ZanimljivostiMišljenjaPouke

Fjodor M. Dostojevski: Postoje Dve Srbije

Od početka 19. veka do naših dana ruski pisci u svojim delima pišu o Srbima. Privlači ih neprekidna i neumorna borba srpskog naroda protiv raznih zavojevača, privlači ih nacionalni kolorit daleke bratske zemlje i egzotični likovi Srba koji su dolazili na školovanje u Rusiju ili se trajno u njoj nastanjivali.


Fjodor M. Dostojevski, ne samo da tu nije bio izuzetak, već naprotiv napisao je i rekao više stvari o Srbima i Srbiji, koje nam i danas mogu služiti za nauk, jer naravno da u Srbiji, dešavanja iz 19. veka, često su vrlo aktuelna i u 21. veku!


Postoje dve srbije

Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881) često je pominjao Srbe na stranicama svoga „Piščevog dnevnika”, koji je nekoliko godina izdavao i u kome je, uglavnom kao publicista, iznosio svoje poglede na svet i na aktuelne događaje. Evo šta Dostojevski piše o već pomenutim Puškinovim delima: „Ja bih onim visokoobrazovanim Srbima od kojih su mnogi sa nepoverenjem gledali Ruse pokazao, na primer, Puškinovu pesmu ’O Crnom Georgiju’ ili ’Pesmu o bici kod Zenice Velike’. To su dva remek-dela, najkrupniji dragulji Puškinove poezije (i baš zato su potpuno nepoznati u našim školama ne samo učenicima, nego, vrlo moguće, i učiteljima. Oni će sada prvi put čuti da su to velika remek-dela, veća nego ’Kavkaski zarobljenik’ ili ’Cigani’). A svakako je još prošle godine trebalo uvesti ove pesme u naše škole. Uostalom, sudeći po tome kako se sada stvari odvijaju, teško da će Srbi uskoro saznati za ovog najmanje poznatog od svih ruskih velikana – mislim da tako možemo definisati našeg velikog Puškina”.

Dostojevski je, kao i mnogi drugi ruski mislioci, o Srbima i uopšte Slovenima razmišljao pre svega kroz prizmu uloge koju bi Rusija trebalo da ima u slovenskom svetu. U „Piščevom dnevniku“ 1877. godine on u tom kontekstu pominje rat između Srba i Turaka i srpsko-bugarske odnose. Naime, u Moskvu su stigle izbeglice, devojčice Srpkinje i Bugarke od 8-9 godina. Primilo ih je Pokrovsko društvo milosrdnih sestara. Pisac kaže da mu je prijatelj pričao kako srpske devojčice sede u jednom ćošku sobe, a bugarske u drugom. One međusobno niti se igraju, niti razgovaraju. Kada su srpske devojčice upitane zašto neće da se igraju sa bugarskim, one odgovoriše: „Mi smo im dali oružje da krenu na Turke zajedno sa nama, a oni su sakrili oružje i nisu krenuli na Turke“. „Ako male devojčice od 8-9 godina – piše Dostojevski – govore takvim jezikom, znači da su to preuzele od očeva, a ako takve reči već prelaze od očeva na decu, znači da među balkanskim Slovenima vlada nesumnjiva i strašna mržnja. Da, večito neprijateljstvo među Slovenima! Oni ga pamte u predanjima i čuvaju u pesmama, i bez ogromnog centra koji ih spaja, tj. bez Rusije, ne bi bilo saglasnosti među Slovenima, niti bi oni sami opstali. Nestali bi sa lica zemlje, šta god da mašta srpska inteligencija ili raznorazni evropeizovani Česi… Mnogo je tamo zanesenjaka. Skoro svi su zanesenjaci…“

Zanesenjacima je Dostojevski nazivao činovnike koji su smatrali da ukoliko Rusija oslobodi Slovene, „to će biti isključivo u korist Rusije, ona će ih okupirati i lišiti ‘toliko slavne i očigledne političke budućnosti‘“. Velikom ruskom piscu, i ne samo njemu, najteže su padale optužbe da Rusija brani slovenske narode radi sopstvene koristi i iz osvajačkih pobuda. „Ali proći će vreme i pojaviće se spasonosna reakcija; ti Srbi koji su sada sumnjičavi, ipak su u dubini duše vatreni rodoljubi. Oni će se setiti poginulih Rusa, koji su život dali za njihovu zemlju. Rusi će otići, ali će velika ideja ostati. Veliki ruski duh ostaviće svoje tragove u njihovim dušama, iz ruske krvi za njih prolivene nići će njihovo junaštvo. Jednoga dana će shvatiti da je ruska pomoć bila nesebična i da nijednom Rusu, poginulom za njih, nije bilo ni na kraj pameti da ih osvaja”.

Kao i danas, i tada je u Srbiji bila aktuelna razlika između „snalaženja” u lavirintima politike i narodnih nadanja. Tu razliku je Fjodor Mihailovič jasno sagledavao i sažeto izložio: „Postoje dve Srbije: Srbija ’gornja’, vatrena i neiskusna, koja još nije dovoljno živela i radila, ali strasno mašta o budućnosti i već je prepuna partija i intriga… Ali, pored te ’gornje’ Srbije, koja toliko teži političkom životu, postoji i Srbija narodna, koja Ruse naziva svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara svojim suncem, koja voli Ruse i veruje im”.


FB Komentari

Miodrag Rašić

Ja sam veb i grafički dizajner, amaterski muzičar i Bloger ...

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *