ЗанимљивостиИсторијаМишљењаПрепоручено

Антички аутори и сарматско питање

Пише: Миодраг Милановић

Какве су критеријуме користили антички писци при одређивању њиховог етницитета?  Да ли су се служили неким од иранских језика или је њихов назив одређивао начин живота, можда војна тактика. Ево шта Тацит вели:

„Чудим се, али као да храброст Сармата зависи од неких спољних сила. Нико није већа кукавица када је по среди пешачка борба но, када су на коњу и нападају непријатеља, једва да им ико може одолети. Међутим, тог пута дан је био влажан, топио се снег и било је пуно блата. У борби нису могли користити дуга копља или мачеве, а држе их с обе руке јер не могаше укротити коње на таквом терену. Падали су из седла притиснути тешким оклопима. Те оклопе користе њихове вође и племство. Направљени су од љуспастих комадића гвожђа или тврде коже, непробојни за ударце. Ипак, то у знатној мери отежава придизање и усправљање кад буди збачени из седла. Тога дана мноштво их је тонуло у меком снегу и блату“.

Римски књижевни и иконографски извори идентификују сарматску популацију као ратничку, насељену северно од Мезије, Дакије и Паноније, користећи имена, вековима у употреби на северном Кавказу и црноморском базену. Од другог века, племенске групације Јазига, Роксолана и Алана су се населили, уз дозволу императора, унутар Царства, постајући важан извор за попуњавање одреда римске војне силе. Покрети племенских групација, са североистока ка далеком западу или југозападу Царства, није имало никакве везе са модерним стереотипом варварске инвазије. Миграције Сармата имали су везе са римском демографском политиком насељавања, њему је била потребна како добро обучена федератна војска тако и радна снага. Када црта европску и азијску Сарматију, Птолемеј не представља модерне државе или њене провинције, он једноставно, географски, даје познату слику света(1). Када пишу о народима, древни историчари узимају у обзир политичке и војне конотације.

Амијан Марцелин је ваљано објаснио процес именовања народа у контексту римске империјалне (војно-политичке) манипулације: „Истар (Дунав) набујао од великог броја притока, приповеда о прошлости Сармата, насељених све до реке Танаис, што раздваја Азију од Европе. С друге стране ове реке, обитавају Халани (Алани) што добише име по истоименом планинском ланцу (Алин) и становници су непрегледних пустара Скитије.

У том бескрају они су, низом победа, постепено потчинили све народе где их наведе њихов пут, на исти начин како то урадише Персијанци, а потчињене народе прозваше својим народним именом. Други део земље, где пребивају Амазонке, од планине Алин на исток, подељен је између бројних и великих народа чак до Азије. Како чух, обитавају све до реке Ганг, она тече преко индијске територије, уливајући се у Јужни океан. Према томе, Халани, чија разнородна племена је сада непотребно набрајати, подељени су између два дела Земље. Али, иако, попут свих номадских
племена, широко одвојени једни од других, током времена су се ујединили под једним именом и, за кратко, сви се сада називају Аланима због сличности њиховог дивљег начина живота, обичаја, ношње и оружја“(2).

Деконструкција сарматских миграција, њене вештачке хронологије и позитивистички стереотипи, не остављају нужно празан простор(3). Историја Сармата може бити написана као критичка анализа идеје сарматизма у антици и модерним временима, како се ради у компаративним студијама, уз кориштење историјских, књижевних (мит и легенда) језичких и археолошких података. Идентитет Сармата, обзиром да од њих самих немамо никаквих података, је етничка конструкција грчких и римских писаца и историографа. Они су им доделили одређене географске и етничке ознаке, зависно од прилика у којима су се сретали, обзиром да бејаху лоцирани на северним границама древне екумене. Можемо казати, Сармати су грчко-римски етнографски ентитет, разрађен и описан у класичном времену и обликован кроз писану традицију. За разлику од других степских номада, расположиво познавање сарматских племена, насељених северно од Азовског мора, удаљенијих од грчке цивилизације него што то бејаху Скити, а забележено у писаним изворима, односи се на две сарматске специфичности: њихово име и статус жена у њиховом друштву.

1.Ptolemy, Geography, Muller, VIII tab. Europe 3.5; Nobbe, II tab. Asia, 5.9.
2.Marcelinus, Ibid, 31.2.13.
3.Anca Dan, Ibid. 113.

Име рекосмо, Сармата, затичемо записано у триваријанте:
Сауромати (Sauromatians), Сармати (Sarmatians) и Сирмати (Syrmatians).

Савремени историчари обично, већ према прилици, користе сва три, тврдећи како се не може успоставити јасна историјска дистанца између њих. Ово не може бити тачно кад говоримо о иранском пореклу имена, него када су, писци попут Плинија Старијег, лутали, двојећи око њиховог назива. Плиније пише: „Сауромати и Сармати су суседи на северном Кавказу“, „Сауромати су један од родова Сармата“, „Сауромати имају многа имена“(4). Значење имена Сармата изводимо од значења племена или народа Субарту (Subartu, Subar) оно такође припада истоименом великом ведском краљевству Барата (Bharata) односно Субарта (Subharta-, subhIta, su(r)-bhar, su-bhIti-, у значењу врло образовани) што је слично авестанском hu-frabereiti (људи добрих особина), повезано са Сабур (Subur, su- bhur, врло покретни, распрострањени, што кореспондира са Прокопијевим називом за Србе (Σποροι).

Постојање Bharata народа потврђено је у Ведама. Под претпоставком, да je аријевски корен топонима Subur, потврђен као ubur, долазимо до закључка како је ова фонетска промена апсолутно непозната у сумерском језику, док је трансформација s→h и su→hu (добар) по правилима иранскe граматике.

Становници Субартуа, на крају, један њихов део, потврђен је као Су-народ (добри људи) у именицама Suᵣ-ban, Suᵣ-bin, Sur-ab i Sur-mat, S(a)ur(o)mat, грчки Σαυροματαή. Корен sarb налази се као корен у многим топонимима Авганистана, Ирана, Ирака, Пакистана и Индије(5). Запазимо фонетску промену в у б (нпр. Серви – Серби) односно промену м у в у иранском језику, односно Сармати – Сарвати – Сарбати – Сарби. Име Сарaб, Sar-ab(6) можемо тумачити сумерским: глава деде тј. вођа или братство по старини; идентично значење је и народ (дружина) са мора или воде(7).

4.Pliny The Elder, Ibid. 4.80, 6.17, 6.19, 6.38.
5.Авганистан: Sarbaghan, Sarabankaley; Пакистан: Sarbala, Sarbab, Sarband, Sabral; 
  Индија: Sarban; Иран: Sarbanak, Sarbandan, Sarab, Sarband, Sarbaz, Sarbaran, Sarban, 
  Sarbir; Ирак: Sorbash
6.Ab, ba, на сумерском деда, индоевропски aeo-s, староирански *vaka.
7.Ab, aba, море на сумерском; ap* на староавестанском и старом индо-аријевском. 
  Такође значи и воду.

Име Сармат, Sar-mat+u, Sar-matqu (m), обзиром на значење наставка(8), можемо превести и као друштво (унија) лепих (слатких) људи, односно, произвођача медовине(9). Занимљиво, грчки хроничари, географи и историчари, нису мешали ова имена Сармата нити су их одједном упознали. Херодот и Хипократ знају за Сауромате у региону Азовског мора(10).  Хеланикус са Лезбоса (480-395 пре н.е.)(11)  помиње обе варијанте сарматског имена.

Сaрмaтскa Дијaдемa

У најранијим текстовима нема коментара о историјским односима између ова два имена, као ни изјава о томе како су постала позната Грцима. Можемо тек претпоставити да су изведена, по свој прилици, од једног или више локалних племенских имена повезаних са иранском сложеницом. Луције Флавије Аријан, Ксенофонт из Никомедије (Аρρριανος 92-175), је био римски историчар, војни генерал и филозоф грчког порекла који је оставио прецизан топографски преглед Еуксина (Црног мора) од Трабзона до обала Византије.

Написан је у време док је Аријан био легат Кападокије, кратко време пре избијања рата против Алана; у исто време саставио је и упуства за казнени марш против Сармата и садржи, након кратког приказа шта су о истој теми писали други аутори, тактику и војну стратегију.

У периплусима (водичима) Еудокса и Псеудо-Скилака, у описима европских обала, појављује се народ Сира, опет у вези са именом Сармата. Наиме, друга деривација из индо-иранског и авестанског sarah, (глава), на старом индо-аријевском niras, била је развијена из индо-иранског
и авестанског sara, (херој), староперсијског ara, средњеперсијског sar (јак) у значењу снажан, робустан, супериоран и кореспондира са грчким άρΧοντας (лорд, господар, поседник) и κυρία, βασιλισσα (госпођа, краљица). Касније, у енглеском језику, затичемо реч sir (човек, господин) и германском Herr. Стефан Византинац користи име Сурмати (Συρμαται).

8.Акадски, mat+u, matqu (m) слатко→прото-индоевропски и српски medu, мед; 
староиндијски madhu слатко пиће, медовина, авестински ma*u, пиво, вино. По овом 
једначењу значења име Сармата одговара имену Међана, Меда.
9.Опширно у Миодраг Милановић, Писани извори и коментари о повести Срба са 
хронологијом, Вандалија, Београд 2013. 8-38.
10.Herodotus, Ibid.4. 21,57,102.110.; Hippocrates, Ibid. 17.
11.Рад овог грчког историчара представља напредак у развоју историографије. 
Једно време живео на двору једног од краљева Македоније и Атине. Иза њега остало је 
сачувано тридесетак радова, укључујући најпознатије „Херине свештенице у Аргосу“.

Хекатеј из Милета (550-476), грчки историчар и географ, у књизи из два дела „Пут око света“ (Περιοδος γης), прва о Европи а друга о Азији, помиње народ Сагдарата (Σαγδαραται)(12) . Њихово име, преведено на грчки језик, означава људе обучене у црну ношњу. Они живе у европској Скитији, некада у Колхиди и региону реке Ра (Волге). Тешко је рећи да ли је било икакве везе овог народа и Сармата, осим сличности имена.

Све што можемо је да посматрамо изворну разноликост ових етичких групација и њихових имена, описаних или преведених са локалних наратива, где нема идентичне форме између записаног и изреченог. Древни аутори су били свесни различитих именовања и њихову разноврсност су хтели свести на разуман ниво идентификујући једно име с другим, трагајући за једноставним, кохерентним наративним обрасцима.

Један од наратива су приче о миграцијама чувених жена-ратница, Амазонки. Да би објаснили сличности између народа североисточне Анадолије и северних региона Црног мора и утврдили тачне различите локације Амазонки, замишљени су њихови покрети са јужног Понта на север, потом раздвајање скитских племена и секундарна миграција даље на североисток што је, као последицу, имало етногенезу Сауромата(13) .  Грци су имали сазнања о насељима Амазонки смештених у два региона на две супротне стране обале Црног мора.

Неку врсту гинекократије, код знатно удаљених племена, бележи Псеудо-Скилакс(14) . Он вели: „Након Истрана долазимо до Либурна. Они поседују следеће градове уз море: Лију, Идасу, Атјенито, Дијарту, Алуфу, Олсој, Педатај и Хеминој. Њима владају жене удате за слободне мушкарце а децу рађају са својим робовима и мушкарцима из суседних земаља“(15) .

12.У књизи оАзији укључио је и Африку. Свеобухватан рад на географији почиње у 
Гибралтарском теснацу и завршава, у смеру казаљке на сату, на атлантској обали Марока,
следећи пељар Медитерана и Црног мора. Хекатеј даје информације о људима и местима, 
што би посетили на обалном путовању између ових места, као и становницима разних 
медитеранских острва, Скитије, Персије, Индије, Египта и Нубије. Преко 300 фрагмената 
овог рада сачувано је, углавном, као цитати за имена места, у делу Стефана из 
Византије
13.Herodotus, Ibid. 4. 110-115.
14.Скилаксов водич први пут је објављен 1600.г. у Аусбургу. На почетку рукописа пише 
како се ради о делу Скилакса из Каријанда, грчког логографа и земљописца из 6. века 
пре н.е. Касније је постало јасно да је рукопис настао знатно касније јер се помињу 
насеља изграђена у том времену. Тако се за аутора Периплуса уобичајио назив лажни или
Псеудо-Скилакс.
15.Periplus od Pseudo-Scylax, Wikisource, 21.

Код Сармата је слична ситуација: „Азија почиње реком Танаис. Први људи на које тамо наилазите су Сармати са Понта. Сарматским народом владају жене“(16) . Ове изјаве у складу су са Херодотовим и Хипократовим записима(17) .

