Илирик у Грчким и Римским Писаним Изворима

Илирик ( Illyricum), у древно доба северозападни део Балканског полуострва и Јадранског мора, назван је по Илирима. Јужни део земље (Далмација) дошао је под индиректну контролу Рима после Првог илирског рата вођеног 229-228. г. пре н.е. Илирик, од средине 1. века п.н.е, додељиван је на управу римским промагистратима, а тек под владавином Октавијана Августа је коначно покорен и тако постаје римска провинција. Након пораза Илира у устанку од 6. до 9. године нове ере долази до дељења на провинције Illyricum inferius (Панонија) и Illyricum superius (Далмација). Након дељења царства 395.г. Далмација и Панонија припадају Западном римском царству.

Под илирским народом средњевековна и каснија историографија је подразумевала Србе. Илири на Балкан стижу са индоевропским миграторним таласом на прелазу трећег у други миленијум, уништавајући или апсорбујући староседелачке културе и становнике распрострте од Јадранског мора до Подунавља. Ове протоилирске заједнице (тако да их назовем) у бронзаном добу се протежу закључно са Панонијом и трибалском равницом, односно Поморављем. Херодот јасно уочава границу ова два, највероватније једнорода народа, Илирију (Ιλλυριῶν) и Трибаликон (πεδίον τὸν τριβαλλικον). У писаним изворима, Трибали се касније помињу, најчешће у византијским и средњевековним историописима, који се односе искључиво на Србе и Србију, Трибали су синоним за Србе. Плиније¹, у свом вишетомном „Природословљу“ даје географски положај Илирика: „Осим њих, ту (живе) Арвијати, Азали, Амантини, Белгити, Катари, Корнакати, Ерависке, Херкунијати, Латовици, Осеријати, Варцијани, (а) Клаудијева гора дели Скордиске од Тауриска, први су с једне, други с друге стране.

На реци Сави је острво Метубар, највеће међу речним оточјем. Друге реке, вредне помена, су Колапа, код Сиска утиче у Саву двема токовима и тамо прави острво звано Сегестика; Друга река је Бакунтија, у Саву утиче код утврђеног насеља Сирмијума где су општине Сирмијана и Амантина. Следи Таурунум удаљен 45 миља, где се Дунав меша са Савом; изнад тог подручја утичу Валдас и Урпан, не баш мале реке.² Следе жироносни крајеви Паноније, где се обронци Алпа све више ублажавају што више залазе у средиште Илирика, са севера према југу, те благо окончавају на левој и десној падини. Онај део што гледа према Јадранском мору назива се Далмацијом а Илирик, већ раније поменут, пружа се ка северу где се завршава на Дунаву. Познате пловне реке што утичу у Дунав су Драва, она силовито тече из земље Норичана и Сава, која из Карнских Алпа тече мирно; између њих је простор од 120 миља“.³

Као бивши намесник четири римске провинције (Нарбонске Галије, Африке, Тараконске Хиспаније, Белгијске Галије), Плиније је био добро упознат са државним документима и њих је користио у свом раду. На првом месту су тзв. формуле провинција (formulae provinciarum), листе углавном постојећих градских територија где се границе покрајина подударају са границама њихових конститутивних грађанских заједница. Римљани су у пракси остварили начин како да на најефикаснији начин повежу провинције: пошто реке и речне долине чине природне комуникационе коридоре за изградњу путева, кретали су дуж речних долина формирајући кичму покрајинских организација.

Снабдевање питком водом било је од прворазредног значаја те су многе градске територије, чак и оне у лучким градовима, имале слатку воду у свом центру. Плиније се користио и цензорским листама (tabulae censoriae) где су различити статистички подаци и абецедни пописи територијалних општина написани поглавито у фискалне сврхе. Службени списи за Далмацију почели су се записивати од средине 2. века пре н.е. За време владавине првог римског цезара Августа, довршен је попис италијанских заједница (Discriptio totius Italiae) где су, уз статистику провинција, споменути положаји неких насеља изван Италије.

