BalkanZanimljivostiIstorijaMišljenjaPreporučeno

dr Olga Luković Pjanović – Filologijom do srbskog iskona

Filologijom do srbskog iskona.
U Beogradu je, 1. aprila 1998. godine, tiho, kao kad se knjiga zatvori, umrla dr Olga Luković Pjanović, francuski đak. Na najneobičniji način zaradila je titulu doktora filologije na Sorboni. U njenoj doktorskoj disertaciji nije bilo ni najmanje greške, ali su profesori pokazivali uočljivo zaprepašćenje zaključcima u Olginom radu. Nisu se usuđivali da joj protivreče. Posebno nisu izgovorili ni jednu primedbu u vezi sa analizom porekla grčkih reči. Olga Luković Pjanović je napisala nešto što se, do tada, nije čulo na slavnoj Sorboni. Bilo je to objašnjenje grčke reči “dike” (pravda), koja je, inače, bila na početku naslova njenog doktorskog rada: Pravda u Eshilovim i Sofoklovim tragedijama. Ovu staru, prethrišćansku, grčku reč, studentkinja iz Srbije je prepoznala kao iskonsku srbsku reč “dika”. Ponudila je svojim mentorima mnoštvo srbskih reči izvedenih od nje, uključujući i žensko ime Dikosava iz svog rodnog sela.


Zaronivši duboko u tajne srbskog jezika, Olga Luković Pjanović je pronašla hiljade srbskih korena, pa i celih reči u svim evropskim jezicima, prepoznavajući, primera radi, u baskijskom, čak, 30 do 40% pojmova iz svog maternjeg srbskog jezika. Francuskom profesoru Pjeru Šantrenu je to bilo previše, ako bi išta od ovih neoborivih Olginih činjenica priznao, porušio bi sve ono što piše u enciklopedijama evropskih zemalja, posebno odrednicu o baskijskom jeziku, za koji se, ponekad, kaže da ne pripada grupi indoevropskih jezika. Prof. Pjer Šantren je presekao “Gordijev čvor” ovim rečima:” Gospođo ja se s Vama ne slažem, ali Vam dajem titulu doktora grčke filologije jer ste je zaslužili”. Novi doktorant Sorbone dr Olga Luković Pjanović bila je zbunjena ovom izjavom svog mentora, pa je za trenutak posumnjala u ono što je izložila u svom “nepriznatom radu”. Ali, za čudo taj rad je ocenjen najvišom mogućom ocenom. Da bi bila načisto s tim da li je njen naučni prvenac bio dostojan tako dobre ocene, dr Olga Luković Pjanović nastavlja svoja filološka i istorijska istraživanja. Ubrzo se uverila da je neslaganje prof. Šantrena sa zaključcima u doktoratu bilo podstaknuto nečim drugim, a ne načelima naučne discipline. Uverila se u to prilikom završetka svoje obimne studije o istoriji Srba: Srbi… narod najstarijipa će objasniti šta joj je pomoglo da istraje u borbi protiv moćnih naučnih staleža u Evropi:“Ne mogavši nikad da se priključim onima koji su izgubili svaku veru, pa i veru u svoj Srbski Narod, uvek i gde god mi se prilika ukazala, podvlačila sam da još, ima divnih Srba, kako to volim da kažem: Srba vitezova. Ujedno sam izražavala uverenje da za narod, u kojem ima toliko plemića misli i duha, vredi živeti, raditi i posvetiti mu se. Ceo ovaj rad odraz je tog mog uverenja”.


Olga je ostala verna takvom uverenju celog života. Bila je prvi vitez u narodu u kojem je “toliko plemića misli i duha”. Hrabro će napisati poziv naučnicima da obrate pažnju na srbski jezik, u čijoj se srži kriju tajne nastanka evropskih jezika i nacija, pa, čak mnogo pre toga, i niti praskozorja civilizacije. Uveravaće ih ovim rečima:

“Premda niko od evropskih lingvista ne uzima u obzir srbski jezik, verujemo da nije daleko dan kada će nauka, konačno, otvoriti oči i prihvatiti istinu!”