Страбон потврђује насеља Амазонки на Кавказу и каспијском региону, ту су их налазили и
остали хеленистички аутори, они су знали неке информације о шокантној улози ових жена у номадском друштву и хтели су створити једну ширу, кохерентнију, слику о њима, поготово што је Александар Велики освојио и истражио сав насељен свет(18) . O томе како су древни писци замишљали Амазонке и древне миграције, писао је Диодор са Сицилије, односно, његов извор Дионизије Скитобрахион(19) . У својој „Историјској библиотеци“, Диодор, причајући о амазонској империји (!) смешта је на широк простор од Меотиса, Скитије и Тракије, све до Либије. Наравно, по среди је приповест потпуно измишљена(20) .

 

16.Pseudo-Scylax, Ibid. 72.
17.Herodotus, Ibid. 4-117; Hipocrates, Ibid. 17.
18.Strabo, Ibid. 11.5. 1-2; Pliny The Elder, Ibid. 6.35, 39.
19. Дионизије  је  писао  митографске  романе,  укључујућитројанске  причеи  
адаптацију  легенде оАргонаутима. Обим овог другог рада био је шест књига али,
према Аполонијевој академији, у питању су   биле   само   две   књиге.Штавише,
Дионизије   је   написао   дело   које   је третиралоДиониса,Атлантиђане
и Амазонке рођене у Либији.Диодорје  ове  записе  пренео  у  својој трећој књизи 
универзалне историје, укључујући и Дионизијеву„Аргонаутику“, сматрајући их важним 
изворима.
20.Диодор са Сицилије, Историјска библиотека, Матица Српска, Нови Сад, 1998. 2.44-46,
3.52-55,  4.16, 4.28, 17.77.

века.(20)  Унутар ове главне поделе,може се убацити као посебан,период од првог века старе ере до печетка другог нове ере и од средине другог века до средине трећег века а која се односи на Сармате насељене око реке Дон.

Ове фазе треба генерално да се подударају са сарматским миграцијама од истока ка западу,као што то потврђују грчки и римски етнографскизаписи и све већа софистицираност сарматске војне опреме потврђена археолошким налазима. Ипак, ако се детаљно анализирају, ове културне фазе су веома проблематичне. Знамо да је разлика између Скита и Сармата незнатна –гледајући карактеристике археолошкогматеријала од 7. до 5. века пре н.е. не можемо са сигурношћу рећи који припадају Скитима а који Сарматима; такође, антички писци експлицитне разлике између ова два народа виде у друштвеној улози жена: скитске су живеле на колима док су сарматске биле Амазонке, нису се могле удавати ако пре тога нису погубиле бар тројицу непријатеља. Ови искази су у директној супротности са археолошким налазима. 60 процената женских гробова Скита садржи оружје као гробни прилог а тек 20 процената сарматских (исток Танаиса, Дона). Међутим, да ли је то оружје уопште кориштено у борби јер, тек лекарски преглед скелета и висок проценат рањених жена може подржати овакве изјаве(22) .

21.Sulimirski, Ibid. 81-111.
22.Anca Dan, Ibid. 117.

(Одломак из књиге Срби у позној антици и раном средњем веку, Вандалија, Београд 2019.)


Посетите: http://www.vandalija.com


FB Коментари

Миодраг Милановић

Историчар Миодраг Милановић припада светском кругуисторичара - структуралиста, живо заинтересован да ре--конструише древне корене српског народа. Пре гна н танкритичан став аутора се не показује тек у самостал ностисуда који се не само разликује од других, већ се одмахразрачунава са тим другим (позитивисти, тито ис ти чкиисторичари, Бечко- берлинска школа), као што се показујеу спремности овог истражитеља древне про ш лости Србада порекне дела која критикује, сматрајући себе позваними овлаштеним да то чини, с једне стране својим сигурнимзнањем и још више својим критери ју мом у истори огра -фији, незадовољан стањем официјелне српске исто ри -огра фије – конвенционалне и комформи стичке. У својојреконструкцији српске повести користи, поред исто риј -ских вести и релевантне научне литера туре, са великомпрегнанцијом, археолошке, етногра ф ске и митолошкеизворе. Kоначан исход овог ис то ри ограф ског подухватаје до те мере успешан да мо жемо говорити о новомкритичком гласу који свакако треба подржати. За књигуСрпски стари век добио је плакету Kарађорђе и наградуМилан Ђ. Милићевић (први секретар САНУ и оснивач СKЗ). Огњенка Михајловић

Повезано

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *