ZanimljivostiIstorijaMišljenjaPreporučeno

Jesu li Sklavi-Srbi imali svoje kraljeve?

Piše: Miodrag Milanović

Puno puta se postavljalo pitanje jesu li Sklavi imali poglavice ili kraljeve tokom 6. veka? Terminologija korištena u grčkim izvorima veoma je složena i teška za tumačenje. Jedini termin što se konsekventno pojavljuje tokom 8. i 9. veka je arhont, označavajući vladara sa punom, regionalno organizovanom vlašću. Za autora druge knjige „Čuda svetog Dimitrija, vođa Sklava Cakan (Chatzon) je bio egzarh. Za Menandera Protektora, Davrentije je vođa plemenske konfederacije a Teofilakt Simokata za lidere (Pirogast, Musokije) koristi najrazličitije termine. Autor „Strategikona“ za plemenske poglavare, isto kao i u slučaju vođa Longobarda, koristi termin „kralj“.

U kasnim rimskim izvorima, ista tutula je korištena za nezavisne varvarske vođe, lidere što su posedovali značajnu moć, izdižući se među ostalim plemenskim liderima. Musokija su njegovi saplemenici nazivali kraljem „na varvarskom jeziku“.

Lideri Sklava, za razliku od onih kod Germana, Rimljana ili Avara, nisu posedovali istu vrstu moći. Oblici vladavine su višestruki a ova raznolikost, kako sugeriše Florin Kurta, u antropološkim terminima se može najbolje opisati kao koegzistencija tri oblika vladavine. To su poglavice koji imaju privilegovan položaj kontrole bogatstva i čija moć je manipulativna, veliki ratnici čija moć proističe iz njihove veštine i herojskih podviga te velikih lidera (arhonta, egzarha, kraljeva) koji organizuju kako ratove tako i proslave, tu su i ovlašćeni pojedinci što arbitriraju u sporovima unutar zajednice, ritualni praktičari, vodeći ratnici.

U ovu sliku se odlično uklapa Ardagast (Radogost) opisan kod Simokate u dve priče. Bio je čovek neverovatne fizičke snage, ona mu je pomogla da izbegne rimsko zarobljavanje 593.g. Takođe, imao je „svoju“ teritoriju koju je Prisk napao iste godine. Možda je Ardagast bio vođa ratnika specijalizovan u organizaciji pljačkaških pohoda preko Dunava. Ardagast je vodio i prepad od 585, kada je presreo Komentiola nedaleko od Hadrijanopolja. Od Rimljana je percipiran kao istinska pretnja, kada je Priskova ekspedicija okončala njegovo uzdizanje na društvenoj lestvici. Ardagast je pao u zaborav jer se, od tada, u dokumentovanim događajima, ne pominje.
Teofilakt pominje i Pirogasta, drugog velikog sklavskog lidera, Ardagastovog savremenika, u sklopu Petrove kaznene ekspedicije, severno od Dunava. Pirogast je titulisan kao brigadir, što je bio vojni čin u rimskoj vojsci.

Pirogast se naziva istim imenom kao i komandanti Rimljana, što sugeriše da je bio vojni vođa. Istina je da ga nazivaju „plemenskim vođom varvarske horde“. Isti termin se primenjuje na dvojicu saracenskih lidera. Za razliku od Ardagasta, Pirogast nije imao svoju teritoriju. Poginuo je u bici i, kako stoje stvari, nije bio ništa više od vojnog lidera pristiglog preko Dunava ne bi li se suprostavio Petrovim trupama. Najupečatljivije vođe Sklava bili su Davrentije, opisan kod Menandera i Samo, kod Fredegara. Oba se pojavljuju kad govore pred svojim ljudima, naglašavajući svoju hrabrost i nezavisnost.

Za razliku od rečitog Davrentija, Samo je kralj Venda koji je svoju razboritost i
mudre postupke dokazao mnogo puta, donoseći Vendima pobede i nezavisnost. Prema arheološkim nalazima, Samovo je kraljevstvo pokrivalo današnju  Moravsku, Slovačku i Donju Austriju. Naselja, u kasnijoj moravskoj i nitranskoj kneževini (Velika Moravska), često su ista kao i ona iz vremena Samova kraljevstva. Današnja Češka, verovatno, Sorbija na Labi sigurno, te država Karantanija privremeno, postale su delovi kraljevstva oko 630. Srbi, pod vođstvom Sama, uspeli su odbiti sve avarske napade, a pošto što su pobili neke franačke trgovce ili im
oteli robu, morali su se boriti i protiv Franaka. 631.  franački kralj Dagobert I merovinški (603—639) poslao je tri vojske protiv kralja Sama. Najveću među njima, iz Austrazije, potukli su Srbi i Samo kod (danas nepoznatog) dvorca Vogastigurga braneći središte Samova kraljevstva. Samo je potom izveo nekoliko protivudara sve do franačke Tiringije i opljačkao je. Posle tog uspeha, Samu se pridružio srpski knez Dervan. Odluka o priključivanju Samovom plemenskom savezu (631/32) je bila presudna. U Samovom plemenskom savezu, Dervanovi Srbi dobili su pouzdanu zaštitu od Franaka i drugih neprijatelja(1).  Samo je sklopio saveze sa nekoliko vendskih istaknutih porodica, ženeći se  sa 12 žena: „koje su mu rodile dvadeset dva sina i petnaest kćeri.” Bio je uključen u velike trgovačke poslove, oni su mu doneli bogatstvo, status i određen politički uticaj kao i čvrste saveze.

Više od dvadeset godina ranije, drugi kralj Musokije, imao je mobilne odrede koje su bile u stanju da izviđaju okolni teren i pružaju pomoć Sklavima na susednim teritorijama. Za razliku od Sama, Musokije je vladao na manjoj teritoriji; kako bi uništio njegov poglavarski uticaj, Prisk je trebao samo da opustoši njegovo selo i zarobi ga. Međutim, moć Perbunda, kralja srpskog plemena Rinčana, izgrađena je uspostavljanjem posebnog odnosa sa vizantijskom imperijalnom vlašću. Perbundo je tečno govorio grčki jezik, prihvatio vizantijsku kulturu i oblačio se u haljine tipične za vizantijsku aristokraciju. Kada je uhapšen i odveden u Konstantinopolj, tu su bili njegovi prijatelji da ga spasu od nevolja. Kao Perbundo, i Musokije je bio vrlo popularan među svojim saplemenicima. Kada je pogubljen „svi narodi Sklabena“
naseljeni oko Soluna su se pobunili i napali grad. Primeri Musokija, Perbunda i posebno Sama ukazuju na pravljenje klanova koji pojedince mogu uzdići do najviših položaja.

Izvori vele kako Sklavi koriste prilično primitivnu vojnu opremu mada, Jovan iz Efesa, ne propušta istaći njihovu prilagodljivost rimskom načinu ratovanja i oružju gde svakako spada upotreba katapulta prilikom opsade gradova. U „Strategikonu“ se pominju kraljevi Sklava koje bi generali trebali pobediti ubeđivanjem ili darovima; međutim, generalno, sa Sklavima u obzir nije dolazilo nikakvo sklapanje ugovora (nisu ih poštovali) a veći efekat je ostavljalo uterivanje straha nego darivanje. Kada Pseudo Cezarije opisuje divlje Sklave, za razliku od mirnih Fizionita, on ih poredi sa divljim životinjama jer oni, „zovu jedni druge urlajući kao vukovi“. Ovo se može tumačiti sistemom verovanja i rituala prisutnih u sklavinskom društvu  gde se simbol vuka pojavljuje u vezi sa veštinom ratovanja.

1.Zajedno sa slovenskim vladarom Samom, Dervan je vodio ratove koji su razbili 
franačku vrhovnu vlast na Sali i učvrstili političku nezavisnost Srba u toj oblasti, 
a to će trajati i sledećih vek i po, kada će biti utvrđena granica prema Slovenima, 
tj. Srbima, Limes Sorabicus. Godine 641. tirinški vojvoda Radulf sklopio je dogovor 
sa svojim istočnim susedima o istim pravima i kaznama za sve. Iz ovih događaja potiču 
prve poznate političke akcije srpskih plemena.

S druge strane, „Strategikon“ savetuje rimsku vojsku da, dok borave na teritoriji Sklava, mogu očekivati napade njihovih ratnika; ako njihovi protivnici počnu popuštati, oni ih još silnije napadaju. Vučije urlanje neki komentatori povezuju sa tajnim bratstvom „vučijih ratnika“ ali, za to nema dokaza. Ono što je sigurno, vuk je za Sklave bio vrsta totemske životinje o čemu i danas svedoče srpska imena i prezimena koja kao osnovu imaju imenicu vuk. Među brojnim verzijama „Dela apostola Andreje“ postoji dugačko sirijsko metričko delo sa pričom o njegovom putovanju u zemlju vukova, ljudi koji jedu pseće meso(2).  „Dela Andreje“, spomenuta od strane Euzebija, Epifanija i drugih, spadaju u grupu „Dela apostolskih“ tradicionalno pripisanih Lukiju Karinusu. Po mišljenju M.R. Džejmsa, koji ih je uredio 1924, pripadaju trećem veku, nastala oko 260.g.(3)

Sačuvana su u četiri rukopisa, najstarijem od njih autorstvo je pripisano svetom Jevremu(4).  Sadržaj sirijskih akata odražava zajedničku strukturu apokrifnih dela gde
se prikazuju dela apostola. U njima dominiraju motivi okrutnih pagana, putovanja, čuda, propovedanja i obraćenja. Ipak, najinteresantnija je informacija o imenu gospodara vukova: „…va rhet (v) mehdazzgadde sed Buz malka v’emar (v) leh“(5). Dakle, vučji kralj  je bio prozvan Buz (ili Boz)(6) .  Međutim, to je bilo i ime kralja Anta, Jordan ga pominje u njegovoj „Getici“: „Vinitarije (kralj Ostrogota), ostajući pod vlašću Huna, udaljio se malo od njih, trudeći se da pokaže svoju hrabrost pokretom svojih snaga protiv zemlje Anta. U prvoj bici, Anti su ga potukli. Posle ih je Vinitarije porazio i, kao strašan primer ostalima, dao je razapeti kralja Anta zvanog Boz zajedno sa njegovim sinovima i sedamdeset plemića, ostavivši njihova tela da vise ne bi li podvostručila strah kod onih što se predadoše“(7).  Jordanova verzija je jedina informacija o antskom kralju Bozu (Boži). Da li je sirijski autor „Dela“ mislio na sklavinsko pleme Anta i kralju Boži što vladaše ljudima-vucima?

Ljudi-vukovi se često pominju u drevnim izvorima. Ktesija piše, živeli su u Indiji(8).  Herodot (ΙV, 105) smatra da su se Neuri, naseljeni na području današnje Ukrajine, pretvarali u vukove jednom godišnje, imajući na severu kanibale kao susede (ΙV, 100). Kalisten iz Olinta (Καλλισθένης, 360-328. p.n.e.), službeni dvorski istoričar za vladavine Aleksandra Velikog, piše da su ljudi-vukovi živeli na severu Kavkaskih planina iza Huna. Pratio je Aleksandra na njegovom velikom pohodu u Aziji. Kalisten je napisao nekoliko istorijskih dela vezanih za Grčku, kasnije izgubljenih. Njegovi zapisi o Aleksandrovom pohodu su, međutim, sačuvani kroz
opsežno citiranje od strane kasnijih autora. Napisana u Siriji krajem sedmog veka, „Apokalipsa“ Pseudo-Metodija oblikovala je i uticala na hrišćansko eshatološko
mišljenje u srednjem veku. Ona pominje narod kanibala (aklai bnainashe) nazvan ljudima-vukovima (kalb barnasha); žive između 22 kraljevstva smeštena iza Severne kapije što je napravi Aleksandar Makedonski(9).  Ljudi-vukovi dakle nisu bili izum autora „Dela Andreje“.

2.Andrej Apostol (Ανδρεας), takođe poznat kao Sveti Andreja, bio je hrišćanski apostol
i brat Svetog
Petra. U pravoslavnoj tradiciji se spominje kao prvi pozivar (Πρωτοκλητος). 
Prema pravoslavnoj tradiciji, apostolski naslednik sv. Andreje je carigradski 
patrijarh.

3.Leucius Charinus u devetom veku naziva se Fotije Ι iz Konstantinopolja; ime je 
primenjeno u ciklusu spisa nazvanih „apostolske romanse".

4.M. van Esbroeck, Actes syriaques d’André attributes à Éphrem, Orientalia Christiana 
Analecta, 1998. (256),pp. 85–104.

5.Glasnici su potrčali prema kralju Bozu i rekli mu...

6.U vatikanskom manuskriptu sreću se forme Bozovog imena kao Bur ili Pud. M. 
Van Esbroeck, Actes syriaques d’André attributes à Éphrem, op. cit., p. 88.

Ideja o njihovom postojanju zasniva se na dugoj mitološkoj tradiciji raznolikih čudovišnih bića. Ipak, da li je mislio na Sklave kad je o njima pisao? Sklavinski Anti živeli su u regionu na severu Crnog mora, kako piše Jordan: „Anti, najhrabriji od ovih naroda, prebivajući na obodu Pontskog mora, proširili su se od Dnjestra prema Dnjepru, rekama udaljenim mnogo dana jedne od druge“(10).  Izvori ne daju informaciju o geografskoj lokaciji ove zemlje (ar’a dkalbe), tek je pomenuto da je u nju Andreja putovao brodom. Po sredi može biti Hirkanija (Kρκανια, Varkana, zemlja vukova), teritorija na južnoj obali Kaspijskog mora (Hirkanijski okean) i planine Elburs na jugu i zapadu(11).   Zemlja, veoma plodna, ima klimu vlažnog mediteranskog tipa u planinskim područjima odmah do Kaspijskog mora, a hladna stepa je u ravnicama prema istoku. Persijanci su je smatrali jednom od „dobrih zemalja i regiona“, koje je lično stvorio vrhovni bog Ahura Mazda. Hirkanija je otvorena na severoistoku do srednjeazijske stepe, gde su nomadska plemena živela
stolećima. Ipak, prema najstarijim hrišćanskim tradicijama, regioni gde je apostol propovedao jevanđelje su bili Grčka, Pont i Skitija, zemlje na severu od Crnog mora.
„Hronika Nestora“ dodaje da je propovedao duž Crnog mora i reke Dnjepar sve do Kijeva, a odatle je putovao u Novgorod. Tako je postao zaštitnik Ukrajine, Rumunije i Rusije.

Prema tradiciji, osnovao je Carigrad 38. godine, postavljajući Stahisa za biskupa.
Prema Hipolitu iz Rima, Andreja je propovedao u Trakiji, a njegovo prisustvo u Vizantiji pominje se i u apokrifnim delima Andreje. Bazil iz Seleukije je takođe znao za misije apostola Andreje u Trakiji, Skitiji i Aheji. Ta biskupija će se kasnije razviti u Carigradsku patrijaršiju. Andreja je, zajedno sa svetim Stahisom, priznat kao zaštitnik patrijaršije. Kao što je već pomenuto, prema sirijskoj istoriji,  Andreja je propovedao u Hirkaniji. Ime ove zemlje, grčkog porekla, izvedeno je iz imena starog Irana (‛Īrqā na sirijskom) Vehra, što znači vuk i to je bila vučija zemlja. U srednjevekovnom spisu „Menologium of Basil II“, pisanom oko godine 1000, zemlja
misije svetog Andreje je Baktrija, domovina njegovog asistenta Kinokefalika (Cynocephalic, čovek sa psećom glavom). Čini se da je sama ideja o vukovima (psima)-muškarcima povezana s primitivnim uverenjima da se čovek može pretvoriti u životinju. Ritualna transformacija mladog ratnika u vuka bila je široko rasprostranjena među indoevropskim i turskim narodima. Oni su sebe smatrali potomcima vučice. Fenomen likantropije je potvrđen i među Srbima-Sklavima. Još u šestom veku, Pseudo-Cezarije je pisao o Sklavima koji su komunicirali među sobom urlajući kao vuci. Posledice ovih verovanja mogu se pratiti u srpskim predanjima o
vukodlacima. Ime kralja Buza (Boza, Bože), spomenuto u „Delima Andreje“, moglo je biti preuzeto iz Jordanove  „Getike“. Autor je verovatno koristio narodne tradicije u vezi ovog apostola i pomešao ih sa njegovim saznanjima o varvarskim narodima na severu. Moguće, da je znao neke ranije podatke o boravku Andreje na teritoriji današnje Rusije. Prema tome, mogao ih je povezati sa informacijama o kralju Anta Bozu i predanjima o  likantropiji kod Sklava.

7.The Gothic History of Jordanes, op. cit., 121.
8.Ktesija iz Knida, grčki lekar na dvoru persijskog kralja Artakserksa ΙΙ od 404. 
do 398./397. g. pre n.e. Ktesija je napisao nekoliko knjiga o Persiji i Indiji. Ove 
knjige su sada izgubljene, ali su ih citirali drevni autori; shodno tome, u stanju smo da 
procenimo njihovu vrednost kao popularnu istoriju i kao zabavna umetnička dela.
9.W. Witakowski, The Division of the Earth between the Descendants of Noah in Syriac 
Tradition, “Aram” 5(1993), p. 642.
10.The Gothic History of Jordanes, op. cit., 60.
11.Varkana or Vehrkana, piše Mirča Elijade u, Od Zalmoksisa do Czyngis-chana, 
Warszawa 2002.

Posetite: http://www.vandalija.com


FB Komentari

Miodrag Milanović

Istoričar Miodrag Milanović pripada svetskom kruguistoričara - strukturalista, živo zainteresovan da re--konstruiše drevne korene srpskog naroda. Pre gna n tankritičan stav autora se ne pokazuje tek u samostal nostisuda koji se ne samo razlikuje od drugih, već se odmahrazračunava sa tim drugim (pozitivisti, tito is ti čkiistoričari, Bečko- berlinska škola), kao što se pokazujeu spremnosti ovog istražitelja drevne pro š losti Srbada porekne dela koja kritikuje, smatrajući sebe pozvanimi ovlaštenim da to čini, s jedne strane svojim sigurnimznanjem i još više svojim kriteri ju mom u istori ogra -fiji, nezadovoljan stanjem oficijelne srpske isto ri -ogra fije – konvencionalne i komformi stičke. U svojojrekonstrukciji srpske povesti koristi, pored isto rij -skih vesti i relevantne naučne litera ture, sa velikompregnancijom, arheološke, etnogra f ske i mitološkeizvore. Konačan ishod ovog is to ri ograf skog poduhvataje do te mere uspešan da mo žemo govoriti o novomkritičkom glasu koji svakako treba podržati. Za knjiguSrpski stari vek dobio je plaketu Karađorđe i nagraduMilan Đ. Milićević (prvi sekretar SANU i osnivač SKZ). Ognjenka Mihajlović

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *