Пише: Миодраг Милановић
Пуно пута се постављало питање јесу ли Склави имали поглавице или краљеве током 6. века? Терминологија кориштена у грчким изворима веома је сложена и тешка за тумачење. Једини термин што се консеквентно појављује током 8. и 9. века је архонт, означавајући владара са пуном, регионално организованом влашћу. За аутора друге књиге „Чуда светог Димитрија, вођа Склава Цакан (Chatzon) је био егзарх. За Менандера Протектора, Даврентије је вођа племенске конфедерације а Теофилакт Симоката за лидере (Пирогаст, Мусокије) користи најразличитије термине. Аутор „Стратегикона“ за племенске поглаваре, исто као и у случају вођа Лонгобарда, користи термин „краљ“.
У касним римским изворима, иста тутула је кориштена за независне варварске вође, лидере што су поседовали значајну моћ, издижући се међу осталим племенским лидерима. Мусокија су његови саплеменици називали краљем „на варварском језику“.
Лидери Склава, за разлику од оних код Германа, Римљана или Авара, нису поседовали исту врсту моћи. Облици владавине су вишеструки а ова разноликост, како сугерише Флорин Курта, у антрополошким терминима се може најбоље описати као коегзистенција три облика владавине. То су поглавице који имају привилегован положај контроле богатства и чија моћ је манипулативна, велики ратници чија моћ проистиче из њихове вештине и херојских подвига те великих лидера (архонта, егзарха, краљева) који организују како ратове тако и прославе, ту су и овлашћени појединци што арбитрирају у споровима унутар заједнице, ритуални практичари, водећи ратници.
У ову слику се одлично уклапа Ардагаст (Радогост) описан код Симокате у две приче. Био је човек невероватне физичке снаге, она му је помогла да избегне римско заробљавање 593.г. Такође, имао је „своју“ територију коју је Приск напао исте године. Можда је Ардагаст био вођа ратника специјализован у организацији пљачкашких похода преко Дунава. Ардагаст је водио и препад од 585, када је пресрео Коментиола недалеко од Хадријанопоља. Од Римљана је перципиран као истинска претња, када је Прискова експедиција окончала његово уздизање на друштвеној лествици. Ардагаст је пао у заборав јер се, од тада, у документованим догађајима, не помиње.
Теофилакт помиње и Пирогаста, другог великог склавског лидера, Ардагастовог савременика, у склопу Петрове казнене експедиције, северно од Дунава. Пирогаст је титулисан као бригадир, што је био војни чин у римској војсци.
Пирогаст се назива истим именом као и команданти Римљана, што сугерише да је био војни вођа. Истина је да га називају „племенским вођом варварске хорде“. Исти термин се примењује на двојицу сараценских лидера. За разлику од Ардагаста, Пирогаст није имао своју територију. Погинуо је у бици и, како стоје ствари, није био ништа више од војног лидера пристиглог преко Дунава не би ли се супроставио Петровим трупама. Најупечатљивије вође Склава били су Даврентије, описан код Менандера и Само, код Фредегара. Оба се појављују кад говоре пред својим људима, наглашавајући своју храброст и независност.
За разлику од речитог Даврентија, Само је краљ Венда који је своју разборитост и
мудре поступке доказао много пута, доносећи Вендима победе и независност. Према археолошким налазима, Самово је краљевство покривало данашњу Моравску, Словачку и Доњу Аустрију. Насеља, у каснијој моравској и нитранској кнежевини (Велика Моравска), често су иста као и она из времена Самова краљевства. Данашња Чешка, вероватно, Сорбија на Лаби сигурно, те држава Карантанија привремено, постале су делови краљевства око 630. Срби, под вођством Сама, успели су одбити све аварске нападе, а пошто што су побили неке франачке трговце или им
отели робу, морали су се борити и против Франака. 631. франачки краљ Дагоберт I меровиншки (603—639) послао је три војске против краља Сама. Највећу међу њима, из Аустразије, потукли су Срби и Само код (данас непознатог) дворца Вогастигурга бранећи средиште Самова краљевства. Само је потом извео неколико противудара све до франачке Тирингије и опљачкао је. После тог успеха, Саму се придружио српски кнез Дерван. Одлука о прикључивању Самовом племенском савезу (631/32) је била пресудна. У Самовом племенском савезу, Дерванови Срби добили су поуздану заштиту од Франака и других непријатеља(1). Само је склопио савезе са неколико вендских истакнутих породица, женећи се са 12 жена: „које су му родиле двадесет два сина и петнаест кћери.” Био је укључен у велике трговачке послове, они су му донели богатство, статус и одређен политички утицај као и чврсте савезе.
Више од двадесет година раније, други краљ Мусокије, имао је мобилне одреде које су биле у стању да извиђају околни терен и пружају помоћ Склавима на суседним територијама. За разлику од Сама, Мусокије је владао на мањој територији; како би уништио његов поглаварски утицај, Приск је требао само да опустоши његово село и зароби га. Међутим, моћ Пербунда, краља српског племена Ринчана, изграђена је успостављањем посебног односа са византијском империјалном влашћу. Пербундо је течно говорио грчки језик, прихватио византијску културу и облачио се у хаљине типичне за византијску аристокрацију. Када је ухапшен и одведен у Константинопољ, ту су били његови пријатељи да га спасу од невоља. Као Пербундо, и Мусокије је био врло популаран међу својим саплеменицима. Када је погубљен „сви народи Склабена“
насељени око Солуна су се побунили и напали град. Примери Мусокија, Пербунда и посебно Сама указују на прављење кланова који појединце могу уздићи до највиших положаја.
Извори веле како Склави користе прилично примитивну војну опрему мада, Јован из Ефеса, не пропушта истаћи њихову прилагодљивост римском начину ратовања и оружју где свакако спада употреба катапулта приликом опсаде градова. У „Стратегикону“ се помињу краљеви Склава које би генерали требали победити убеђивањем или даровима; међутим, генерално, са Склавима у обзир није долазило никакво склапање уговора (нису их поштовали) а већи ефекат је остављало утеривање страха него даривање. Када Псеудо Цезарије описује дивље Склаве, за разлику од мирних Физионита, он их пореди са дивљим животињама јер они, „зову једни друге урлајући као вукови“. Ово се може тумачити системом веровања и ритуала присутних у склавинском друштву где се симбол вука појављује у вези са вештином ратовања.
1.Заједно са словенским владаром Самом, Дерван је водио ратове који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области, а то ће трајати и следећих век и по, када ће бити утврђена граница према Словенима, тј. Србима, Limes Sorabicus. Године 641. тириншки војвода Радулф склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције српских племена.
С друге стране, „Стратегикон“ саветује римску војску да, док бораве на територији Склава, могу очекивати нападе њихових ратника; ако њихови противници почну попуштати, они их још силније нападају. Вучије урлање неки коментатори повезују са тајним братством „вучијих ратника“ али, за то нема доказа. Оно што је сигурно, вук је за Склаве био врста тотемске животиње о чему и данас сведоче српска имена и презимена која као основу имају именицу вук. Међу бројним верзијама „Дела апостола Андреје“ постоји дугачко сиријско метричко дело са причом о његовом путовању у земљу вукова, људи који једу псеће месо(2). „Дела Андреје“, споменута од стране Еузебија, Епифанија и других, спадају у групу „Дела апостолских“ традиционално приписаних Лукију Каринусу. По мишљењу М.Р. Џејмса, који их је уредио 1924, припадају трећем веку, настала око 260.г.(3)
Сачувана су у четири рукописа, најстаријем од њих ауторство је приписано светом Јеврему(4). Садржај сиријских аката одражава заједничку структуру апокрифних дела где
се приказују дела апостола. У њима доминирају мотиви окрутних пагана, путовања, чуда, проповедања и обраћења. Ипак, најинтересантнија је информација о имену господара вукова: „…va rhet (v) mehdazzgadde sed Buz malka v’emar (v) leh“(5). Дакле, вучји краљ је био прозван Буз (или Боз)(6) . Међутим, то је било и име краља Анта, Јордан га помиње у његовој „Гетици“: „Винитарије (краљ Острогота), остајући под влашћу Хуна, удаљио се мало од њих, трудећи се да покаже своју храброст покретом својих снага против земље Анта. У првој бици, Анти су га потукли. После их је Винитарије поразио и, као страшан пример осталима, дао је разапети краља Анта званог Боз заједно са његовим синовима и седамдесет племића, оставивши њихова тела да висе не би ли подвостручила страх код оних што се предадоше“(7). Јорданова верзија је једина информација о антском краљу Бозу (Божи). Да ли је сиријски аутор „Дела“ мислио на склавинско племе Анта и краљу Божи што владаше људима-вуцима?
Људи-вукови се често помињу у древним изворима. Ктесија пише, живели су у Индији(8). Херодот (ΙV, 105) сматра да су се Неури, насељени на подручју данашње Украјине, претварали у вукове једном годишње, имајући на северу канибале као суседе (ΙV, 100). Калистен из Олинта (Καλλισθένης, 360-328. п.н.е.), службени дворски историчар за владавине Александра Великог, пише да су људи-вукови живели на северу Кавкаских планина иза Хуна. Пратио је Александра на његовом великом походу у Азији. Калистен је написао неколико историјских дела везаних за Грчку, касније изгубљених. Његови записи о Александровом походу су, међутим, сачувани кроз
опсежно цитирање од стране каснијих аутора. Написана у Сирији крајем седмог века, „Апокалипса“ Псеудо-Методија обликовала је и утицала на хришћанско есхатолошко
мишљење у средњем веку. Онa помиње народ канибала (aklai bnainashe) назван људима-вуковима (kalb barnasha); живе између 22 краљевства смештена иза Северне капије што је направи Александар Македонски(9). Људи-вукови дакле нису били изум аутора „Дела Андреје“.
2.Андреј Апостол (Ανδρεας), такође познат као Свети Андреја, био је хришћански апостол и брат Светог Петра. У православној традицији се спомиње као први позивар (Πρωτοκλητος). Према православној традицији, апостолски наследник св. Андреје је цариградски патријарх. 3.Leucius Charinus у деветом веку назива се Фотије Ι из Константинопоља; име је примењено у циклусу списа названих „апостолске романсе". 4.M. van Esbroeck, Actes syriaques d’André attributes à Éphrem, Orientalia Christiana Analecta, 1998. (256),pp. 85–104. 5.Гласници су потрчали према краљу Бозу и рекли му... 6.У ватиканском манускрипту срећу се форме Бозовог имена као Бур или Пуд. M. Van Esbroeck, Actes syriaques d’André attributes à Éphrem, op. cit., p. 88.
Идеја о њиховом постојању заснива се на дугој митолошкој традицији разноликих чудовишних бића. Ипак, да ли је мислио на Склаве кад је о њима писао? Склавински Анти живели су у региону на северу Црног мора, како пише Јордан: „Анти, најхрабрији од ових народа, пребивајући на ободу Понтског мора, проширили су се од Дњестра према Дњепру, рекама удаљеним много дана једне од друге“(10). Извори не дају информацију о географској локацији ове земље (ar’a dkalbe), тек је поменуто да је у њу Андреја путовао бродом. По среди може бити Хирканија (Kρκανια, Варкана, земља вукова), територија на јужној обали Каспијског мора (Хирканијски океан) и планине Елбурс на југу и западу(11). Земља, веома плодна, има климу влажног медитеранског типа у планинским подручјима одмах до Каспијског мора, а хладна степа је у равницама према истоку. Персијанци су је сматрали једном од „добрих земаља и региона”, које је лично створио врховни бог Ахура Мазда. Хирканија је отворена на североистоку до средњеазијске степе, где су номадска племена живела
столећима. Ипак, према најстаријим хришћанским традицијама, региони где је апостол проповедао јеванђеље су били Грчка, Понт и Скитија, земље на северу од Црног мора.
„Хроника Нестора“ додаје да је проповедао дуж Црног мора и реке Дњепар све до Кијева, а одатле је путовао у Новгород. Тако је постао заштитник Украјине, Румуније и Русије.
Према традицији, основао је Цариград 38. године, постављајући Стахиса за бискупа.
Према Хиполиту из Рима, Андреја је проповедао у Тракији, а његово присуство у Византији помиње се и у апокрифним делима Андреје. Базил из Селеукије је такође знао за мисије апостола Андреје у Тракији, Скитији и Ахеји. Та бискупија ће се касније развити у Цариградску патријаршију. Андреја је, заједно са светим Стахисом, признат као заштитник патријаршије. Као што је већ поменуто, према сиријској историји, Андреја је проповедао у Хирканији. Име ове земље, грчког порекла, изведено је из имена старог Ирана (‛Īrqā на сиријском) Vehra, што значи вук и то је била вучија земља. У средњевековном спису „Menologium of Basil II“, писаном око године 1000, земља
мисије светог Андреје је Бактрија, домовина његовог асистента Кинокефалика (Cynocephalic, човек са псећом главом). Чини се да је сама идеја о вуковима (псима)-мушкарцима повезана с примитивним уверењима да се човек може претворити у животињу. Ритуална трансформација младог ратника у вука била је широко распрострањена међу индоевропским и турским народима. Они су себе сматрали потомцима вучице. Феномен ликантропије је потврђен и међу Србима-Склавима. Још у шестом веку, Псеудо-Цезарије је писао о Склавима који су комуницирали међу собом урлајући као вуци. Последице ових веровања могу се пратити у српским pредањима о
вукодлацима. Име краља Буза (Боза, Боже), споменуто у „Делима Андреје“, могло је бити преузето из Јорданове „Гетике“. Аутор је вероватно користио народне традиције у вези овог апостола и помешаo их са његовим сазнањима о варварским народима на северу. Могуће, да је знао неке раније податке о боравку Андреје на територији данашње Русије. Према томе, могао их је повезати са информацијама о краљу Анта Бозу и предањима о ликантропији код Склава.
7.The Gothic History of Jordanes, op. cit., 121. 8.Ктесија из Книда, грчки лекар на двору персијског краља Артаксеркса ΙΙ од 404. до 398./397. г. пре н.е. Ктесија је написао неколико књига о Персији и Индији. Ове књиге су сада изгубљене, али су их цитирали древни аутори; сходно томе, у стању смо да проценимо њихову вредност као популарну историју и као забавна уметничка дела. 9.W. Witakowski, The Division of the Earth between the Descendants of Noah in Syriac Tradition, “Aram” 5(1993), p. 642. 10.The Gothic History of Jordanes, op. cit., 60. 11.Varkana or Vehrkana, пише Mирча Елијаде у, Od Zalmoksisa do Czyngis-chana, Warszawa 2002.
Остави Коментар