ZanimljivostiIstorijaMišljenjaPoukeSloveni

Fjodor M. Dostojevski: „Slovce” o Slovenima

Pre nepunih 150 godina veliki ruski genije napisao je svoje viđenje „slovenskog pitanja” koje ni danas nije izgubilo ništa od svoje aktuelnosti. Tekst pod nazivom „Jedno sasvim zasebno ’slovce’ o Slovenima koje sam odavno hteo da iskažem” Fjodor Dostojevski je objavio 1877. godine u „Piščevom dnevniku”.


Uzgred, reći ću jedno posebno „slovce“ o Slovenima i slovenskom pitanju. Već odavno hoću da ga iskažem. Sada su svi kod nas odjednom počeli da govore o mogućnosti brzog uspostavljanja mira, što će reći, o mogućnosti da se slovensko pitanje brzo reši koliko bilo. Pustimo mašti na volju i zamislimo da je odjednom sve već završeno, da su Sloveni naporima i krvlju Rusije već oslobođeni, i štaviše, da Turska imperija već ne postoji, da je Balkansko poluostrvo slobodno i živi novim životom.

Naravno, teško je do poslednjih detalja predskazati u kojoj konkretno formi će se ispoljiti ta sloboda Slovena bar u prvi mah, tj. hoće li to biti nekakva federacija manjih oslobođenih plemena (NB. Čini se da federacije neće biti još dugo, veoma dugo), ili će se pojaviti manji zasebni posedi u vidu malih država gde će na tronu biti vladari pozvani iz raznih vladarskih dinastija. Takođe se ne može pretpostaviti hoće li Srbija najzad raširiti svoju teritoriju, ili će Austrija to sprečiti, kolika će biti Bugarska, šta će biti sa Hercegovinom, Bosnom, kakve odnose će mali novooslobođeni slovenski narodi uspostaviti, na primer, sa Rumunima ili čak sa Grcima – konstantinopoljskim Grcima i onim drugim, atinskim. Hoće li najzad sve te zemlje i zemljice biti potpuno nezavisne, ili će biti pod pokroviteljstvom i nadzorom „koncerta evropskih sila“ među kojima je i Rusija (ja mislim da će sami ti mali narodi svi obavezno izmoliti da im pokrovitelj bude evropski koncert, pa makar i zajedno sa Rusijom, ali s tim da im bude pokrovitelj i da ih štiti od vlastoljublja Rusije). Sve to je nemoguće precizno i unapred rešiti, i ja to i ne pokušavam. Pa ipak, verovatno se i sada mogu znati dve stvari: 1) da će brzo, a možda i ne tako brzo, ali da će sva slovenska plemena Balkanskog poluostrva na kraju krajeva neizostavno biti oslobođena od turskog jarma i započeće nov, slobodan i možda nezavisan život, i 2) …E, to drugo, što će se verovatno, i ustvari sigurno dogoditi, odavno sam hteo da iskažem.


A drugo se sastoji u tome da po mom unutrašnjem uverenju, i to potpunom i neodoljivom, Rusija neće imati i nikada nije ni imala takve mrzitelje, zavidljivce, klevetnike, pa čak i otvorene neprijatelje, kao što su sva ta slovenska plemena čim ih Rusija oslobodi, a Evropa prizna da su oslobođena! I neka mi niko ne protivreči i ne osporava ovo što kažem, i neka niko ne viče na mene i ne govori da preuveličavam i da sam mrzitelj Slovena! Naprotiv, ja mnogo volim Slovene, a uostalom, neću ni da se branim jer znam da će sve upravo ovako biti kao što govorim, i to ne zbog nekakvog navodno niskog ili nezahvalnog karaktera Slovena – uopšte nije to razlog. U tom smislu je njihov karakter isti kao karakter svih ostalih. Razlog je u tome što takve stvari drugačije ne mogu ni da se dešavaju u svetu.