Dr Olga Luković Pjanović se čudi što naučnici nisu uočili odlike srbskog jezika, koje su izvrsna osnova i polazište za razumevanje evropskih i azijskih jezika. Pa i grčkog i latinskog, na što je upozoravao i Herodot, u 5. stoleću pre Hrista:

“… Zatim je nastao grčki jezik – obaveštava nas Herodot – uvek upotrebljavan zajedno sa pelazgijskim, kako se meni čini. Pošto su se Grci otcepili od Pelazga, budući slabi – od malog broja u početku, povećavali su se u mnoštvo naroda, zahvaljujući osobito prilaženju mnogih Pelazga i mnogih drugih varvarskih naroda”.


Uz ovo Herodotovo svedočenje, postaje nam jasno zašto je profesor Sorbone, gospodin Pjer Šantren, bio razoružan navodima studentkinje Olge o srbskim korenima grčkih starih reči. Prof. Šantren je dobro poznavao antičku kulturnu zaostavštinu, pa protiv sebe nije imao samo dolutalu studentkinju iz Srbije Olgu Luković Pjanović, nego i neosporni autoritet Oca Istorije, Grka Herodota. A, Olga Luković Pjanović je u svom doktorskom radu samo potkrepila Herodotovo svedočanstvo o ishodištu grčkog jezika u srbskom. Pored pomenute srbske reči “dika”, ona je objasnila da je, uz druge, i grčka reč “voinos” samo malo iskvaren oblik srbske reči “vino”, koja u našem jeziku stvara tolike izvednice: vinarina, vinograd, vinaš, vinopija, vinuti, vinac (venac), vinova loza, vinjaga.

Koliko je dragoceno delo dr Olge Luković Pjanović, vidi se i na osnovu ovog Herodotovog citata, koji nam, pored podataka o nastanku grčkog jezika, otkriva prastaru zakonitost, po kojoj se Srbi, izgleda nezaustavljivo, pretapaju u druge nacije. Herodotov opis malobrojnog i slabog grčkog naroda, koji se umnožava i jača prilivom Pelazga, neodoljivo podseća na stvaranje ovovremenske i hrvatske, i bošnjačke, i makedonske nacije – od pripadnika srbskog naroda. Isti proces je tekao i prethodnih stoleća, kad su Srbi Panonije i Karpata poslužili za stvaranje mađarske i rumunske nacije, koje se, začudo, danas i ne ubrajaju u slovenske narode. Ovaj fenomen je privukao pažnju dr Olge Luković Pjanović, pa će ona veliki deo prostora, u svom delu Srbi… narod najstariji, posvetiti traganju za jezičkom i nacionalnom matricom Indoevropljana. Iznenađuje činjenica da su mnogi evropski naučnici uvereni da su nacije i jezici na ova dva kontinenta potekli iz iste osnove. Dr Olga Luković Pjanović daje za pravo Adolfu Pikteu, koji je, u delu “Les originis indo-europeennes”, Pariz, 1877. godine, ustanovio: Može se zaključiti sa sigurnošću da je postojao jedan preistorijski narod… čist u svom početku od svake mešavine i dosta brojan da posluži kao osnova mnoštva ljudskih grupa iz njega proizišlih…


Pikte nastavlja: “Mi već u zoru istorijske epohe nalazimo ovaj prvobitni narod, već rasut najednom ogromnom prostoru… Ta rasa je pružila svoje grane od Indije do krajnjih granica Evrope…”

Dr Olga Luković Pjanović primećuje da Adolf Pikte nije uspeo identifikovati taj stari narod, tu matricu mnoštva novorođenih nacija i jezika, ali samo zato što nije poznavao ni jedan slovenski jezik. (Zato će to da pođe za rukom njegovim zemljacima i savremenicima – francuskim slavistima Siprijanu Roberu i Ami Bueu, Italijanu Francisku – Mariji Apendiniju, Slovacima Pavlu Šafariku i Janu Kolaru, Englezu Gordonu Čajldu, Škotu prof. Stjuartu Pigotu i mnogim drugim. Oni će Pikteovu “pradavnu geografiju od Indije do Atlantika”, popuniti toponimima i hidronimima, čija se značenja mogu odgonetnuti samo korenima srbskih reči. Svi ovi istraživači su svoja polazišta zasnivali na podacima iz dela antičkih pisaca. Pošli su od Plinija, jer on spominje Srbe na Donu, a samo sto godina kasnije i Klaudije Ptolomej beleži u svojoj Geografiji da “između Keraunskih planina i reke Ra (Volge) žive Orinei, Vali i Serbi”. Uzimajući ove i druge izvore, Francuz Siprijan Rober će u knjizi: Svet Slovena, Pariz, 1852. godine, napisati doslovno:

“Srbi su početni narod majka, a srbski jezik – jezik majka”.


Dr Olga Luković Pjanović nas upoznaje da su mnogi savremeni naučnici, i u momentu kad se nisu slagali s ovim zaključkom Siprijana Robera, sami tvrdili da postoji jedan prastari jezik, ali da je ta majka svih jezika, za sva vremena, izgubljena. Tako je drugi Francuz Rober Šaru, u knjizi Le livre du mintere inconnu, Pariz, 1969, napisao da je “sveopšti jezik za nas izgubljen”, nudeći kao dokaz otkrivene reči tog jezika, “čije se značenje ne može odgonetnuti “. Te reči su: mama, dama, deva i div, pa naša Olga poziva i gospodina Šaru i druge naučnike da se s pojmovima ovih reči upoznaju pomoću savremenog srbskog jezika – dovoljno je da pogledaju u srbsko-francuski, ili srbsko-engleski rečnik. Dr Olga Luković Pjanović je, izučavajući brojne naučne radove iz filologije, lako ustanovila drevnost srbskog jezika. I zato što je jasno daje većina evropskih jezika stvorena iz latinskog pod prisilom rimskih osvajača, pa nije dolazilo u obzir da se, recimo: francuski, španski, engleski i nemački, upoređuju po starosti sa srbskim jezikom. Tako, ako bi se ovi jezici dovodili u vezu sa majkom jezika, onda bi to moglo da se čini samo preko latinskog jezika koji im je matrica. Takvu logičnu jednostavnost o evropskim jezicima nisu savladali mnogi naučnici, bar ne oni od kojih zavisi kakvi će se zaključci unositi u udžbenike. A među Srbima je bilo i običnih ljudi koji su se uzdizali duhom tako visoko da su otkrivali, logikom, nešto za što su naučnicima potrebne decenije temeljnog rada. Diveći se takvim “plemićima misli i duha”, a blago se rugajući i svom naučnom, mukotrpnom, poslu, dr Olga Luković Pjanović unosi u svoju knjigu Srbi… narod najstariji pod kakvim okolnostima je, prvi put čula, da je njen maternji jezik majka jezika: “Sećam ga se, kao da je juče bilo. Pre mnogo godina vodili smo razgovor o temi koja mi je ležala na srcu, o Srbima, Srbstvu i Srbskom Jeziku. U želji da podvučem starost jezika kojim govori Srbski Narod, više puta mi se dogodilo da upotrebom izraz… sanskritski. Na to bi se Čika Spira naglo digao sa sedišta, ljuljajući se na staračkim nogama, ali visok i prav kao bor u gori, pa bi uzviknuo – snažnim i gromkim glasom: ‘Molim Vas, ne govorite: sanskritski, već recite: stari srbski!’ Trebalo mi je mnogo vremena da to naučim, pa sam se toliko puta pitala: ‘Odakle njemu tako sigurno znanje?! Je li to možda bilo Otkrovenje, kojim ga je podarila njegova duboka starost i koje je i meni pomoglo – da lakše hodim prema cilju?! Danas, posle mnogo rada i napora, mogu da mu poručim: ‘Nije sanskritski, već, uistinu, stari srpski, dragi Čika-Spiro! Tvoja Misao nastavlja da živi i da donosi plodove, a Tebi hvala i slava u Nebeskoj Srbiji!”

Srbi… narod najstariji, trotomno delo dr Olge Luković Pjanović nije plod samo filološkog istraživanja, nego i istorijskog. A u svim oblastima se naša Srbkinja sa Sorbone izvrsno snalazila jer je mogla da pročita sve što je pisano na starogrčkom, starolatinskom i na još sedam svetskih jezika. Poznavaocu devet jezika nije moglo da promakne ništa značajno iz stare svetske istorije. Dr Olga Luković Pjanović ponire u milenijume pre Hristovog rođenja, pronalazeći tragove srbskih država od Indije do Zapadne Evrope i uočavajući da se sanskrit navodni praotac indoevropskih jezika pojavljuje, samo, kao najstariji oblik srbskog jezika, kako je to nagovestio Olgin sused Čika-Spiro. No, za današnju službenu nauku to će još ostati samo kao jedan od jeretičkih zaključaka, pa je dr Olga Luković Pjanović razumevala zašto je njen profesor sa Sorbone odbio da polemiše o prisustvu srbskih reči u baskijskom jeziku. Kasnije je prikupila veliki broj podataka o tome da francuski i ostali filolozi odustaju od detaljnije analize porekla grčkih reči, pa, u mnogim prilikama, zaključuju o njima na sledeći način:

“Opskurne, bez etimologije – egejske, anatolske, porekla nepoznatog, čak su i neindoevropske…”

Ali, pročitavši sve što se moglo naći od istorijskih dokumenata, dr Olga Luković Pjanović nalazi da su i istoričari, kao i filolozi, pravili pogrešne procene i donosili krive zaključke, posebno kad je u pitanju prošlost Srba i ostalih Slovena. Zato će ona preporučiti da se zanemare radovi nekih savremenih istoričara i da se pročita šta su o tome napisali antički pisci. Stari istorijski dokumenti otkrivaju da su Srbi najstariji među Slovenima i da su u prethrišćansko doba, pre grčke i rimske civilizacije, naseljavali Balkansko poluostrvo. Tu su ih hroničari zaticali i nazivali lokalnim imenima: Pelazgi, Iliri, Tračani, Dačani, Tribali, Rašani, Japodi, Dalmati…

Rober Siprijan će zapisati:

“Nije li jasno da ime Srbin, upravo isto tako kao i ime Vend, označava celu slovensku rasu?… Poreklo svih Slovena je od Iliro-Srba”. On podunavske i balkanske Srbe zove Proto-Srbima. Dr Olga Luković Pjanović nalazi kod Herodota podatke da se Srbi (Stari Srbi, ili Proto Srbi) različito nazivaju i da su mnogoljudan narod: “Narod Tračana je posle Hindusa najmnogobrojniji. Kada bi njima vladao jedan čovek i jedna misao, bili bi nepobedivi i jači od svih naroda. Po mom mišljenju… imena imaju mnoga i različita prema oblastima, ali su im običaji u svemu, kod svih, isti…”


Ima visoko mišljenje i o Jirgenu Španutu, koji u svom delu: Filistinci i azbuka pruža iznenađujuća obaveštenja o najstarijem pismu, bez obzira što se ne usuđuje da ga prepozna kao srbsko:

“Juna 1976. godine, u mestu Izbet Sarta, istočno do Tel Aviva, nađena je jedna glinena ploča, koju je profesor jerusalimskog univerziteta Demski nazvao ‘senzacionalnim otkrićem’ i ‘beočugom koji je nedostajao u istoriji pisma’. Na ovoj glinenoj ploči urezana su azbučna slova koja se razlikuju od svih ostalih sistema pisama. Ta su slova iznenađujuće nalik na slova grčke azbuke i napisana su u pet redova – s leva na desno”.

Više o ovome pročitajte u članku Poreklo Slovena

Spomenuta tablica je iz dvanaestog veka pre Hrista, ali, i pored takve starosti, mnogi naučnici su ova slova pripisali grčkom jeziku. Španut ustaje protiv takvog zaključka:

“Grčka slova na pločicama palate Ramzesa Trećeg – u četvrtom veku pre Hrista – to je nemoguće…”

Svakako Španut opovrgava naučnike koji grčki jezik nalaze u XII veku stare ere, a grčko pismo je mnogo mlađe, zato navodi da se ono iz IV ne može smeštati u XII veka pre Hrista. Španut, kako se vidi, pronađenom pismu priznaje samo da liči na grčko, ali ga on ne može pročitati. Pomoći će mu dr Olga Luković Pjanović. Objasniće da je na otkopanoj glinenoj pločici uočila reč “most”, koja se nalazi u savremenom srbskom jeziku. Ona će primetiti da u celom tekstu nema grčkih slova, sem onih koja su zajednička i srbskom jeziku, ovom danas i onom prastarom. Vredni nemački naučnik, primećuje Olga, robovaće germanskoj naučnoj školi i ponoviće grešku mnogih kolega, pa će “pobeći” od jednostavnog uvida da je taj otkriveni prastari jezik srbski pisan starom srbskom glagoljicom.

Na žalost, Jirgen Španut će se zaustaviti pred samim zidom istine i zaključiti samo to da su ovo pismo Filistinci doneli u Izrael iz svoje postojbine na Balkanu, oko 1200 godine pre Hrista.

Dr Olga Luković Pjanović je pomno proverila sve radove stranaca o srbskoj prošlosti, pa će pronaći kod Francuza Ami Bue-a zaključak da je bilo mnogo radova u kojima je napisano da su pronađeni isti koreni u srbskom i grčkom jeziku. Dr Olga Luković Pjanović nas obaveštava: “Svih tih radova je, na čudnovat način, nestalo, kao da ih je crna zemlja progutala! Smatramo, stoga, ovaj posao početkom novog doba, koje treba da sačuva izvesne istine od grobne tame”.

Jedan od vrednih radova o evropskoj pismenosti se ipak sačuvao i njemu će Olga posvetiti posebnu pažnju, jer uklanja jednu od najvećih zabluda naše istorije – o vremenu opismenjavanja Slovena. Ona se poziva na italijanskog lingvistu Franciska Marija Apendinija, koji je još 1808. godine napisao da je glagoljica prapismo balkanskih Slovena:

“Ćirilo i Metodije, slovenski apostoli, imena slovenskih slova nisu izumeli; bili bi u tom slučaju izbačeni iz kruga svetitelja”.

Dr Olga Luković Pjanović razložno primećuje da je Apendini u pravu jer je srbska ćirilica bila sastavljena od slova koja su posvećena prethrišćanskim bogovima,što ne bi smeli uraditi hrišćanski prosvetitelji. Tako su slova A, B i V bila prva slova u rečima posvećenim Bogu Vidu: “Az Bog Vid…” (Ja Bog Vid).
Dr Olga Luković Pjanović rođena je u Dragačevu. Majka joj je ispričala da su nekad davno njihovi preci organizovali hajku na lavove, jer su im te zveri svakodnevno napadale stoku. Olga je to osporila, jer lavova nikad nije moglo biti oko Dragačeva. Majka je bila uporna u svojoj priči, nasleđenoj od starijih žena.

Kasnije je Olga pročitala da je lavova bilo na Balkanu u vreme Aleksandra Makedonskog. Pomislila je da su možda u tom trećem veku pre Hrista na Balkanu živeli i srbski preci, pa je predanje o lavovima oko Dragačeva moglo biti istinito, suprotno onom što piše u istorijskom udžbeniku. To narodno predanje podstaklo je mladu Olgu Luković da krene putem nauke. Ali, tome su kriva još dva događaja. Prvi je preseljenje roditelja iz Dragačeva u Čačak, kad je Olga imala nekoliko meseci. Komšija je molio Vladimira i Milenu Luković da ne odlaze dok Olga ne napuni jednu godinu, jer će, u suprotnom, dete, kroz ceo život, lutati po svetu. Drugi događaj je rana smrt Olginog oca. Imala je tada samo tri godine. Otac je, pred smrt, rekao supruzi: ” Olgu mi školuj! “ Olga je ispunila i očevu želju i komšijino proročko upozorenje.

Bila je najbolji učenik gimnazije u Čačku. Posle dve godine, dobila je stipendiju Narodnog invalidskog fonda ” Sveti Đorđe “. Nastavila je učenje u Beogradu i bila je primljena u Dom Kraljice Marije. Drugi svetski rat je omeo njeno školovanje. Posle rata je studirala istoriju umetnosti. Kad je polagala klasičnu arheologiju na trećoj godini, briljirala je, pa su je profesori nagovarali da studira klasične jezike. Poslušala je i diplomirala je na Sveučilištu u Zagrebu, 1960. godine. Bila je pozvana u Pariz na stručno usavršavanje. Tu je priliku iskoristila, pa je u njemu ostala. Učinila je to, jer su je u Zagrebu već progonili zbog toga što je proučavala srbsku istoriju. U Parizu je radila i fizičke poslove, ali nije odustajala od priprema poslediplomskih studija. Udala se za Cvetka Pjanovića. Pariz joj je pružio izvrsne uslove za lingvistička i istorijska istraživanja. Mogla je da čita skoro sve što su krile pariske arhive i biblioteke, jer je, pored starogrčkog i starolatinskog, govorila: francuski, nemački, ruski, engleski, poljski, italijanski i španski.

Dr Olga Luković Pjanović je nameravala da posle vrednog dela: Srbi… narod najstariji nastavi izučavanje srbskog jezika i srbske istorije, jer je smatrala da je tek odškrinula vrata civilizacijske tajne. Odlučila je da konsultuje kolege širom sveta i da uz njihovu pomoć skrati vreme nameravanih istraživanja. Na svojoj turneji po SAD 1987. doživela je težak moždani udar i ostala je u komi 2 dana. Konzilijum američkih lekara je zaključio da dr Olga Luković Pjanović nikad više neće moći da govori i da piše. Vratili su je u Pariz. U pomoć joj je pritekla sestra Nataša Luković, uz čiju se negu Olga počela oporavljati. Ukazao se zračak nade o čemu je napisan članak u časopisu Mari Kler. I kao što to biva, uvek se nađu plemenite osobe. Vest o Olginoj bolesti pročitala je gospođa Klod Rišer, logoped i predložila je da preduzme brigu o njenom lečenju. Ova velika Francuskinja je naučila, za tu svrhu, srbski jezik i ćirilicu jer je znala da će dr Olga Luković Pjanović najlakše progovoriti na maternjem jeziku.

Tako se i desilo. Uz pomoć gospođe Rišer i sestre Nataše, dr Luković Pjanović je počela i da govori i da piše. Doputovala je u Beograd i videla drugo izdanje svoje knjige. Susrela je i mnoge Srbe koji su prihvatili njene naučne zaključke o srbskom iskonu. To ju je podstaklo da nastavi svoj rad. Samo nekoliko meseci pre smrti, uspela je da završi rukopis svoje sledeće knjige iz filologije. Radni naslov je bio “Dali reč”, što je značilo da su Srbi svoju reč (svoj jezik) pozajmili ostalim indoevropskim narodima, kojim su, zatim, tvorili svoje jezike i svoja pisma.

Dr Olga Luković – Pjanović je umrla 1. aprila 1998. godine u Beogradu. Njena smrt je izazvala potišenost kod njenih sledbenika, okupljenih u Izdavačkoj kući “Miroslav” u Beogradu i kod mnogobrojnih pristalica u Jugoslaviji. Državni organi nisu našli za shodno da se oproste od Olge Srbkinje, velikana naše nauke.Komemoraciju i sahranu organizovala je njena sestra Nataša Luković i IPA “Miroslav”. Komemoracija je održana 4. aprila a zatim i sahrana na Topčiderskom groblju u Beogradu.

Na komemoraciji je govorila i Vida Tomić, kulturni radnik, pesnikinja i poznavalac sanskrita. Ona je rekla:

“Prvog aprila u 19,00 časova, Leta Gospodnjeg 1998, naša draga Olga Luković Pjanović preselila se u Nebesku Srbiju, među svoje najslavnije pretke.
Rođena 1920. u Dragačevu, ova izuzetna Srbkinja najbolji je đak čačanske gimnazije, klasični filolog, sorbonski doktor. Na Sorboni je odbranila doktorat: Pojam pravde kod Eshila i Sofokla. Reč “pravda “, na grčkom se kaže “dika”. U stvari, to je srbska reč – koja je potpuno usmerava ka istraživanju istorije Srba. Dvadeset osam godina upornog rada i istraživanja krunisala je njena knjiga Srbi… narod najstariji, koju ni jedan ozbiljan istoričar neće više moći da zaobiđe, a da se ne ogreši o istinu o poreklu Srba. Ova iskonska Čuvarka Ognjišta, Žarka ili Ognjena (kako su nazivani naši ženski preci) nastavlja najvrednije tradicije poznavanja srbske žene, da svome narodu i pokoljenjima koja dolaze, sačuva znanja o njemu samom i iskonskim mu korenima. Umesto da to čini pesmom ili svilenim vezom, ona to čini knjigom, što je isto, jer njen srbski narod, kojem je ostala odana do poslednjega daha, stari istoričari i jesu nazivali narodom knjige. Reč dika ostaje ključ njenog života, jer njenim delom će se sve više dičiti srbska kultura “.


Izvor: Stanislava Vuković | srbski.weebly.com

FB Komentari

Miodrag Rašić

Ja sam veb i grafički dizajner, amaterski muzičar i Bloger ...

Povezano

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *