Пише: Миодраг Милановић
У записима о догађајима из година 550-551, Прокопије признаје да је узрок и повод ове инвазије био краљ Острогота Тотила (541-552); платио је северно-подунавским Склавима да нападну царство, у циљу слабљена византијских снага ангажованих на фронту у Италији. Иако таква могућност остаје упитна, она не може бити потпуно искључена, тим више што примери савеза варварских народа, понекад чак и на значајним удаљеностима од Царства, успешно опстају. То се односи, између осталих, на гепидо-лонгобардски савез (550) и гепидо-кутригурску алијансу (550-551).
Осим тога, сам долазак Склава у Далмацију, из 549.г. под остроготском контролом, могла би бити потврда постојања и функционисања остроготско–склавинског споразума. Тежина ситуације је захтевала од цара да предузме хитне мере не би ли повратио власт на тој територији али, његова ефикасност, је била сумњива; покушавајући читав низ војних и дипломатских акција само је делимично успео стати на крај притиску варвара. Паралелно са нападом Склава, у јесен 551. године, Бугари страхотно пустоше Трачанску епархију, до зидина Константинопоља, део Македоније и околину Солуна.1 Последња велика склавенска инвазија на Царство, за време владавине Јустинијана Ι, догодила се у пролеће 552.
Важну улогу у реализацији тог упада имали су Гепиди, саучесници Склава. По среди је била реакција Гепида на царску одлуку да помогне Лангобардима, те се Гепиди ставише на чело ове здружене инвазије. Заједно напредујући са Гепидима, јужно од Дунава, Склави пустоше огромна подручја префектуре Илирик. Генерал Бораидес, син Јустинијанове сестре Вигилантије, је смењен јер се није могао ефективно супроставити варварима. Његове акције углавном су биле одбрамбеног карактера. Прокопије је резигниран: „Провео је доста времена (борећи се) с тим (варварским) лукавствима напунивши све стазе телима мртвих; након што су узели многе безбројне робове и опљачкали све, а да им се нико није опирао, вратили су се (Склави) кући са огромним пленом. Јер, Римљани их нису успели потући нити их ухватити када су прелазили реку Истар, нити их на било који начин зауставити; Гепиди су добили новац и отишли даље“.2
Посебно сложене и непредвидиве резултате за време Јустинијанове владавине донела је политика према германским племенима Гепида, Лангобарда и Херула, стационираним у пограничном региону Западног Дунава (данашњи Банат). Проблеми које су царству донели Германи, на граници Баната и панонског Дунава, директно су се одразили на прилике на доњем Дунаву. Да ли одговорност за настанак и еволуцију ових проблема, што су резултирали тешким разарањима и масовном губитку живота, лежи искључиво на Германима? Несумњиво, германска племена су имала важну улогу у стварању несношљивих односа са Цариградом дуж дунавске границе али, у светлу историјске истине, морамо рећи да су игре византијске дипломатије биле оне које су генерално водиле и генерисале ове сукобе. Гепиди, кршећи федератни уговор са Царством, напали су и освојили Сирмијум 536. године. Искористивши заузетост илирских римско-византијских снага у остроготском освајању Далмације, освајају низ непокорних тврђава od Острогота, отварајући тако сукоб са Цариградом.
Прокопије бележи: „Гепиди, освојише Сирмијум и готово све градове Дакије; чим је цар Јустинијан победио Готе; тамо је одвео робове Римљанима и кренуо напред, утврђујући опљачкано Римско Царство“.3 У тим условима, цару су ускраћиване годишње субвенције и, у духу принципа што их је доследно следила римско-византијска дипломатија, покушао је решити проблем са Лонгобардима. У том циљу, вели наш писац, „ цар даје Лонгобардима упоришта у Панонији, многе друге земље и много новца. Због тога Лонгобарди се подигоше из својих земаља, где беху рођени и населише се недалеко од Гепида“. Изузетно ризична и кратковида мера римско-византијске дипломатије допринеће убрзавању страшних последица по Царство у Илирику и Далацији будући да су Лонгобарди, игноришући све договоре са Јустинијаном, „опустошили Далмацију и Илирију стигавши са робљем до граница Епидамнума“. Прокопије извештава, „неки од заробљеника побегли су одатле и успели да се врате кући; ови варвари, путујући кроз Римско царство као савезници Римљана, ако су и открили неке од бегунаца, хватали су их као да су њихови робови, одбегли од куће, одводећи их са њихових пребивалишта, а да нико није устајао против њих“.4 Слични проблеми, бар подједнако озбиљни, створили су Царству и Херули; они су 528. године ангажовани као чувари границе на Дунаву, у тврђави Сингидунум, која припада провинцији Мезије и Дачанској епархији. Одатле су „нападали и пљачкали Илирик и подручја Тракије“.5
Године 548. избио је крвави сукоб између Гепида, несталних византијских савезника, с неким племенским групацијама Херула и Лонгобарда; њима врлудања римско-византијске дипломатије (ни са ким искрено) уопште нису била страна. Власти Константинопоља сматрале су да је куцнуо прави тренутак да се нанесе одлучан ударац Гепидима. Јустинијан шаље војску, неки древни аутори су њену бројност проценили на око 10.000 људи (бројка се чини претераном), под вођством генерала Константина Бузеса и Аратиjа (Constantius Bouses, Aratios) појачану са око 1.500 коњаника. У првој акцији, римско-византијске трупе су сломиле на бојном пољу савезнике Гепида, предвођене лидером Oрдосом (Aordos). Успех није донео очекиване резултате него се окренуо против Византије јер су Гепиди и Лонгобарди пожурили да закључе двогодишње примирје и створе заједнички фронт против Империје. Јустинијан ће и даље покушавати да искориштава неспоразуме између Гепида и других варвара, војно интервенишући кад год се за тим указивала прилика; с друге стране, варвари су одговорили користећи иста оружја и методе империјалне дипломатије.
Све то је утицало да Јустинијан, према Прокопију, изгради или обнови више од 600 утврђења на Балкану, осам пута више него у целом азијском делу Царства. Утврде у Мезији, Малој Скитији, Илирику и Тракији изградио је Јустинијанов архитекта Викторино (Victorinos). Програм обнове и изградње је убрзан Склавским нападима (549-51); иза њих су многа утврђења остала разрушена, како Прокопије вели „ништа од тога није остало осим имена“ а да варвари и даље „стално постављају скривене заседе против путника што читав округ чини непроходним“. Прокопијев списак „De aefendis“ (О грађевинама) одаје утисак о Склавима као великом војном проблему и изазову за Империју, објашњавајући како је читава стратегија израде и обнове утврда на Балкану усресређена на дунавску границу и грађевине сазидане да одговоре условима одређене врсте ратовања, предупређујући изненадне нападе са севера. Систем одбране је тако осмишљен како би се, превасходно, заштитила села, не урбани центри; према Прокопију прва мета варвара била су плодна поља, не градови.
Јустинијанова стратегија је била дакле, да не затвара границу, већ да гради три узастопне линије одбране, једну уздуж Дунава, другу дуж Старе планине, трећу у непосредној близини Цариграда.Од свих се очекивало да успоре, ако не и зауставе било какве варварске нападе. Прокопијева четврта књига се стога дефинише као „кодификована” карта варварских инвазија на Балкану, њиховом правцу и утицају. Прокопијеве „Грађевине“ дају чврсте доказе, средином 6. века, граница Дунава, заједно са провинцијама у унутрашњости, је добила низ утврђења које Балкан до тада није видео. Ипак, Јустинијанов концепт одбране показао се као ефикасан јер, са изузетком Заберганове инвазије и Кутригуровог упада у Далмацију 558/9 и 568.г. не спомињу се никакви даљњи покушаји озбиљнијих балканских инвазија, све до поседње четвртине шестог века, можда као последица Јустинијанове одлучне победе против Гота у Италији. Према Агатију из Мирине, Заберган је, наступајући са великим бројем коњаника, прешао замрзнути Дунав као да је земља.6 Виктор из Тунуне (Victor Tunnanensis +570) епископ северноафричког града Тунуне, хроничар касне антике, пишући у Цариграду 565.г. каже како су Хуни побили војску што је предводи извесни Сергеј, син свештеника Баха.7 Те вести потврђује Јован Малала; код њега, као и код Теофана, Склави су савезници Заберганових хорди, играјући одређену улогу у његовој инвазији.
1. Procopius, Gothic War, IV, 21. 2. Procopius, History of the Wars, Ibid. 3. Procopius, Ibid. 4. Procopius, Ibid. 5. Procopius, Ibid. 6. Агатије или Агатије Схоластик (Αγαθιας σχολαστικος, 530-594) из Мирине (Мизија), еолског града у западној Малој Азији (сада у Турској), био је грчки песник и главни историчар дела владавине римског цара Јустинијана између 552. и 558. године 7. Herrin, Judith, The Formation of Christendom. Google Books: Princeton University Press, 1989. 241
Остави Коментар