Neću da širim temu, ali znam da mi nikako ne treba da tražimo od Slovena zahvalnost i unapred treba da se pripremimo za to. Oni će posle oslobođenja svoj novi život početi, ponavljam, upravo time što će izmoliti od Evrope, od Engleske i Nemačke na primer, pokroviteljstvo i garancije njihove slobode. I mada će u koncertu evropskih država biti i Rusija, oni će to učiniti kako bi bili zaštićeni upravo od Rusije. Obavezno će početi od toga što će u sebi, a možda i otvoreno, naglas, sami sebe ubediti i proglasiti da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost, nego su se, naprotiv, prilikom sklapanja mira jedva spasili od vlastoljublja Rusije, i to zahvaljujući intervenciji evropskog koncerta. Da se Evropa nije umešala, Rusija bi ih otela od Turaka i odmah bi ih progutala, „imajući u vidu širenje granica i osnivanje velike Sveslovenske imperije putem porobljavanja Slovena. To će sve učiniti pohlepno, lukavo i varvarsko, veliko rusko pleme“. Još dugo, veoma dugo oni neće biti u stanju da priznaju nesebičnost Rusije i njeno veliko, sveto i u svetu nečuveno podizanje barjaka najuzvišenije ideje, jedne od onih ideja koje čoveku omogućavaju da živi i bez kojih se čovečanstvo koči, ukoliko te ideje prestanu da žive u njemu, postaje nakazno i umire u gnojnim ranama i nemoći.


Na primer, sadašnji svenarodni ruski rat, rat koji je podigao ceo ruski narod, na čelu sa carem, protiv izroda za oslobođenje nesrećnih narodnosti – da li su Sloveni sada najzad shvatili taj rat, šta mislite? Ali neću da govorim o sadašnjem trenutku, jer smo mi sada Slovenima još uvek potrebni, mi njih oslobađamo. Ali kasnije, kada ih oslobodimo i kada se oni nekako srede, hoće li oni priznati da je taj rat veliki podvig koji je učinjen radi njihovog oslobođenja? Probajte da odgovorite na to pitanje. Ma ni za šta na ovom svetu neće oni to priznati! Naprotiv, prikazaće kao političku, a zatim i kao naučnu istinu tvrdnju da bi oni, kad ne bi bilo osloboditeljke Rusije tokom svih ovih stotinu godina, sami odavno uspeli da se oslobode od Turaka svojim junaštvom ili pomoću Evrope, koja, opet, da nije na svetu Rusije, ne samo što ne bi imala ništa protiv njihovog oslobođenja nego bi ih i sama oslobodila. To lukavo učenje verovatno postoji kod njih već sada, a kasnije će se ono neminovno razviti u naučnu i političku aksiomu. Štaviše, čak će i o Turcima početi da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji. Možda će čitavo stoleće, ili još i više, oni neprekidno strahovati za svoju slobodu i bojati se vlastoljublja Rusije. Oni će se dodvoravati evropskim državama, širiće klevete, spletke i intrige protiv Rusije. O, ja ne govorim o pojedincima: biće ljudi koji će shvatiti šta je Rusija značila, šta znači i šta će uvek značiti za njih. Oni će shvatiti svu uzvišenost i svu svetost dela koje je učinila Rusija, i shvatiće velike ideje čiji će barjak ona ostaviti u čovečanstvu. Ali ti ljudi će naročito u početku biti u tako jadnoj manjini da će biti izloženi podsmesima, mržnji i čak političkim progonima. Oslobođenim Slovenima će biti posebno prijatno da govore i da trube celome svetu kako su oni obrazovana plemena, sposobna za najuzvišeniju evropsku kulturu, dok je Rusija varvarska zemlja, mračni severni kolos, čiji narod čak nije čiste slovenske krvi i da je ona gonitelj i mrzitelj evropske civilizacije.

Kod njih će se, naravno, od samog početka pojaviti ustavna vlast, parlamenti, odgovorni ministri, govornici i govori. To će ih izuzetno tešiti i oduševljavati. Oni će biti opijeni čitajući u pariskim i londonskim novinama telegrame posvećene njima, u kojima se ceo svet obaveštava da je najzad posle duge parlamentarne bure palo ministarstvo u Bugarskoj i da je sastavljeno novo od liberalne većine, te da je nekakav njihov Ivan Čiftlik najzad pristao da prihvati funkciju predsednika Saveta ministara. Rusija mora ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni u zanosu pohrliti u Evropu i da će se do gubitka sopstvene ličnosti zaraziti evropskim formama i političkim, i socijalnim, i tako treba da prežive čitav i veoma dug period evropeizma pre nego što sagledaju bilo šta u svom slovenskom značaju i u svojoj posebnoj slovenskoj misiji u čovečanstvu. Te zemljice će se uvek međusobno svađati, uvek će jedni drugima zavideti i jedno protiv drugoga spletkariti.

Razume se, u trenutku neke veće nevolje svi će se oni neizostavno obratiti Rusiji za pomoć. Koliko god oni spletkarili, koliko god nas mrzeli i klevetali u Evropi pokušavajući da joj se dopadnu i uveravajući je da su zaljubljeni u nju, ipak će oni uvek instinktivno osećati (naravno u trenutku nevolje, a ne ranije) da je Evropa prirodni neprijatelj njihovom jedinstvu, da je to bila i da će to uvek ostati, a to što oni postoje na ovome svetu to je naravno zato što postoji Rusija kao ogroman magnet koja ih neodoljivo privlači i time održava njihovu celovitost i jedinstvo. Biće i takvih trenutaka kada će oni biti u stanju da gotovo svesno priznaju da bi se bez Rusije – tog velikog istočnog centra i velike privlačne sile – njihovo jedinstvo za tren oka rasturilo i raspalo na komadiće, i to tako da bi i sama njihova nacionalnost iščezla u evropskom okeanu kao što iščezava nekoliko kapi vode u moru. Rusija će još dugo morati da tuguje i da vodi brigu o tome kako da ih pomiri i urazumi, pa čak možda i da isuče na njih mač, ako zatreba. Naravno, sada se već može zamisliti pitanje kakvu korist od toga ima Rusija, zbog čega se ona 100 godina borila za njih i žrtvovala svoju krv, svoje snage i svoj novac. Nije valjda samo zato da bi požnjela toliko male i smešne mržnje i nezahvalnosti? O, svakako, Rusija će ipak uvek biti svesna da je centar slovenskog jedinstva upravo ona, da ako Sloveni žive slobodan nacionalni život, to je zato što je to ona to htela i to hoće, i što je ona sve to učinila i stvorila. Ali kakvu korist će Rusija imati od takvog saznanja osim napora, neprijatnosti i večitih briga.


Zasada je teško dati odgovor na to pitanje i on ne može biti jasan.

Pre svega, Rusija, kao što nam je svima poznato, neće ni pomisliti – i to se nikada ne sme dogoditi – da proširi svoju teritoriju na račun Slovena, da ih politički prisajedini svojoj teritoriji i da od njihovih zemalja napravi svoje gubernije i tome slično. Svi Sloveni čak i sada sumnjaju da Rusija ima takve težnje, kao što sumnja i sva Evropa. I sumnjaće oni još 100 godina. Ali neka Bog sačuva Rusiju od takvih težnji, i što više potpune političke nesebičnosti ona ispolji prema Slovenima, utoliko će sigurnije postići da se oni ujedine oko nje, kasnije, u vekovima koji dolaze, možda kroz 100 godina. I obrnuto, ako ona Slovenima od samog početka pruži što je moguće više političke slobode i ogradi se čak i od bilo kakvog starateljstva i nadzora nad njima, i ako im samo saopšti da će ona uvek isukati mač protiv onih koji pokušaju da im uzurpiraju slobodu i nacionalnost, Rusija će se samim tim izbaviti od strašnih briga i obaveza da silom održava to starateljstvo i politički uticaj na Slovene koji je njima naravno mrzak, a Evropi uvek sumnjiv. Međutim, ako ispolji potpunu nesebičnost, samim tim će Rusija i pobediti i privući najzad Slovene. Najpre će oni u nevolji hrliti ka njoj, a zatim će joj se kasnije, u svoje vreme, vratiti i priljubiti se uz nju, već sa punim detinjim poverenjem. Svi će se vratiti u rođeno gnezdo.

O, da, naravno, i sada među mnogim Rusima postoje različita naučna, pa čak i poetska shvatanja. Ti Rusi očekuju da će nove slovenske narodnosti, oslobođene i vaskrsle u novi život, početi od toga što će se priljubiti uz Rusiju kao uz rođenu majku i osloboditeljku, i da će nesumnjivo u najskorije vreme uneti mnogo novih i još neviđenih elemenata u ruski život, da će proširiti slovenstvo same Rusije i dušu Rusije, da će uticati čak na ruski jezik, književnost i uopšte stvaralaštvo, da će duhovno obogatiti Rusiju i da će joj ukazati nove horizonte. Priznajem, meni se uvek činilo da je to kod nas običan naučnički zanos. Istina je, ipak, da će se nešto u tom smislu jednog dana svakako dogoditi, ali ne u narednih stotinak godina. Zasada, međutim, a možda još ceo vek, Rusija uopšte neće imati šta da uzme od Slovena – ni od njihovih ideja, ni iz njihove književnosti. Svi oni još nisu dorasli da nas bilo čemu uče i strašno su daleko od toga. Naprotiv, ceo ovaj vek će možda Rusija morati da se bori sa ograničenošću i tvrdoglavošću Slovena, sa njihovim rđavim navikama, sa njihovom nesumnjivom izdajom slovenstva od koje nisu daleko. Izdajom radi evropskih formi političkog i socijalnog uređenja, na koje će oni halapljivo kidisati.

Kada reši Slovensko pitanje, Rusija će očigledno morati da reši i Istočno pitanje. Još dugo neće shvatiti sadašnji Sloveni šta je to Istočno pitanje! Neće oni još dugo shvatiti ni slovensko jedinstvo u bratstvu i slozi. Ubuduće će svagdašnji zadatak Rusije biti da im to neprekidno objašnjava delom i velikim primerom. I opet će pitati zbog čega Rusija treba sve to da radi i zašto da preuzima toliku brigu. Zbog čega? Da bi živela uzvišenim životom, da bi živela velikim životom, da bi obasjavala svet velikom, nesebičnom i čistom idejom i da bi, na kraju krajeva, ovaplotila i stvorila veliki i moćni organizam bratskog saveza plemena, ali ne političkim nasiljem, ne mačem, nego ubeđivanjem, primerom, ljubavlju, nesebičnošću, svetlošću. I najzad, da bi sve „ove najmanje“ uznela do svoje visine i do njihovog sagledavanja njene majčinske misije – u tome je cilj Rusije, u tome je i njena korist, ako hoćete. Ako nacije ne budu živele u najuzvišenijim, nesebičnim idejama i sa najuzvišenijim ciljevima služenja čovečanstvu, nego samo budu služile svojim „interesima“, onda nema sumnje da će te nacije propasti, da će se stvrdnuti, oslabiti i umreti. A ne postoje uzvišeniji ciljevi od onih koje ima Rusija kada služi Slovenima nesebično, ne tražeći od njih zahvalnost, kada služi njihovom moralnom (a ne samo političkom) ponovnom sjedinjenju u jednu veliku celinu. Tek tada će sveslovenstvo reći čovečanstvu svoju novu, isceljujuću reč… Na svetu i ne postoje nikakve ideje uzvišenije od ovih. Prema tome, ništa za Rusiju ne može biti „isplativije“ nego da ima pred sobom te ciljeve, da ih sama sebi sve bolje objašnjava i da se sve više uzdiže duhom u tom svom večnom, neumornom i odvažnom delu koje čini za dobrobit čovečanstva.


FB Komentari

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *