ЗанимљивостиМишљењаПоуке

Фјодор М. Достојевски: Постоје Две Србије

Од почетка 19. века до наших дана руски писци у својим делима пишу о Србима. Привлачи их непрекидна и неуморна борба српског народа против разних завојевача, привлачи их национални колорит далеке братске земље и егзотични ликови Срба који су долазили на школовање у Русију или се трајно у њој настањивали.


Фјодор М. Достојевски, не само да ту није био изузетак, већ напротив написао је и рекао више ствари о Србима и Србији, које нам и данас могу служити за наук, јер наравно да у Србији, дешавања из 19. века, често су врло актуелна и у 21. веку!


Постоје две србије

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје. Ево шта Достојевски пише о већ поменутим Пушкиновим делима: „Ја бих оним високообразованим Србима од којих су многи са неповерењем гледали Русе показао, на пример, Пушкинову песму ’О Црном Георгију’ или ’Песму о бици код Зенице Велике’. То су два ремек-дела, најкрупнији драгуљи Пушкинове поезије (и баш зато су потпуно непознати у нашим школама не само ученицима, него, врло могуће, и учитељима. Они ће сада први пут чути да су то велика ремек-дела, већа него ’Кавкаски заробљеник’ или ’Цигани’). А свакако је још прошле године требало увести ове песме у наше школе. Уосталом, судећи по томе како се сада ствари одвијају, тешко да ће Срби ускоро сазнати за овог најмање познатог од свих руских великана – мислим да тако можемо дефинисати нашег великог Пушкина”.

Достојевски је, као и многи други руски мислиоци, о Србима и уопште Словенима размишљао пре свега кроз призму улоге коју би Русија требало да има у словенском свету. У „Пишчевом дневнику“ 1877. године он у том контексту помиње рат између Срба и Турака и српско-бугарске односе. Наиме, у Москву су стигле избеглице, девојчице Српкиње и Бугарке од 8-9 година. Примило их је Покровско друштво милосрдних сестара. Писац каже да му је пријатељ причао како српске девојчице седе у једном ћошку собе, а бугарске у другом. Оне међусобно нити се играју, нити разговарају. Када су српске девојчице упитане зашто неће да се играју са бугарским, оне одговорише: „Ми смо им дали оружје да крену на Турке заједно са нама, а они су сакрили оружје и нису кренули на Турке“. „Ако мале девојчице од 8-9 година – пише Достојевски – говоре таквим језиком, значи да су то преузеле од очева, а ако такве речи већ прелазе од очева на децу, значи да међу балканским Словенима влада несумњива и страшна мржња. Да, вечито непријатељство међу Словенима! Они га памте у предањима и чувају у песмама, и без огромног центра који их спаја, тј. без Русије, не би било сагласности међу Словенима, нити би они сами опстали. Нестали би са лица земље, шта год да машта српска интелигенција или разноразни европеизовани Чеси… Много је тамо занесењака. Скоро сви су занесењаци…“

Занесењацима је Достојевски називао чиновнике који су сматрали да уколико Русија ослободи Словене, „то ће бити искључиво у корист Русије, она ће их окупирати и лишити ‘толико славне и очигледне политичке будућности‘“. Великом руском писцу, и не само њему, најтеже су падале оптужбе да Русија брани словенске народе ради сопствене користи и из освајачких побуда. „Али проћи ће време и појавиће се спасоносна реакција; ти Срби који су сада сумњичави, ипак су у дубини душе ватрени родољуби. Они ће се сетити погинулих Руса, који су живот дали за њихову земљу. Руси ће отићи, али ће велика идеја остати. Велики руски дух оставиће своје трагове у њиховим душама, из руске крви за њих проливене нићи ће њихово јунаштво. Једнога дана ће схватити да је руска помоћ била несебична и да ниједном Русу, погинулом за њих, није било ни на крај памети да их осваја”.

Као и данас, и тада је у Србији била актуелна разлика између „сналажења” у лавиринтима политике и народних надања. Ту разлику је Фјодор Михаилович јасно сагледавао и сажето изложио: „Постоје две Србије: Србија ’горња’, ватрена и неискусна, која још није довољно живела и радила, али страсно машта о будућности и већ је препуна партија и интрига… Али, поред те ’горње’ Србије, која толико тежи политичком животу, постоји и Србија народна, која Русе назива својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им”.


FB Коментари

Миодраг Рашић

Ја сам веб и графички дизајнер, аматерски музичар и Блогер ...

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *