецимо сними филм о овом човеку. Па то би људи гледали и мислили “ал’ га претераше.” … Али не то не би било претеривање, већ вероватно штури приказ свеих јуначких подвига овог јединственог и непоновљивог човека!
Остави Коментар