Плиније, користећи „Опис…“ наводи независне либурнске заједнице (immunes) што припадају Италији (ius Italicum habent), за разлику од колонија: Салоне, Нароне, Епидаурума, Саварије, Емоне и Сисције.⁴ Насеља римских грађана су: Трагурија, Ризинија, Акрувија, Бутуа, Олсинија, Скодра и Лис. Побројани су градови (oppida) и утврђења (castella), од њих најважнији су били Сирмијум и Таурунум.⁵ Ови спискови служили су државним потребама као што је одређивање висине пореза или попис племена на одређеној територији. Без сумње, ови веродостојни документи, у појединим случајевима, били су му једини извор података јер су показивали правни и административни положај неке провинције и, што је још важније, информације су ажуриране сваке године.

Важан извор за географију Илирика и опис његових житеља је Страбон, кога Плиније не наводи међу својим изворима.⁶ Страбон је податке црпео из већ постојеће литературе, додавајући свом делу новооткривене информације; његова „Географија“ сматра се синтезом старих грчких периплуса, опсежном компилацијом и драгоценим увидом данас изгубљених географских и историјских рукописа. Што се тиче Илирика, Страбон даје најпотпунији опис источне обале Јадрана, Посавине и Подунавља. Описујући ова подручја, пружа увид у етнографију и историју појединих народа. Пише на више места о Таурискама, Скордисцима, народима настањеним у Панонији, прилично опширно о великим илирским племенима Јапода и Далмата, уз мноштво података преузетих од Хекатеја, Теопомпа, Ефора, Полибија и Посејдонија.⁷ У Гај Плинијевом „Природословљу“, не помиње се ни Гај Скрибоније Курион Старији (Курион отац) кога Амијан Марцелин назива изузетно способним војсковођом (acerrimus dux).⁸

Курио је прво био народни трибун, потом је легат под Луцијем Корнелијем Сулом у Грчкој и Азији, током војне кампање против Митридата. Прославио се смакнућем тиранина Аристиона, током напада на Атину. Неколико година касније, 76. п.н.е, изабран је за конзула. Након конзулата, отишао је у Македонију као гувернер. Успешно се борио против Дардана и Мезијаца, предводећи легије између 76. и 72.г. пре н.е. за шта је награђен војним тријумфом у Риму. Он је био први римски генерал који је продро све до Дунава. Ипак, на томе се и зауставио јер, како пише Анеј Флор, a цитира га Тит Ливије у свом монументалном делу „Ab Urbe Condita“, није се усудио супроставити Дачанима: „Курион је стигао до Дакије али се преплашио мрачних шума Епитоме“ (Curio Dacia tenus venit, sed tenebras saltuum expavit). Наиме, Курион је оставио неку врсту ратних дневника или извештаја Сенату, њих је користио Ливије (књиге 92 и 95, нажалост данас изгубљене) док их Плиније игнорише.

Са најстаријим римским географом Помпонијем Мелом⁹ ситуација је нешто другачија; његов кратак рад (De sity orbis, libri III), обима стотињак штампаних страница, у употреби скоро до 1500.г. описан у „Британској енциклопедији“ (1911) као „сувопаран у стилу, мањкав у методи али написан изврсним латинским језиком (заправо је једина формална расправа о тој теми на класичном латинском језику), повремено ослобођен угодних речи-слика“ и, тај рукопис Плиније наводи као важан ауторитет за његову „Historia Naturalis“ док други Мелин рад „Опис земаља“ (Chorographia) иако га користи, не наводи име аутора од кога су подаци преузети, што је видљиво баш на примерима описа Илирика. Ипак, да не судимо строго, могуће је да су и Плиније и Мела нешто више од стотињак година пре њега, посегнули за истим изворима, старијим грчким рукописима писаним у облику периплуса тј. географских водича морем и обалом (oras omnium et litora ut intra extraque sunt). Осим географских података Мела је, као и Плиније, у своје дело уклопио мноштво информација о митологији и обичајима становника и историјским догађајима, састављеним по угледу на стручну хеленистичку литературу.

Изгледа, за обојицу је Посејдоније био непрелазан ауторитет.¹⁰ Ево шта пише Мела у својој „Хорографији“: „Тракија је поред ових земаља, а простире се далеко у унутрашњост од границе до Понтијског краја па све до Илира. Тамо где се простиру њене бочне границе, Тракија се граничи са Истером и Нашим морем (Јадран). Подручје није повољно ни по клими, ни по тлу, тамо где је ближе мору, земља је неплодна, хладна и прилично нетолерантна према култивисаним биљкама. За разлику од винове лозе, воће слабо успева. Плодови винове лозе, међутим, не сазревају и не омекшавају, осим тамо где су култиватори зауставили хладноћу гомилањем лишћа око стабљике. Она храни људе не утичући на њихов физички изглед. Заиста, њихов телесни изглед је груб и непристојан, али посебно погодан њиховој жестини и величини популације, бројна је и немилосрдна.¹¹

Јадранско море формирано је великим повлачењем обале и заправо покрива значајну површину. Окружено је илирским народима све до Тергеста (Трста), а затим галским и италским народима. Племе Партена и Дасарета је најборјније, потом долазе Тауланти (Taulantii), Енхелеји (Enchelae) и Феке (Phaeces).¹² Следе Пиреји, Либурни и Истри. Главни град је Орикум, други по важности је Дирахијум (Dirrachium) где некоћ Епидамно би. Римљани су му променили име зато што путници што тамо иђаше мислише на његово име као на предзнак, да путују у неку проклетињу.¹³ Даље су Аполонија, Салона, Јадер, Нарона, Трагуријум, Полски залив и Пола (Пула), некада насељена Колхиђанима. Колико се ствари мењају! Сада је Пола римска колонија. Штавише, реке су Еа (Aeas), Нар и Дунав (који се овде назива Истер); али Ea долази након Аполоније, Нар тече између Пирејаца и Либурна, док Истер пролази кроз територију Истрана. Тергесте (Трст), смештен у најдубљем делу Јадранског залива, граница је Илирика“.¹⁴

Толико од географа Меле а Посејдоније, у својим рукописима, наставља Полибијеву историју света. Његова дела описују период од 146. до 88.г. пре н.е. испуњавајући, наводно, 52 свеске. Он приказује успон и ширење римске доминације, усрдно је подржавајући. Није следио Полибијев више чињенични стил него је на догађаје гледао као последицу произашлу из психолошких утицаја. Разумевао је људске страсти и глупости, није их опраштао нити осуђивао стављајући их, свеједнако, у разумљив историјски контекст. За Посејдонија, човечанство није изоловано већ је део космоса. Његове повести нису се бавиле посебном политичком историјом народа и појединаца, већ су укључивале у себе дискусије о свим узрочним факторима (географским, климатолошким), што омогућавају људско деловање, бивајући део окружења. На пример, Посејдоније осматра климу Арабије и животну снагу Сунца, плиме и осеке (преузете из његове књиге о океанима), те климатску теорију, како би објаснио етничке или националне карактеристике људи тог поднебља.

Позабавимо се сада Марком Випсанијем Агрипом, првом Плинијевом аутору у вези извора за његово дело.¹⁵ Осим што је био војсковођа, Агрипа је био познат као писац и географ. Под његовим надзором, остварена је Цезарова замисао о потпуном геометарском премеру царства. Од приручних средстава, направио је округлу карту света, Август ју је урезао у мермер и након тога је смештена у колонаде које је изградила његова сестра Паула. Уз његове рукописе налазила се и аутобиографија, данас изгубљена. Успоставио је мерни стандард за римску стопу, употребивши дужину сопственог, те је, тако, дужина царске римске миље износила 5.000 стопа. Термин „Via Agrippa“ се користи за било који део мреже путева у Галији изграђених под његовим надзором. Неки од њих постоје још и данас.

Илирске провинције Далмације и Паноније, Плиније описује у трећој књизи заједно са деловима Хиспаније, Нарбонске Галије, Италије, Хистрије и Мезије, при том користећи Агрипину велику слику света, Orbis pictuss aiuvanis, израђену на Ератостеновим темељима, допуњену најновијим подацима чији су делови сачувани захваљујући поглавито Плинију, мада постоје и два позноантичка анонимна списа (Dimensuratio provinciarum, Divisio orbis terrarum) као и сачуван рељеф у граду Себастиону (Sebasteion, Augusteum) где су вршена ископавања (Aprodisias excavations, 1979-81.) монументалног комплекса храмова са више зграда. Северну зграду су изградила два брата, Еузебије и Менандро, уз помоћ породице.

На трећем спрату налазила се серија рељефа универзалних алегорија (Дан, Океан) помешаних са царским сценама (Нерон са својом мајком Агрипином). Ова серија је најмање очувана у комплексу. На другом спрату налазила се дуга серија персонификованих народа Августовог царства, сваки приказан као статуа између колонаде стубова. Уписан текст именовао је сваку фигуру; на пример, ethnicus Dakon, народ Дачана. Идеја је била визуаелно приказати моћ Августовог светског царства. Места и народи били су међу онима за које се тврдило да су побеђени или постали драговољно део царства под Августом. Избор је наглашавао дивље, варварске народе на ивицама царства, међу њима и Илире, мада је мало људи у Афродизији чуло за неке од њих. Идеја, листа и слике, вероватно су посуђене директно са Паулиног римског споменика у почаст њеном брату Агрипи.

Из Плинијевих цитата, знамо да је Агрипа премерио копно и море познатог света дајући подробна обавештења о величини појединих провинција и топографских тачака (планине, реке, долине, насељена места, итд.) као и удаљеностима између њих с циљем пружања прегледне слике о значајним објектима појединих подручја. Једним погледом могла се обухватити цела Империја. Агрипина мапа се у потпуности уклапала у Августов идеолошки програм, на њој су приказана Августова освајања прибележена у његовом рукопису „Res Gestae“.¹⁶

Агрипа се, приликом војног похода на Илирик, добро упознао са тереном а након његове смрти, када је мапа објављена, претрпела је императорову редакцију јер приказује слику након Октавијанових ратних тријумфа те стога Плиније помиње Августа кад говори о границама Царства на Дунаву и o Панонији: „… ad septentriones Panonia aergit. finitur inde Danubio; a septentrion flumine Danubio, a meridie mari Adriatico“ (граница Паноније окончава се на Дунаву, на северу је река Дунав, Јадранско море на југу).¹⁷ Након рата 12-9. г. п.н.е. побеђена су илирска племена Дициона, Мезеја, Дезидијата Бреука и Андизета, Рим је избио на Дунав, што император Август прославља у својој аутобиографији:

„Pannoniorum gentes, quas ante me principem populi Romaní exercitus nun quam adít, devictas per Ti. Neronem, qui tum erat privignus et legátus meus, ímperio populi Romani subieci protulique finés Illyrici ad ripam flúminis Danui. Citra quod Dacorum transgressus exercitus meis auspicis victus profliga tusque est, et posteá trans Danuvium ductus exercitus meus Dacorum gentes imperia populi Romani perferre coegit“. (Племена из Паноније, где нема римске војске, никада нису продрла у моје провинције пошто беше покорена од стране Тиберија Нерона, мога посинка и легата који их приведе под суверенитет народа римског, продуживши границу на исток све до обале Дунава. Армија Дачана, што је на југу прешла реку, под мојим вођством је сломљена и поражена а потом сам, водећи моју војску преко Дунава, приморао племена Дачана на покорност наредбама народа римског).¹⁸

 Плиније Старији (Gaius Plinius Secundus 23–79. п.н.е.) био је римски аутор, 
природословац и филозоф, поморски и војни заповедник раног Римског Царства и пријатељ 
цара Веспазијана. Плиније је написао енциклопедијски „Naturalis Historia“ 
(Природна историја), који је постао уреднички модел за енциклопедије. 
Већи део свог слободног времена провео је проучавајући, пишући и истражујући, 
природне и географске појаве на терену.

 Gaius Plinius Secundus; Jean Harduin (commentator) (1827). Ad Pliniam Vitam

Excursus I: de Plinii Patria. Caii Plinii Secundi Historiae Naturalis Libri XXXVII,

 Bibliotheca Classica Latina (in Latin and French). 1. C. Alexandre; N.E. Lemaire

(editors and contributors). Paris: Didot, 1827. 3.147-148.

 Pliny, Ibid. 3.147-148.

 Pliny, Ibid. 3.130, 140-144, 146-147.

 Pliny, Ibid. 3.140-142, 148.

 Страбон (Στράβων, Strábōn), grčki geograf ( +23. пре Христа) много је путовао и

дуго живео у Риму. Филозофски образован, бавио се и историјом. Наставио је Полибијеву

„Историју“, данас делимично изгубљену, у 47 књига. Готово у потпуности је сачувана

његова „Географија“ (Гεωγραφιϰά) u 17 knjiga написана већим делом према старијим

писцима, садржавајући појединости из митологије, књижевности и културе. Иако није

довољно критичан, уз Клаудија Птолемеја је главни извор античке географије.

 The Geographyof Strabo, превели с коментарима H.C. Hamilton ESQ, W. Falconer, M.A.

Henry G. Bohn, London, 1856. 4.6,9; 4.6,10; 4.6,12; 7.2,2–3; 7.3,11; 7.5,2, 7.2,2–3;

7.5,2; 7.5,12, 7.5,2, 7.5,3; 7.5,4, 7.5,5, 7.5,6, 7.5,7; 7.5,2, 7.5,10,7; 5,5 –

7.5,10.

 Gaius Scribonius Curio Burbulieus (+53. p.n.e.) римски државник и говорник. Добио

је надимак Бурбулија (као глумац) због жустрог померања тела и мимике током јавних 

говора који су га прославили и због завидне чистоће његовог латинског језика.

 Pomponius Mela, писао је око 43. године, рођен у Тингентери, умро 45.г. пре Христа.

 Посејдоније из Апамеје или Родоса (Пεοσειδωνιος ο Απαμευς /ο Ροδιος/, Poseidonis, 

135-51. п.н.е.), био је грчки филозоф, политичар, астроном, географ, историчар и

учитељ. После боравка на Родосу, Посејдоније је кренуо на једно или више путовања

обилазећи римски свет, па чак и изван његових граница, како би провео научна

истраживања. Путовао је у Грчку, Хиспанију, Италију, Сицилију, Далмацију, Галију,

Лигурију, Северну Африку и обишао је источну обалу Јадрана.

 Pomponius Mela, Chorographia, Aekaterini Laskaradis Foundation,§ 2.16 

 Pomponius Mela, Ibid. 2.55.

 Mela, Ibid. 2.56.

 Mela, Ibid. 2.57.

 Marcus Vipsanius Agrippa (63-12.г. п.н.е.), чувени римски војсковођа, пријатељ и

блиски сарадник цара Октавијана Августа. Познат је по многим победама, између осталих,

 у бици код Акцијума кад је поразио Октавијановог ривала Марка Антонија и египатску

краљицу Клеопатру. Под његовом командом успешно је окончано римско освајање

Пиринејског полуострва.

 Res gestae divi Augusti (дела божанског Августа) је аутобиографски текст где је 

Октавијан, оснивач Римског царства, описао достигнућа своје готово полувековне 

владавине; први део описује његове политичке функције, у другом детаљно наводи 

донације у новцу и земљи дате грађанима и војницима, трећи описује војне и дипломатске

 победе и, четврти, где тврди како су грађани подржавали његову владавину.

 Pliny, Ibid. III,147.

 Lacus Curtis, Res Gestae Divi Augusti, Loeb Classical Lib. 1924, 1978. V. 30.